Задивљујућа хуманост српских страдалника
Нестваран призор и за најдаровитија пера. Болан и за најтврђе срце. Изазов и за најхрабрије витезове. Солдате и видаре... Ипак, у аналима широм света уписан. Као сведочанство и опомена. За дивљење и молитву да се никад не понови... Варош од једва осам хиљада душа била је уточиште и нада стотини хиљада уневољених. Рањених на фронту, праведника и агресора. Ових других, од сабораца остављених. На милост и... Само милост. Храбри и племенити медицински зналци свима су ране превијали. Страдални народ српски, иако ратом изнурен, са ближњима и оно мало са убоге трпезе поделио је. Ваљевска болница... симбол страдања и хуманизма у освит прошлог века. И свих долазећих. Прва српска лекарка Драгиња Бабић, колеге јој овдашње Селимир Ђорђевић, Павле Војтех, Јордан Стајић те међународни мисионари др Аријус ван Тинховен, др Алберт Семјуел Кук, пожртвоване болничарке – сликарка Надежда Петровић, председница Кола српских сестара Љубица Луковић, Иркиња Флора Сендс, потоња официрка српске војске Карађорђевом звездом овенчана... Низ оних који нису устукнули пред ранама од пушчаног зрна и пегавим тифусом предуг за новинарски рапорт. Жртва за историографе нимало лако описива. Зграда данашњег Историјског архива била је званична болница. Премала за склониште свих рањених и оболелих. Касарне, гимназија, угоститељски објекти, магацини па чак и штале постали су болнице. Цео град био је болница. Ваљевска болница... Једини дом са надом за живот у времену масовног умирања, сахрана крај пута. За поворке и заупокојене молитве не беше времена.
Град Ваљево место одлуке Врховне команде на, челу са Краљем Александром Карађорђевићем, да се Аустро- угарском завојевачу супротстави. Овде се збила и Колубарска битка, славна победа српске армије под командом генерала Живојина Мишића. Фелдмаршал Оскар фон Поћорек напао је преко Дрине. Близина фронта учинила је Ваљево сабирним центром вапијућих, ставивши Ваљевце на испит спремности жртвовања за ближњег. На позив Владе Србије, подршку су им пружили лекари и медицинско особље из целог света: Холандије, Русије, Белгије, Велике Британије, Швајцарске, САД, Аустралије, речју, из целог света. Не хајући за сопствене животе, штедро су помоћ свима пружали.
Данас, читав век касније, сећање на њихову жртву сабрало нас је у Историјском архиву, крај изложбе "Страдање и хуманост" историчара Велибора Видића. Сећање, најмање што дугујемо херојима.
- Град Ваљево организовао је обележавање стогодишњице Ваљевске болнице из пијетета према жртвама. Дужност нам је да изградимо меморијални центар као споменик српској пожртвованости и храбрости и поштовања свих који су страдали, лечећи рањене и болесне војнике и цивиле. План нам је да тај центар завршимо до 2018., када се навршава сто година од завршетка Великог рата – рекао је приликом отварања изложбе градоначелник Ваљева Станко Терзић, упутивши захвалност председнику Србије Томиславу Николићу, који је, ставивши се на чело Организационог одбора за обележавање Сто година од Ваљевске болнице, овом јубилеју дао национални значај.
- О Ваљевској болници младима би требало непрекидно говорити, све док им се тај страшни део још страшнијег Великог рата не уреже у памћење и тамо остане заједно са сећањем на Цер и Колубару, одбрану Београда, Албанску голготу и Солунски фронт. Наши преци војевали су на бојном пољу, али и тамо где се водила битка за живот и опстанак. У овом граду, који је метропола доброчинства... Никада се доброта света није тако видела као на примеру српске несреће. Нико није посустао. Стране мисије описују љубав и дивљење према храбром српском ратнику. Србија ће увек бити захвална свима који су дошли да бију битку за живот у Ваљеву – поручио је председник Србије Томислав Николић приликом отварања Међународне научне конференције "Страдање и хуманизам Ваљевска болница 1914 – 1915." У Центру за културу. Међу херојима ових драматичних догађаја посебно место имају жене, које одликује храброст и несебичност. Све су оне наше Милунке Савић, истакао је председник Србије.
Те ратне године, број умрлих двоструко је премашио број рођених. Али, у врмену смрти, хуманост је надјачала могућност једног народа и лекара из целог света, који су били већи Срби од нас, којима је то дато рођењем, рекао је председник Српске академије наука и уметности др Владимир Костић. Појам Ваљевске болнице не сме бити симбол смрти, већ виталности која нам обезбеђује опстанак, нагласио је академик Костић.
Ратови људе претварају у бројеве (погинулих, рањених, преживелих), категорије (хероје, кукавице, окупаторе), идеологије... Човек појединац са својим мислима, надањима и судбином не постоји. Ваљевска болница, својеврсна хроника смрти, даје тачну слику идентичних судбина лекара, заробљеника и болесника. Сви који су у могућности добровољно пружају помоћ, и сами губећи животе, а то је хуман чин достојан сваког човека, део је излагања директора Историјског архива Србије др Мирослава Перишића. У години јубилеја, често можемо чути како треба радити у корист помирења народа, који су учествовали у Првом светском рату. Србија је још те 1914. учинила све за помирење, поручио је др Перишић.
Част сећању на Ваљевску болницу указали су и Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, представници дипломатског кора 28 земаља, као и представници Беча и Будимпеште, главних градова земаља виновника сукоба.
Химну Србије "Боже правде" и традиционалну српску војничку песму извео је Градски хор "Абрашевић", под управом диригента Драгана Васиљевића. Први дан обележавања Стогодишњице Ваљевске болнице завршен је истоименом позоришном представом, по мотивима романа "Време смрти" Добрице Ћосића, позоришта из Крушевца. Наредног дана, у Центру за културу, биће одржани научни скупови, уз пројекције документарних филмова и презентацију концепта будућег Меморијалног центра "Ваљевска болница".
Ј. Ј.
