27. маја 2013. године у животу Цркве се десио јединствени догађај – молебан на дубини од 770 метара у недрима угљенокопа Алмазни у граду Гукову, у Ростовској области. Необично богослужење обавио је епископ Шахтински и Милеровски Игњатије (Депутатов). Какав је био однос рудара према овом догађају? Шта је било најтеже приликом силаска у јаму? Зашто је за архијереја било важно да служи овај молебан? О томе и о многим другим стварима владика Игњатије је рекао нешто за часопис «Тома».
Епископ Шахтински и Милеровски Игњатије (Депутатов)
Пре неколико месеци имао сам прилике да посетим рудник и да служим молебан дубоко испод земље – тамо где пре тога нико није силазио. Међутим, мисао о оваквом молебану родила се у мени истог дана кад сам први пут дошао у Шахтинску епархију – то је било баш на Дан рудара. Рудари су били први с којима сам се овде срео и управо тада сам одлучио да ми је потребно, да ми је просто неопходно да посетим јаму. Није ми одмах пошло за руком да остварим: у граду Шахти су сва рударска предузећа затворена, а у Гуково где још има рудокопа који раде нисам често одлазио. Међутим, кад се променио власник рудника нови руководилац ме је позвао да сиђем у јаму и ја сам пристао с великом радошћу.
Реакције на подземни молебан су биле различите. Знам да су ме на интернету неки људи који су се представили као рудари, критиковали због тога. Било је и питања: а зашто је уопште потребан овакав молебан? Зашто не као обично – у храму? Зашто је све то потребно мени, епископу, шта ће то рударима? Нисам желео да одговарам на ова питања на интернету. Као прво, зато што је већина критичара анонимна. Као друго, због необичног степена њихове агресије коју понекад изазива чак и неутрална вест на сајту епархије. Долази до тога да се необично малициозни коментари појављују испод... распореда богослужења! Стиче се утисак да то нису лични доживљаји и питања људи који сумњају, него да је у питању некакав информациони напад и у тим условима човеку није јасно с ким ступа у разговор.
Међутим, само питање «зашто?» је јасно, иако се најређе појављује у средини самих рудара, оних који се се свакодневно спуштају на ту дубину. Дакле, шта ће епископу да ипак сиђе у јаму и да тамо служи молебан? Зашто се, у принципу, рецимо, свештеник спушта с морнарима на дно океана у подморници, и скаче падобраном заједно с припадницима десантних јединица? Да ли је то да би се показао, да ли је то реклама? Одлучно одговарам: не, и за такве поступке постоје минимум три разлога.
Први је пажња према људима, која је за служитеља Цркве апсолутно неопходна. Ако свештеник у парохији почне да избегава парохијане, да сматра да је изнад њих, између њих неће бити разумевања... А шта да се каже о служењу епископа! Многи сматрају да је архијереј потпуно недостижан за општење и овакав став треба превладати. То што епископ заједно с руководиоцима рудника силази на дубину од неколико стотину метара је знак за рударе, да њихов рад изазива пажњу и поштовање. У руднику су људи с чекићима, гарави, и заједно с њима је владика, у истој одећи и такође је гарав! Вероватно ћу се увек с великом радошћу сећати лица једног од рудара који је пришао по благослов. Човеково лице је било скоро црно, али су му очи биле светле-пресветле, сијале су. И тада сам осетио да је овај молебан заиста потребан.
Као друго, сваки пастир треба да схвати и да зна како живе људи који долазе код њега. Једини начин да схвати шта је рударски рад јесте да сиђе дубоко испод земље. Могу се колико год хоћете гледати фотографије и видео снимци, они, наравно, не могу да пренесу стварност с којом људи тамо долазе у додир.
Разне ствари сам замишљао пре него што сам сишао, али сам тек кад сам се спустио схватио колико је тамо вруће, прашњаво, загушљиво.
Уопште није било једноставно спустити се: прво до 770 м лифтом, а даље – на некој направи која се у рударској средини зове «баба-јага».
И у тами никога не видиш, само понегде нешто капа, тамно је, и одоздо се хваташ за камење. Онда идеш пешке. И врућина је страшна. Човек више нема снаге да се врати, а ми смо само сишли, погледали смо како људи раде. А они читаву смену проводе тамо у таквим условима.
У овој атмосфери је заиста тешко радити. Иако тамо раде и неки ваздушни канали за довод ваздуха, свеједно није тако једноставно. Неприпремљен човек не може тамо да ради. Наравно, са временом се помало навикне, али је то у принципу јако тежак посао.
Не осетити све то значи не схватити много тога и у душама и осећањима људи који после долазе код нас. То је било важно за рударе, али је било важно и за мене, и за друге који су тамо били. Управо зато што треба познавати и схватати људе с којима човек разговара и моли се пред Богом.
И трећи разлог. То је заправо разлог који објашњава зашто су тако честе молбе да се храмови граде одмах поред рудника. То је подсећање на то да је Бог свеприсутан. Ипак, људе стално треба подсећати на то да се Бог налази поред њих, да је Бог с нама свуда, чак и на највећој дубини најудаљеније јаме. Њему човек може и треба да се моли, али је потребан пример, на то треба подсећати, сваки пут поново треба звати људе на ово. И ми то чинимо на разне начине – и кроз молебан на дубини, и кроз изградњу храмова, и кроз молитву свецима, између осталог, светој Варвари која се већ одавно сматра покровитељком рудара. Узгред речно, људи питају зашто је то управо света Варвара, понекад то изазива недоумицу, иако је с моје тачке гледишта питање једноставно. Ни за кога није тајна да је рад рудара повезан с тешким трудом и опасношћу. Човек увек треба да буде спреман за неке непредвиђене околности силазећи на тако велику дубину.
А светој великомученици Варвари се људи у црквеној традицији већ одавно моле за избављење од изненадне смрти.
Код хришћана се таква смрт – без покајања, без примања Причешћа – сматра непожељном. И пошто се за хришћанство општење не ограничава светом живих, већ укључује и самог Бога и Његове свеце, настаје молитвено општење у којем свеци долазе људима у помоћ пред Богом. Тако је настајала вековна традиција молитава упућених светитељу Николају. Није случајно што му се моле верујући морнари и путници. Исто тако је настала и традиција мољења светој Варвари. То је жива пракса, то је искуство хришћана, није измишљотина.
Покровитељка и заштитница оних који раде испод земље, рудара, света Варвара, није поштована само у православном свету, већ и међу католицима, па чак и међу неким протестантима. Варвару поштују рудари Пољске, Чешке и Румуније.
А код нас у Руској Цркви је благослов обраћања светој великомученици Варвари као својој покровитељки повезан с именом блаженопочившег свјатејшег патријарха Алексија Другог.
У повратку, пењући се, дао сам архипастирски благослов рударима и пожелео сам им помоћ Божију у тешком и опасном послу. Уверио сам се да је овај труд ван граница људског поимања сложености, самопрегора и самоодрицања. И помислио сам да је управо за њега речено у Књизи Постања: У зноју лица свог ћеш радити за хлеб твој.
Фотографије је доставила информациона агенција Шахтинске епархије «Покров»
