У Тамбову Екатерина се тешко разболела, па су је сместили у зимску болницу. Александар Николајевич је узео у својству кућне помоћнице једну глуву сиромашну девојку. Једном се он упутио заједно са том девојком да посети супругу. Пролазећи улицом, видели су неке људе како носе Казањску икону Мајке Божије. Александар је замолио кочијаша да стану, и упутивши се према људимa који су носили икону, замолио их је за дозволу да понесу икону болесној девојци. Oни су допустили. Након тога, пошто су одслужили молебан за здравље, Александар је са девојком кренуо даље. Када су прошли мост, зачула се грмљавина. Девојка је почела да се крсти, а Александар је упитао: „Мартуша, да ли ти то чујеш? На шта је она одговорила да добро чује. То је било јавно чудо и пројављивање милости Божије.
Александар је рукоположен у чин ђакона при храму села Сторожеве Виселке 1904. г, а кроз две године у чин свештеника. Његова породица у то време је била велика: седморо мушке деце. У селу су умрли муж и жена, земљорадници, изакојих је остало двоје деце. Без икаквог оклевања, о. Александар их је узео к себи. По цео дан баћушка је боравио у цркви. На свим великим празницима у цркву је долазило много богомољаца из околних села. Многи од њих су остајали да преноће код свештеника; тада су простирали сламарицу на поду и увек је било места за све. Матушка Екатерина му је била дoбра помоћница – премда је била слабог здравља, трудила се да буде према свима пажљива. Породица је била сложна, деца су безусловно волела оца и мајку и увек су била послушна.
Отац Александар је био човек аполитичан. Добивши 1917. г. текст одрицања од престола императора Николаја II, он га је прочитао народу у цркви без икаквог објашњења. Дошли су на власт бољшевици и тражили су од свештеника да преда свој дом за школу. Отац Александар се без поговора сагласио. Бољшевици су тражили да преда представницима културног просвећења књиге и новине – предао их је. Тражили су да преда кућни намештај – дао је. Али школа није дуго трајала, учитељ и ученици су почели стално да побољевају. Повезавши то са тим што су ушли у кућу отету од Цркве, учитељи су замолили да се школа затвори, што је и учињено.
Пред празник Покрова Мајке Божије, отац Александар се касно вратио кући покисао до голе коже и уморан. Ушао је у кухињу да би вечерао и легао на пећи, и одједном је чуо топот коњских копита испред његове куће. Разумео је да су дошли за њега. О. Александар је изашао у предсобље и казао:
– Ко је ту? Сада ћу отворити!
Затим је ушао у трпезарију и рекао породици:
– Нека вас Господ све чува. Ја одлазим. Нека и мене Господ избави из њихових руку – и спустио се кроз прозор у двориште.
Његови су отворили врата и упалили лампу. Она је затреперилa и угасила се од ветра. Један од оних који су дошли је упитао:
– Ко живи овде?
Одговорили су му:
– Свештеник!
Тада су њих тојица ушли у кућу и један од њих је упитао:
– Где је он?
Матушка Екатерина Капитонова и кћер Екатерина су одговориле да је он можда отишао на неку требу или у млин.
– А ко је то са нама говорио? – упитали су они.
Екатерина је одговорила да је то био син. Син је то потврдио и они су поверовали. Отац Александар је у међувремену отишао код једне од својих парохијанки и замолио ју је:
– Марта Ивановна, сакриј ме, јуре ме бандити!
– Баћушка – одговорила је она – сви знају да ти долазиш код нас и ја да долазим код тебе. Боље за тебе да одеш подаље.
Он је прихватио њен савет као благоразуман и упутио се у суседно село, Мансуровку, код једног од парохијана, који га је примио да преноћи у сламарици.
