Игуман Високих Дечана, једног од најзначајнијих српских манастира, говори за Политику о пријему Косова у Унеско, заштити светиње и вери која их одржава и чува.
Када у истом дану, на капији или око манастира Дечани, сретнете војника Кфора с пушком у руци, а потом се чујете или сретнете с неким страним дипломатом који вам каже да Косово треба да уђе у Унеско, како се осећате?
Чињеница да су наше светиње под посебним режимом заштите и на листи угрожених светских споменика културе суштински је у раскораку са евентуалним статусом Косова у Унеску. Наравно, нама је заштита КФОР-а који штити наш манастир неопходна јер смо, иако „под заштитом Унеска, неколико пута нападани гранатама последњих година. Мишљење неких који сматрају да ће Косово бити одговорније према заштити наших светиња ако уђе у Унеско суштински је постављено на погрешним премисама. Наравно, на Косову и Метохији има много Албанаца који те светиње не би нападали и уништавали, али нисам до сада упознао оне који су спремни да искрено признају да су то српске светиње, иако то добро знају. Овде је у питању озбиљан проблем њиховог схватања идентитета. Ако се идентитет гради на негирању другога, неизбежно се долази у ситуацију коју смо видели у погрому 2004. када су не појединци, већ 50.000 већином младих Албанаца уништавали хришћанску баштину наше цркве, а истовремено говорили да су цркве њихове. Зато се албански представници свим силама труде да покажу да су део Европе и да Албанци никада нису уништавали цркве, а посвуда видимо рушевине храмова, раскопане гробове и поломљене крстове. На Косову и Метохији након рата се наставило са рушењем српских богомоља и уништавањем гробаља, и то нажалост и поред међународног присуства. Ово најбоље показује какве моралне и цивилизационе препоруке Косово има за Унеско, а ко је спреман да чује – схватиће.
Како и зашто је део међународне заједнице доспео у шизофрену косовску ситуацију у којој очигледне вредности предаје онима који су их уништавали? Је ли то страх, инерција, незнање, одсуство бриге за угрожене, светски интерес...
Мислим да подршка тих земаља уласку Косова у Унеско нема никакве везе са културом, већ је реч о намиривању одређених политичких интереса, пошто је Косово морало да прихвати Суд за ратне злочине и Заједницу српских општина, иако, како видимо сваког дана, све се чини да се то опструира коришћењем сузавца, што је опет незабележено ни у једном демократском друштву. Некада је албански народ имао бесу, а сада се не поштују чак ни договори направљени у међународном присуству. С међународне стране имамо један политички прагматизам, јер Косово клизи све више у екстремизам и верски фундаментализам, што показују и њихови и косовски извештаји. Ипак, потпуно је неправедно да у свему томе наше светиње и духовна баштина постану колатерална штета. Зато стално помињемо да питање институционалне заштите наших светиња мора да буде регулисано дугорочно у Бриселском дијалогу. А на међународној заједници јесте да види како да се ти споразуми спроведу у стварности.
Да вам је неко 19. марта 2004. рекао даће администрација у Приштини задванаест година бити на вратима пријема у организацију која је симбол заштите, чувања и вредновања светске културне баштине – како бисте реаговали?
Од 2004. године мене ништа више не може на зачуди. Јавна је тајна да су ти нереди били и организовани или барем прећутно подржани од оних у косовским институцијама који нам сада великодушно обећавају заштиту и помоћ. Лицемерје је увек било део локалне политичке (не)културе овог простора, само је жалосно да отворене лажи и пропаганда коју шири косовска влада, користећи сваку прилику да минимизује послератно уништавање хришћанских српских светиња, може још увек да прође у свету. Много тога смо прошли у историји, али важно је да изнесемо и свој став. Увек ће бити оних који ће, ако барем ништа друго, чути други глас и видети поново слике које су заборавили или неће да виде, а које ми често виђамо тамо где наше светиње и гробља још леже у рушевинама.
Да ли је ово само политика? Зашто су светиње толико Косова и Метохије важне за наш народ?
