Уреднички коментар у знак молитвеног сећања на оскрнављени гроб Јелице Стевановић, мајке монаха Атанасија Дечанца
Гледајући вандалске сцене на православним гробљима од Прилужја до Призрена, али и оним већ дубоко зараслим у коров и покривеним смећем и отпацима, сваки нормалан човек поставља питање - Какво је то друшво и у ком правцу оно иде када таква недела постају део свакидашњице. Истина је да су бројне старе цркве и гробља преживели све до наших дана, што сведочи о томе да стари Албанци и Османлије, иако нису имали посебне афинитете према хришћанима, ипак нису систематски уништавали њихове светиње и скрнавили гробове. Према кодексима албанског друштва из тог неког старог времена скрнављење гробова сматрано је кукавичлуком јер мртви не могу да се бране. Уосталом, они који нису као муслимани научили из Курана да је грех узнемиравати покојне, барем су имали страхопоштовања према гробљима, плашећи се Божије казне.
 |
Било би неправедно само поменути рушење и скрнављење српских гробаља јер је 2011. године оскрнављено и једно од два јеврејска гробља на Косову. У наставку се може прочитати текст који је обавио тим поводом Associated Press. Наравно, уследиле су осуде, али и изузетно оштра реакција амбасаде САД која је недуго после тога са Приштином потписала посебан уговор о заштити културних објеката везаних за оне који су страдали у Холокаусту. Јевреја на Косову више нема, јер како се каже у тексту АФП преостали су пред налетима екстремиста избегли у Србију или у Израел (види доле) Свастике на јеврејском гробљу ипак нису дошле случајно. Јуче смо могли сви да посматрамо сцену невиђеног дивљаштва у коме је порушен антифашистички споменик у центру Витине. Кукасти крстови су сликани и по порушеним црквама након Мартовског погрома 2004.године (види горе десно). Све то показује дубоко деформисану свест и савест једног дела косовске јавности коју политичари својим copy-paste изјавама тешко могу да прикрију, а још мање да смире..
Док западни посматрачи као и многи људи широм света гледају сцене разрушених гробова (за које нико не може овај пут да оптужи неког Рома луталицу) поставља се озбиљно питање где се налази Европа 1700 година након Миланског едикта. Живимо у јубиларној години у којој обележавамо престанак прогона хришћана и едикт о толеранцији који је објавио Свети Цар Константин Велики. На том важном едикту заснована су савремена схватања људских и верских права и слобода да свако може у миру да исповеда своју веру и чува свој идентитет. Свако и свуда, али, како ствари стоје, не и на Косову које је по својем "доприносу" историји савременог вандализма у свету много ближе земаљама ван европског континтента (на пример Либији где се ломе крстови и Давидове звезде савезничких војника из 2 св. рата и сл). Запаљени крстови у Прилужју, видео снимак рушења храма Св. Апостола Андреје у Подујеву 2004.године, као и ови кукасти крстови и порука умрлим Јеврејима да ни за њих нема места на Косову јасно показују стварно лице и наличје косовске стварности. Уместо да се обмањују мишљу да политички коректним темплејт изјавама могу да заварају свет, лидери косовских Албанаца озбиљно морају да се запитају у ком правцу иде један део њихове омладине и да ли се на неиживљеном национализму и историјским комплексима и митовима може градити једно савремено друштво. Остаје да се види, јер дела на терену говоре много више од речи.
