Једна од негативних карактеристика савременога живота изражена је у стремљењу да се друштвени живот заједнице организује искључиво једнотипским категоријама. Такав приступ обавезује човјека, да се рјешавајући овај или онај проблем не обраћа се самоме себи или Богу, већ општим правилима која су резултат сваремене научно-техничке цивилизације. Иако је сваки човјек индивидуалан, а тим самим и свака животна ситуација, ипак да се мисли једнотипским категоријама, доводи то тога, да људи излазе из различитих ситуација траже по устаљеним шемама, које воде ка још већој заблуди и личностној деградацији. Излаз из ове ситуације дарује нам Правослвна религија, јер њеим посредовањем, човјек као разумно и духовно биће улази у односе са самим Богом, од кога једино може правилно да се научи како постати умјетником и љекаром свога собственога живота.
Православна Црква нам свједочи да је сваки дан је Божији дар и у сваком дану ми вјерници постајемо свједоци непрестанога божанскога старања о нама. Бог је цјелокупну природу ставио у функцију људи. Тешко је понекад и замислити колико је велико и разнообразно богатство природе које је дато људима ради лагодног живљења Међутим навикнувши се на непрестано изобиље плодова земаљских, на благопријатне временске услове, једном ријечју на лагодан живот, човјек је савршено заборавио на Бога који му је све то изобилно даровао. Заборав Бога као извора доброчинства, постао је основни узрок нарушене хармоније у овоземаљском поредку. Савремено човјечанство данас уопште не доживљава благопријатност живота као дар од Бога, већ као нешто што долази само од себе или још парадоскалније као нешто што долази по собственоме труду. А да заиста није тако, односно да је улога човјека врло мала свједоче нам различите животне ситуације. Може ли на примјер, човјек земљорадник у жељи да сачува своју љетину, зауставити претјерано падање кише уз сву напредну технологију која данас постоји? Наравно да неможе, јер киша пада и зауставља се само онда када Творац то одлучи. Или, постане ли изузетно богат човјек свјестан своје немоћи и сиромаштва када га изненада посјети смртоносна и неизлјечива болест? Не сумњиво да без пбзира на сву своју материјалну моћ, он тада почиње да схвата колико је он беспомоћан у свакоме погледу.
Онога тренутка када се свијет торжествено одрекао од Бога, почео је процес људскога самоуништавања. Иако је казна Божија много пута посјећивала род људски због упорности у гријеху, она никада није имала задатак да потпуности уништи постојање људи. Главни циљ се састојао у намјери да се кроз страдање човјечанство исцјели и врати на спасоносне путеве живљења. Људска историја свједочи нам о многобројним катастрофама које су са собом повлачиле милионске људске жртве. Њихове појаве биле су изазаване искључиво једним узроком – превеликом количином гријеха. Одсутство добра и живот у гријеху несумњиво навлачи на људе пропаст како на личном тако и на глобалном нивоу. И то што свијет није престао да постоји, односно није био уништен у једној од таквих катастрофа, говори нам само о величини љубави Божије која ради неколико праведника спремна да заустави људска страдања. Старозавјетна библијска прича нам свједочи да Содом и Гомор, без обзира на страшни гријех у коме су живјели, неби били спаљени да је у њима Бог нашао макар петорицу праведника. Тако се и свијет одражао и одржава до данас искључиво присутством праведника, који су у различитим временима умилостивљавали Бога и својом праведношћу спасавали милионе других.
Човјечанству данас не пријети нека спољашња опасност која може да угрози његову самобитност и егзистенцију. Земљотреси, поплаве, природне катастрофе јесу само појединачне реакције на човјеков негативан однос према Богу, природи и самоме себи. Иако такве појединачне појаве несумњиво вуку за собом и људске жртве ипак, реална опасност за уништењем свијета лежи у самоме човјеку, односно у његовом грешном понашању. Лекције прошлости на жалост нису ничему научиле човјека и због тога су страдања људи постала све чешћа и масовнија. Човјечанство је почело да се уништава само од себе, односно да се уништава и изнутра. Дарови божији који су били предназначени да људима олакшају живот на Земљи, били су злоупотребљени у свакоме погледу. Технолошка открића која су довела до прогресивнога развоја друштва, на крају су се испоставила као велика опасност и штетност за људе. Све оно што нам данас наизглед олакшава живот, у својој суштини га много више чини комликованијим и тежим. Измисливши динамит човјек је могао заиста да допринесе себи велику корист у процесу даљег освајања свијета. Међутим динамит је био злоупотребљен, па је одњео и дан данас односи милионе људских живота. Апсолутно исти случај је и са храном. Умјесто да користи храну као дар Божији, који је насуштно важан ради живљења и физичкога развоја, човјек је почео да прерађује храну и тим путем створио прехрамбени отров, који га трује, доводи до болести и одводи у рану смрт. Лијепо упакован прехрамбени производ, изузетно укусан због отровних састојака, данас уопште у људима не изаазива мисао колико је он штетан за здравље Жеља за ужитком и слашћу, помрачује ум,јер човјек ту невиди отров, иако зна како и на који начин је добијен производ. Ту се открива сва парадоксалност савременога живота и технолошких достигнућа, јер лукавим путем доводе човјека да зарад сласти трује и убија самога себе. Нећемо нимало погрјешти ако кажемо да се савремени човјек уподобио самоме скоту, или чак постао и гори по своме начину живота од саме животиње. Вечина људи данас свој круг активности своди искључиво на физиолошке потребе, те се непрестана жеља да се укусно поједе, попије и задовоњи потреба тијела претвара у непрестану борбу којој се никада невиди крај.