Решеност да ухапсе свештеника је била велика и безбожници су кренули да врше масовне преметачине по домовима верујућих. Тако су дошли и до те куће. Вршећи преметачину, они су почели да чупају сламу вилама, али по милости Божијој нису нашли свештеника. Рано ујутру је о. Александар отишао пешке у град Усман, а одатле у Вороњеж, где је добио постављење, одн.премештај у село Липовку. Ту је служио две године. После тога је служио у цркви у селу Мечетка, а затим у Успењској цркви у селу Бурниловка Вороњешке губерније, све док није ухапшен. У време самопожртвованог пастирског служења у Бурниловки, отац Александар је унапређен у чин протојереја и назначен је за архијерејског намесника.
Гоњења Руске Православне Цркве појачана су 1929. године. Опуномоћеник тајног одељења ОГПУ (Окружна државна политичка управа) је 8. априла 1930. г. позвао оца Александра на испитивање и упитао га је како се он као свештеник односи према совјетској власти.
– Совјетску радничку, сељачку власт ја признајем као народну и њој се беспоговорно потчињавам – одговорио је о. Александар.
Иследник је почео да га испитује о другим људима који су били ухапшени по Вороњешком крају и о црквеној литератури. Отац Александар је одговорио:
– Ја не знам Дулова и први пут чујем за њега; свештеника Бутузова сам видео на Литургији у Сергијевској цркви, али са њим нисам био и са њим нисам разговарао по питању велике брошуре: ,,Шта треба да зна православни хришћанин“, ја је нисам добио нити сам чуо за њу.
Убрзо је о. Александар био ухапшен. Иследник је почео да га испитује о служењу молебана за папу римскога и о брошурама. Отац Александар ј одговорио:
– Што се дотичете постављеног питања за папу римског и за читање неке брошуре о Православљу у присуству свештеника Ивана Маркина и других лица, ја могу чисте савести да изјавим да никакав молебан за папу римског нисам служио и не могу служити, зато што са нашом Православном Црквом он нема односе... Такође, што се тиче читања некакве брошуре хоћу казати: никакву брошуру ја нисам имао нити сам читао. Тај глас о томе је савршено ружан и пуштен је вероватно због тога да би ме повредио у очима власти, пред којом сам чист својом савешћу.
Прошло је још две недеље и 3. маја иследник је најавио о. Александру оптужбу за његову припадност антисовјетској организацији. Свештеник је затражио да му омогуће да својеручно напише објашњење по том поводу. У објашњењу је написао:
– Никаквих монашких проповедника ја не знам, и они код мене у Бурлиновки никада нису били, њихова имена сам чуо овде у „ОГПУ“. Никаквим женама, ни мушкарцима ја нисам давао никакве директиве за некакве задатке. Апсурдно, посебно против власти коју ја сам пре свега принципијелно признајем као власт дану од Бога. Не могу пак ја у једно да верујем а друго да говорим... Колхозна изградња се завршила у Бурлиновки и прошла је веома успешно, безболно, и ја не могу никоме нешто рећи ни против кога... Нико мене о томе није ни питао у Бурлиновки... Извештај о иступању папе Римског постао је познат после прве недеље Великог поста. Никакав молебан за папу ја нисам служио, а не могу ни служити, зато што је то противно канонима Православне Цркве... Молебан је био обичан, и никаквих политичких тема он није имао; ја сам само одржао говор у вези причешћа Светим тајнама и о блискости са Спаситељем.
Колегија „ОГПУ“ је осудила свештеника Александра Архангелског на стрељање 28. јула 1939. г. Стрељан је у 22 часа 2. августа 1930. г. заједно са још једанаест оптужених – свештеника, монаха и мирјана недалеко од Вороњежа.
Проглашен је за свештеномученика на заседању Светог архијерејског сабора 20. августа 2000. г. Слави се 2. августа / 20. јула и у сабору новомученика и исповедника руских 7. фебруара / 25. јануара.
Извор: www.vob.ru/saints/shmc/alex_arx/main.htm
Са руског језика превео протојереј Животије Милојевић