Данас је политика у свим сегментима живота. И наше право да кажемо истину неки називају политиком, иако ми нисмо ничији гласноговорници, већ сведочимо реалност у којој живимо не само последњих 15 година, већ и много дуже. Унеско би евентуалним пријемом Косова показао да је коначно постао једна политичка филијала разних центара моћи који се преко наших глава сукобљавају, што може да води губитку било каквог кредибилитета те организације ако попусти под тим притисцима. За једне је питање Унеска и Косова само политичко питање, али за нас је то питање нашег живота и наших светиња које нама нису само неки споменици културе, већ жива места богослужења, монашког живота, простор у коме се сваког дана сусрећемо са Господом и где вековима сведочимо веру у њега. Тако је и са Косовом. Оно неоспорно има и политички и географски значај, али Косово је за нас више од географије и политике. То је симбол наше вере у Христа, а не обезбоженог национализма који нас је и довео у ову ситуацију. Наше светиње су светионици у магли нашег вишегодишњег лутања, који нас подсећају шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, ако не желимо да завршимо на маргинама историје. Зато се Косово пре свега брани истином, љубављу, добротом и трпљењем. У противном можемо да постанемо исти као они који од Косова праве нешто друго и што је нама страно.
Да ли су се држава и црква прекасно укључиле у борбу да Косово не уђе у Унеско?
Ми се не трудимо само да покажемо да Косово не треба да буде чланица Унеска, јер ми који овде живимо сваког дана сведочимо ову стварност страдања нашег народа и светиња већ годинама у свим нашим разговорима са међународним представницима. За нас то није политичка кампања у коју треба да се укључујемо, већ сведочење наше живе вере коју пре свега сведочимо вером, нашим литургијским окупљањима у храмовима и на рушевинама оних светиња које су уништене и још леже у рушевинама као Богородичина црква у Мушутишту или манастир Свете Тројице. Држава чини своје и знам да има доста преданих људи који се труде да пренесу ову нашу косовску реалност свету. Можда једино у медијима није било више говора о томе, али колико ја знам активности на томе да се укаже на штетност и опасност уласка Косова у Унеско, посебно без јасног механизма заштите наших светиња, одавно је тема бројних разговора.
Ваш глас се пажљиво слуша и на њега се чекало, безмало до последњег тренутка. Да ли се плашите за судбину свога братства и свога манастира?
Да се плашимо не бисмо остали у манастиру који је већ четири пута у последњих 15 година био под гранатама албанских екстремиста. Не би сестре у Девичу живеле у светињи која је два пута спаљена од стране њихових комшија. Хришћанин треба да живи у нади и вери у Бога без обзира каква је ситуација, јер наш оптимизам не извире из политичких околности, већ из вере у Бога који је постао човек, био распет и васкрсао. Многима је то апсурд, али то је наша философија живота која је овај народ и одржала током пет векова османске окупације. Данашња „отрежњујућа размишљања” појединих интелектуалаца долазе из исте оне идеолошке школе која је од краја Другог светског рата систематски радила на обезбожењу нашег народа. Зар из тих редова нису и произашли они чије рачуне овај народ већ годинама скупо плаћа.
Хоће ли бити репресалија ако Косово на Генералној скупштини ипак не буде примљено у Унеско? Одузимање земље, административна пресија, однос према гето заједницама, даља опструкција повратка?
На Косову се никада ништа не може предвидети. Нама није циљ да икога провоцирамо и сматрамо да као што косовски Албанци имају право да износе своје ставове, имамо и ми. За нас ово није утакмица Србија–Албанија, већ део једног вишевековног сведочења које ће се наставити без обзира на гласање у Генералној скупштини или неком другом политичком форуму. Ми немамо где, осим да опстојимо овде где смо сада. Нико нас на то не присиљава, јер смо дошли из разних крајева да служимо Богу борећи се једино молитвом и истином, а Господ је једном рекао „истина ће вас ослободити”. А знамо да је Божија увек последња.
