На Бутовском полигону је 11. децембра 1937. године на основу лажне оптужбе да је вршио «контрареволуционарну монархистичку агитацију», коју је саставила тројка УНКВД-а, стрељан један од најистакнутијих и најсмелијих делатника Руске Православне Цркве – митрополит Серафим (Чичагов).
Владика Серафим (у свету Леонид Михајлович Чичагов) рођен је 1856. године у племићкој породици. Стекао је изванредно образовање за тадашње време. Завршио је: Санктпетербуршку класичну гимназију, Пашки корпус и Михајловску артиљеријску академију. У чину потпоручника Чичагов је 1875. године ступио у 7. коњичко-артиљеријску бригаду. Две године касније учествовао је у Руско-турском рату.
О подвигу, таленту и страдањима овог пастира разговарамо с руководиоцем највећег центра за проучавање историје новомученика и исповедника Руске Цркве НИО НИПЦ ПСТДУ, ректором Православног универзитета друштвених наука «Свети Тихон», протојерејем Владимиром Воробјовом.
– Оче Владимире, какво наслеђе је оставио светитељ Серафим (Чичагов)? Шта треба да знамо кад помињемо овог пастира?
– Његова велика заслуга је у томе што је истражио и написао летопис Дивејевске обитељи. И самим тим је практично припремио канонизацију преподобног Серафима Саровског. Како се често каже у житијима светаца: оне који прославе свеца, светац касније такође прослави. Управо то се догодило с официром Чичаговом: добио је име Серафим на постригу, а касније је прослављен као новомученик.
С оцем Владимиром Воробјовом разговарамо у кућици при храму Васкрсења Христовог у Кадашама. Протојереј Александар Салтиков – његов рођак – слави имендан. Зато имамо врло мало времена за интервју. Курзивом наводим оно о чему нисмо говорили, али без чега је веома тешко оценити димензије личности светог Серафима (Чичагова).
Године 1878., вративши се с ратног попришта Леонид Чичагов се срео с омиљеним пастиром царске Русије – протојерејем Јованом Кронштатским. Од тада је за младог официра свештеник из Кронштата непобитан ауторитет. С оцем Јованом се саветује о духовним питањима. Од њега добија и благослов да постане свештенослужитељ. «Тверске епархијске новости» ће о томе касније сувопарно написти: «Отац Јован Кронштатски, који га је руководио у послушању, благословио га је да постане свештеник» (1914., бр. 15 од 14. априла).
– Оче Владимире, испоставља се да они који су донели смртну пресуду владики, нису рачунали његове заслуге и то што је ратово за Русију, што је награђен ордењем?
– Он је живео у веома тешко време. Савремени човек не може чак ни да замисли шта је задесило ону генерацију. Било је страшних искушења и мука. Требало их је претрпети. Требало је пронаћи прави пут црквеног живота у то време. Митрополит Серафим је служио на различитим катедрама: Орјолској, Кишињевској, Тверској и Варшавској, а од 1928. године – на Лењинградској, али је смењен с ове катедре 1933. године. Од 1922. до 1928. године неколико пута је хапшен и бивао послат у прогонство. Међутим, и кад је владика као већ сасвим стар човек живео у Подмосковљу, у Удељној, нису га оставили на миру. Болесног старца су ухапсили, понизили и бацили на муке.
– Да ли се зна како је митрополит Серафим (Чичагов) подносио ове муке и патње?
– Зна се да је стрељан на Бутовском полигону. Зна се да су га болесног извукли из келије. И сачувала се фотографија начињена пре стрељања, која врло очигледно показује до чега су га довели. Страшно изгледа на овој фотографији. И то је човек који је имао официрско држање!
