Правослана Црква својим светоотачким исповједањем свједочи да на путу ка вјечноме животу нема унапријед предодређених и привилегованих, као ни унапријед одбачених. Спасење је са једне стране дар, али са друге и дјело, које се неможе исказивати језиком награде и казне. Због тога живјети са Богом, значи подвижнички градити заједницу са Богом путем молитве, поста, покајања и испуњавања Христових заповјести, Речено ријечима светих отаца то је усклађеност благодати и подвига у богочовјечанском испуњењу.
Сусрет са љубављу Божијом јесте први корак, али и предуслов за прави сусрет са другима и са самим собом. Љубав Божија има задатак да пробуди и поведе уморног и обесциљеног човјека. То је исцељење од безнађа и подизање из самовољне умишљености у заједницу са Богом и са другима.Спознавши себе, човјек спознаје своју греховну реалност која се јавља пред њим као горостасни бедем који му недозвољава да оствари своје јединство са Творецем. Тек тада се види и осјећа нераскидивост кајања и праштања, јер ко незна да опрости неможе ни да се покаје. Осјетивши присутство Љубави Божије наше душевне силе постају способне за искрено покајање. Разбојник разапети зајено са Христом осјетивши Његову љубав, не придружује се ономе разбојнику који осуђује Христа, него слободно тражи од Њега оно што је најважније и говори ,, сјети ме се у Царству Твоме,,. И Божанска Љубав се открива у свој својој пуноћи ,,Заиста ти кажем данас ћеш бити самном у Рају,,. Овај примјер најдубљег покајања у љубави јасно осликава свесилу праштајуће љубави. Из овога примјера постаје нам јасно да је могуће да се свако спасе ако се искрено покаје. Тражење и налажење царства, а не оптерећеност својим недостатцима. Јер оптерећеност собом може да нас обеснажи, и чак шта више покрене у противљење.
Напредовање ка љубави Божијој је динамички подвиг у активном Црквеном животу. Бављење собом, усавршавањем себе у врлинскоме живљењу и борби против гријеха и искушења путем молитвеног и светотоаинског учествовања. То нам свједочи и велики учитељ православне Цркве свети Максим Исповједник који каже ,, потребно је у себи осјетити уздржљивост, трпљење, наду, бестрашће и љубав, како би се у даљем току покренула побожност која све види и покреће друге,,. По мјери духовнога раста, расту и наше шансе за спознајом љубави Божије. Тек када покажемо своју одлучност да се цјелокупним бићем посветимо духовноме усавршавању, а затим пређемо на активно васпитавање своје личности, отварамо нове, бесконачне хоризонте новога живљења и битисања. Тада на живот и све у њему гледамо новим, духовним очима које дају савршено други, али прави смисао и поглед. Осјећај топлине љубави Божије стиже нам као награда за духовни труд и подвиг самоодрицања.
Тек када ово оствари човјек улази у благодатно остварење. Другим ријечима речено постаје способан за активно дјелање у заједници са Богом. Он постаје свјестан реалности присутства Божијег, који од њега очекује да заједница буде предмет сталног благодатног усвршавања. Тада на сцену ступа покајање, као први и основни корак. Покајање срца, ума, душевних сила и цјелокупне личности која тежи да са себе скине све нечисто и прљаво, због осјећаја срам пред Богом који је извор бескрајне чисоте и благости. Осјетивши ту безграничну Љубав, човјек једноставо схвата да да његово грешно наслијеђе никако не трпи присутство нечега толико свијетлог, чистог и савршеног то јесте самога Бога живог. Покајање тада долази ка лијек тешко болесноме, као повратак првобитног достојанства, али опет и као дар љубави Божије која нам даје нову шансу за вјечни живот са Њим.
Помилуј ме Боже по великој милости својој, вапио је некада давно праведни Давид, увидјевши сву ништавност и погубност гријеха. Помилуј ме Боже! Али како, по милости својој, по чевјекољубљу своме, по љубави својој. И ако сам погрјешио, ја сам схватио да нема ничег љепшег и узвишенијег од заједнице и живљења са Тобом. Желим да обновим оно што сам сам својим гријехом уништио и знам да је твоја љубав бесконачна и да ћеш ме услишти. И тај примјер искреног покајања поучава и нас данас да без искреног покајња нема ни наде за животом вјечним. Љубав Божија и покајање човјека се чудесно спајају у остварењу заједнице, тако да је покајање брод, Љубав крманош, а заједница Божанско пристаниште.
