Године 1942, након што је завршила козарачка трагедија, смртоносна олуја се пренела на оближњу Славонију, што инерцијом и потребом за крвљу, што прогонећи бројне Козарчане који су се склонили или били изгнани у славонска брда и равнице.
Дешавало се то у најстрашнијој години у историји човечанства, када с радом почиње индустрија смрти - Аушвиц-Биркенау, Белжец, Собибор, Хелмно, логори смрти које је основала нацистичка Немачка највише у источној Пољској, да би решавала питања оних који су расно од Немаца били нижи, или чак као „узрок свих зала“ како је Хитлер видео јеврејски народ, а не много различито од тога и Словене који су за њега били подљуди.
Крвави славонски август 1942. године започео је у селима Торањ и Дереза поред Пакраца. У селу Торањ, 4. августа усташе су довеле 65 мештана села Доња Обријеж, те им у шумарку неколико стотина метара иза храма Светог великомученика Пантелејмона, на свиреп начин одузели овоземаљске животе, а њихова измучена тела бацили у ископану раку. Истог дана у селу Дереза, мучки је убијено и у два бунара бачено 250 мештана.
Након само седам дана, 11. августа недалеко од Дерезе у селу Бранешци, усташе су извршиле нови покољ мештана овог села и Козарчана који су бежећи од покоља у Поткозарју мислили да своје уточиште налазе у Славонији.
Сутрадан, након Бранежаца, 12. августа страдање је задесило и село Јапагу код Пакраца. Већи број мештана овог села доведен је код сеоског бунара где су мучки убијани, а њихова тела у исти бацана. Недалеко од тог стратишта налази се још један бунар, гробница у којој је убијено око педесеторо козарачких жена са децом.
Ова Голгота није заобишла ни село Кусоње код Пакраца. Тог дана, раном зором усташе су упале у село, те мештане Кусоња и Драговића одвеле до храма Светог великомученика Георгија. Од храма је највећи део њих одведен до два оближња бунара где су убијани и бацани у исте. Један део њих затворен је у саму цркву која је потом запаљена. Преко 400 душа тог дана изгубило је живот.
Само три дана касније, 16. августа страдање се пренело и на Слобоштину код Пожеге, где су усташе похватале и убиле 1368 људи, од тога педесеторо деце у доби од шест месеци до четрнаест година. Тог дана, измучени народ су доводили у двориште сеоског храма Светог Николаја где су их зверски убијали, а мртва тела бацали у околних пет бунара. Последњу групу затворили су у храм и живе спалили.
Присуствујући овим данима са преживелим потомцима и онима који су као деца били непосредни сведоци тих страдања, и молитвено прослављајући помен свих невино пострадалих жртава усташког терора у то страшно лето 1942. године, Преосвештени владика Јован и свештеници који су тих дана служили литургијске помене су након жртвоприношења и молитви говорили о страдању Христовом, као и о страдањима оних који су своје животе положили за Христа и веру православну.
Подсећајући на братоубиство Каиново, као што је и свако убиство братоубиство, на Свете мученике Витлејемске, Никомидијске, Аморејске, Јасеновачке и уз њих и новојављене Пребиловачке, и све друге који пострадаше због верности Богу и Божијој правди, Преосвештени владика је још једном подсетио на речи Светог владике Николаја који говори: „Срби да се не свете. Јер ко се освети, тај се не посвети“.
Прослављајући ове нове сведоке Христове, ове старце, жене, децу, нејач, ми прослављамо самога Христа. Овај народ није пострадао због неке идеологије, неког убеђења и циља, пострадао је због своје вере и свога имена у којима се и прославио као нови сведок пред Престолом Христовим. Њихов спомен је вечан, светао, радостан, и доноси радост, мир и благослов и све оно по чему познајемо Царство Небеско, Царство Христа Бога са Оцем и Духом Светим.