Овде треба прецизирати да је за време Руско-турског рата Леонид Чичагов добио три ордена: свете Ане IV степена с натписом «За храброст», светог Станислава III степена с мачевима и свете Ане III степена с мачевима и лентом (за битку код Филипоља). Још је добио на дар од цара сабљу с натписом (за опсаду и освајање Плевне). И то ни издаека нису све награде. Зато није чудо што отац Владимир Воробјов помиње држање владике Серафима (Чичагова). То није био само човек који је служио, то је био истакнути херој.
– Био је то врло стасит, леп човек. А на овој последњој фотогрфији видимо пред собом измученог старца рашчупане брде. Као да је управо претучен. Не знамо тачно да ли су га тукли или не, али је био у тако позним годинама да су само хапшење и затвор за њега представљали огромну патњу. Тешко је замислити како је уопште све то могао да издржи.
Заиста, не знамо каквим понижењима и мукама је подвргнут. Али са сигурношћу знамо да је 30. новембра 1937. године тешко болесни владика Серафим који је имао скоро 82 године изнет на носилима право из куће. Возило за ухапшенике које је изгледало као возило «Хитне помоћи» довезло је старог човека у Тагански затвор. Дани су му били одбројани...
– Био је то врло свестран човек?
– Да, то је био веома талентован човек. Његовом перу је припадало мноштво најразличитијих дела. Између осталог, бавио се медицином и оставио је врло значајне радове из ове области. И још знамо да је насликао икону Спаситеља у хитону. Ова икона се налази у храму Илије Пророка Обиденого. Владика Серафим је много тога стигао да учини у свом животу.
Његовом прослављању много је допринела његова унука. И она је примила монашки постриг с именом Серафима. И била је прва игуманија обновљеног Новодевичјег манастира. Много се потрудила на писању животописа владике Серафима.
Занимљиво је да се у московском храму Илије Пророка сачувала још једна икона коју је написао будући новомученик – свештеник Леонид Чичагов – из деведесетих година 19. века. То је «икона преподобног Серафима Саровског који се моли на камену». Преподобни је, у опанцима од лике и белом широком сељачком капуту, непокривене главе, с бакреним напрсним крстом на грудима, у дубокој молитви на великом равном камену у ноћној шуми.
Зна се да је потоњи свети владика посећивао Дивејево. Овде је срео монахињу Пелагију. И чуо је њене речи: «Добро је што си дошао, одавно те чекам: преподобни ти је заповедио да пренесеш, да јавиш цару да је наступило време да се открију његове мошти и да се прослави.» Касније је заиста био на аудијенцији код цара Николаја II и предао му је своју књигу. Овај догађај је значајно убрзао процес канонизације Серафима Саровског.
– Оче Владимире, рекли сте да се свештеномученик Серафим бавио медицином. Шта вам је познато о његовим саветима о правилној исхрани?
– Нису ми познате неке његове конкретне препоруке о томе како се правилно хранити за време поста. Али је поучно – и не само за време поста – читати проповеди и поуке духовних људи као што је био владика Серафим.
– Какву улогу је владика Серафим одиграо у Руској Цркви?
– У то време наша Црква је дала свету збор великих подвижника, великих мученика и исповедника, који су својим страдањима одбранили нашу веру. Тада је било разговора о томе да Русија деградира: и вера је изгубљена, и држава се распала. О Русији XIX века говорило се с презиром. А заправо у тешким тренуцима израстали су гиганти духа. Појавио се тако велики збор светаца који су у одговор на зло, насиље, прогоне, лаж и неверје показали живу и ватрену веру и силу духа, љубав према Богу и ближњима.
– Мошти свештеномученика Серафима нису обретене?
– У Бутову су људе стрељали на ивици рова. Довозили су их на стотине. И ови ровови су били до врха пуни тела убијених људи. Сад су све те кости помешане. Врло је тешко било кога конкретно препознати. Може се рећи да је цео полигон на Бутову једна огромна братска гробница.
– Какав пример свештеномученик Серафим (Чичагов) нам пружа данас?
– Пример вере, постојности и одбране Православље до смрти.