Постоји велики број пророчанстава светог Пајсија Светогорца, Козме Етолског, преподобног Авеља и многих руских светаца и стараца из ХХ века о томе да нас очекује велики рат с многим жртвама. Многи ова пророчанства повезују с догађајима који се тренутно одвијају на Блиском истоку. Ова расположења појачава и сукоб с Турском. Грци знају за пророчанство преподобног Пајсија Светогорца о томе да ће им још за живота садашњег нараштаја бити предат Константинопољ: Руси ће га освојити и предати. И управо то ће постати једна од карика у ланцу који ће на крају довести до глобалног рата.
Наши читаоци и други црквени људи су почели о томе да размишљају, да читају ова пророчанства, покушавају да их схвате и многе обузима велика забринутост, па чак и паника. Стога смо замолили протојереја Олега Стењајева да нам исприча нешто о Књизи пророка Јоне – догађаји који се у њој описују данас се доживљавају као врло актуелни. Да ли је могуће избећи гнев Господа? Шта учинити како би се он удаљио или макар одложио? – то су наша главна питања.
Пророк Јона
Кад се пророчанства не испуњавају
Јона на јеврејском значи голуб. Голуб је у Библији весник који доноси добар глас. Управо је голуб вративши се у Нојев ковчег с маслиновом гранчицом у кљуну јавио да је потоп завршен. Господ је Јони наложио да објави становницима Ниневије вест, али не добру – већ о томе да ће град бити уништен и да ће сви они погинути због својих грехова. Али се Јона укрцао на брод и кренуо је ка потпуно другом месту – ако погледамо на карти видимо да се упутио у директно супротном правцу.
Зашто Јона тако поступа? Зато што он, као пророк, зна какав је карактер Бога. Зна да Господ суди неправеднима шаљући несреће, а понекад и погибију и уништење, али ако људи правилно схвате тешке околности – катастрофе и природне катаклизме, ратне сукобе и епитимије – Бог ће се смиловати. Он зна да ако се Ниневљани чувши за предстојећу казну за њихове грехове и неправедан живот покају, ако буду горко ридали и молили Бога, Он ће им опростити и смиловаће им се. Зато што је Бог испуњен љубављу према људима. А ако он, пророк Божији буде проповедао погибељ Ниневије, а Господ помилује град, он ће се прочути као лажни пророк. Јона се веома бринуо за своју репутацију.
Али је ипак доспео у Ниниву. Три дана је обилазио град – то је био велики град – проповедајући о гневу Божијем. Чувши то Ниневљани су у покајању почели да вапију к Њему. Донели су исправне закључке сазнавши за надолазећу претњу. Од цара до роба, од старца до малог детета – сви су постили и плакали кајући се. И не само људи, већ и животиње: нису их хранили како би краве мукале, а овце блејале... Јецаји, плач и рика чули су се по читавом граду – и Бог је услишио Ниневљане.
Бог им је опростио. Пророчанство се није испунило.
Књига пророка Јоне је књига о величини Божнске љубави. Завршава се речима које Господ говори Јони: «Теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узраста а другу ноћ пропаде... А Мени да не буде жао Ниневије, великог града, у коме има више од сто двадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево, и много стоке?» (Јон. 4: 10–11).
Размислимо о овим речима. Ко су они «који још не знају шта је десно шта ли лево»? То су деца. Како Господ да се не брине о њима?! Али он се брине о целој творевини, не само о људима, већ и о стоки.
Зар је Господу тешко да помири Русе и Турке? То лако може да се деси. Сетимо се како су тешки и затегнути донедавно били наши односи с Кином, а сад се успешно развијају и политичке, и економске и културне везе. Богу је све могуће.
Господ људима жели мир. И ми треба да будемо благовесници мира. Кад се надвија нека опасност можда треба поново да прочитамо Књигу пророка Јоне како бисмо свхатили: није све тако страшно ако доносимо правилне закључке из испољавања Божанског гнева који почиње да нас сустиже. Али ако не доносимо такве закључке резултат може бити врло жалостан. Узгред речено, Ниневија је пропала, пророчанство се ипак испунило, али се то десило много година касније, не у оној генерацији која се покајала. Све империје пре или касније пропадају, ништа није вечно под сунцем.
Мач речи Божије
Неки људи су склони упадању у милитаристички ентузијазам, који је апсолутно неоправдан с хришћанске тачке гледишта. Ратна дејства увек откривају нашу духовну немоћ. Јер имамо мач са две оштрице – реч Божију и народе треба да покоравамо светлошћу јеванђељске проповеди. Ако то не чинимо, зарђали челични мачи почиње да господари и да уводи свој ред. Тамо куда доносимо реч Божију, где не дајемо људима могућност да схвате ову реч, да проуче ову реч, почиње да делује закон «ко је јачи». А реч Божија уек делује, само да ли смо спремни да испољимо усрдност у њеном ширењу?
Земаљска Црква се ни у ком случају не назива оном која ратује због тога што организује крсташке походе. То уопште није својствено Православљу, зато што знамо: снагом вере можемо да победимо силе зла. И светлост Јеванђеља обасјава овај свет мењајући га, преображавајући га и чинећи га другачијим. Премда, како пише преподобни Јован Дамаскин, у природи ништа не постаје другачије, човек остаје човек, анђео остаје анђело, али по благодати Божијој, ако се људи дотакне реч Божија, ови људи се могу променити, не про природи, већ по благодати и из стања гнева прећи у стање деце Божије. То треба да тражимо. Миротворац није човек који лети «боингом» и води преговоре између УН и неке друге организације, који учествује у операцијама НАТО-а и задаје ударце по одређеним местима... Миротворац је човек који помаже другом човеку да се помири с Богом. То је право, истинско миротворство. А ако рат постаје неопходан, то значи да нисмо бли у стању да настала питања решавамо на духован начин, не прибегавајући ономе што нам није својствено као образу Божијем.
Али наравно, своју дужност треба да испуњавамо. Да служимо војску, да плаћамо порез, да бранимо своју домовину, али је у најкритичнијем тренутку најбоља подршка коју можемо да пружимо земљи – да доживимо покајање. Сад је време Божићног поста и то је изузетно актуелно. Треба да искористимо ово време како би се ситуација променила и како би се они који звецкају оружјем и с једне и с друге стране ипак сетили да имају децу, унуке и праунуке и да је мир – дар Божији, а да је рат испољавање људске агресије, ђавоље мржње и свега онога што скрнави човекову душу.