Хришћанство без обзира на све притиске никада није безусловно ишло у корак са равојем човјечанства. Истине вјере, утемељене на Јеванђелском учењу Исуса Христа неизмјенљиво су чуване у Цркви кроз сву историју људскога постојања. Јеванђелска начела свједочила су свијету истину о човјеку, његовоме поријеклу и назначењу. Хришћанство је на тај начин од свога настанка па кроз цијелу историју постојања, било живи образац истинскога и непогрјешивога живота, то јесте живота који није био злоупотребљен и покварен гријехом. Хришћанство је одиграло кључну улогу спасењу свијета и човјека, јер је кроз Цркву сачувало изворни однос са Богом. Другим ријечима речено хришћанска цивилизација није дозволила да свијет као дар Божији пропадне због злоупотребе слободне воље човјекове. Ту мисију хришанство и данас са поносм чини, јер је таква воља Божија који жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Због тога је хришћанство врло често било на удару и под притиском различитих идеолошких праваца, јер је указивало на гријех као на изопаченост и повреду истине.
Изазови савременога живота постали су застрашујући! Савремени свијет данас се не само директно противи јеванђелским принципима, него чини огромне напоре да би људе одвојио од вјере и Бога. Свјетски поредак ствара услове у којима се хришћанство предствља као апсурд или старомодна идеологија прошлости. И не само то, идеолошка борба против хришћанства присутна је у свим сегментима друштвенога живота, јер је једино Црква остала искрени пријатељ човјеков који га штити од негативних утицаја савремености. Агресивни однос према човјеку резултат је несхватања саме природе човјека. Данашњи свијет налази се под све вечим утицајем тоталитаризма, који у потпуности пренебрегава духовност као најбитнију компоненту човјекове личности. Због тога се само православна религија уистину занима људима, њиховим душама, савјепћу и спасењем. Само је Православље способно да човјека квалитетно и успјешно води кроз цјелокупан његов живот – породични, лични, друштвени и најважније духовни. Кроз хришћанство ми спознајемо искрену радост живљења, јер нам Црква помаже да препознамо вјечне вриједности и презремо јефтине и пролазне.
Свето Писмо открива нам јасну чињеницу да ,,свако дрво које не рађа сјече се и у огањ баца,,. И не само дрво, него све што изгуби свој смисао, функцију и назначење подвргава се уништењу. И сам човјек ако је бесплодан, односни ако недоноси прави истински род, осуђује себе на пропаст као крајњи резултат. Истина горка, тешка, али апсолутно реална коју нико неможе да побије. Јер човјек је по својој природи плодоносно биће, јер у души свакога од нас Бог као Творац сије клицу и сјеме искрене вјере. Сјеме које треба да израсте у горостасно дрво и донесе плодове достојне вјечнога живота. На тај начин бог очекује од нас да са једне стране недозволимо да то сјеме пропаднеи иструли због корова овоземаљскога гријеха. А с друге стране да се непрестано бринемо и трудимо око њега, како би из њега израсло дрво вјечнога живота које би обогатило своје гране спасоносним плодовима искрене вјере, покајања, врлина и правилног начина живљења. Међутим до чега је данас дошао савремени човјек и човјечанство уопште. Уништивши сјеме небеско, божанско, он је почео да сије сјеме овоземаљско које доноси плодове трулежног и пропадљивога карактера. Сјеме које порађа плодове тјелеснога задовољства у страстима, тјелесним похотама и побудама које као крајњи циљ одводе у пропаст.
Човјек је ван сваке сумње психофизичко биће, састављен не само од тијела него и од бесмртне и вјечне душе. Он предстваља цјелину у којој је сједињено небеско и земаљско. Али је душа много претежнија од тијела о чему нам свједочи и Спаситељ - тешко ономе човјеку који читав свијет задобије а души својој науди? (Мк.8,36-37) Ако је болестна душа, онда је болесна и цијела личност човјекова. Док тијело може да буде болестно, али душа у њему може бити апсолутно здрава. Проблем савремености се састоји управо у томе што је душа као главни покретач тијела потпуно занемарена. Све се чини ради тијела, које може бити у потпуности здраво и задовољно само онда када душевне силе обитавају у блаженом стању јединства са Богом. Христос поучава, зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих (Мт. 6. 25-26).
