Постоје ли чини и уроци?

„Скидам чини“, „бацам чини“ – ови и слични огласи су 90-их година пунили рекламне странице новина скоро сваке врсте. И реклама је донела своје „резултате“. „Оче, бацили су на мене зле чини“, – или: „Оче, препоручите ми добру икону против урока“, – после две деценије ове фразе често чујеш од разних људи, који долазе у цркву. И не само од оних што просто „зађу“ у цркву – дешава се и да бака, која више година иде у цркву, уздахне на исповести: „Ето, бацили су чини на мене, тешко ми је да ходам“.

Појмови као што су „урок“ и „чини“ су се чврсто усталили не само као речи које се често користе, већ су постали саставни део погледа на свет многих наших суграђана и заузели своје место негде поред појмова „добре и зле енергије“ и многих других езотеричних термина. Овде треба придодати и целу групу „видовњака“, који у својим процедурама „скидања и бацања чини“ користе православну симболику: свеће, иконе и још много тога. После свега тога обичном човеку може да се учини да заиста и постоје те чини. И ту је неопходно разјаснити како се Православна Црква односи према таквим појмовима.

Оно што не постоји

„Чини“ и „уроци“ – то је оно што не постоји. Постоји само оно што човек допушта злим силама да му учине. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио: „Црне снаге таме су немоћне. Само их људи, удаљавајући се од Бога, чине снажнима, зато што дају ђаволу право на себе.»

Сваки хришћанин је позван да исповеда своју веру у пракси. „Вера без дела је мртва“, – говори апостол Јаков (Јак. 2:20). И заиста, веома често можемо да видимо како човек који се удаљио од Цркве, почиње да се заноси различитим „паранормалним догађањима“. Навешћу још један цитат. „Сваки човек у својој души има простор величине Бога, и свако га испуњава како може“, – ове речи припадају непоколебљивом атеисти Жану Полу Сартру. Чак и он је то разумео! Исти је случај и овде: ако се човек удаљава од Бога, он може да се примакне само једном – ка Његовом непријатељу, тојест ка ђаволу.

„Ко није са мном против мене је; и ко не сабира са мном, просипа“ (Мт. 12:30).

Савремени човек има сан – да буде као сви. Вероватно су сви чули расуђивања многих наших савременика, у стилу: „ја нисам урадио ништа лоше“ и „радио сам оно што и сви“. Али у духовном животу не можеш да будеш осредњи – нема „сивог“ у Православљу. Постоји или добро, или зло. А када човек наивно расуђује, мислећи да није ништа лоше урадио, док притом верује „као и сви остали“, тојест „у души“, а без Цркве, онда треба да постави себи искрену дијагнозу – од Христа је такав човек отишао. А то значи само једно – он је сада отворен за свакакве нападе злих сила, које неће оклевати.

Како да се боримо?

И ето, човек је отишао од Христа. Почињу различити напади злих сила. Човек сматра да су на њега бацили чини и почиње да „се бори“ са њима. А ту тржиште магијских услуга нуди огромни асортиман. Можеш покушати да се унапред заштитиш од чини, можеш да их „скинеш“. Ако хоћете да се оградите од потенцијалног бацања чини, онда треба да носите црвен конац, правилно да убодете чиоду, можете да носите „Фатимино око“ и многе друге варијанте амајлија све до потпуне егзотике. Само треба да имамо на уму духовну суштину таквих пракси – то је исто као и обраћање злим дусима. Често говорим људима који долазе у храм са црвеним концем или „Фатиминим оком“ да они носе на себи малог ђавола. Можда је то мало оштро али је ефикасно. Већина људи ове конце кидају и бацају већ у самом храму.

Скоро да нема смисла да пишем и о „скидању чини“, јер је то тај исти концепт „клин се клином избија“. И јасно је да обраћање злим дусима за помоћ против злих духова доводи до само једног резултата – продубљења робовања злим силама.

„Безгрешне љубавне чини“

Дотаћи ћу се само једног битног детаља „скидања чини“. „И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светла. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде“ (2Кор.11:14) – речено је у Новом Завету. Не постоје „безгрешне чини“, исто као што гатаре, видовњци (и други слуге ђавола) не могу бити православни хришћани. Такви могу колико им воља да се користе православним обележјима, да вам предлажу да запалите свеће у цркви, или у току магијске сеансе, могу да се служе иконама и изводе многе друге ритуале. Али присетите се речи апостола Павла, које смо навели горе. Не дозволите да вас заведу ови спољни православни симболи – суштину то не мења.

Шта да радимо?

Треба да живимо духовним животом то је једноставан одговор. Треба да се сећамо да хришћанин има само једну „алтернативу“ – или да буду са Богом, или да падну у руке Његовог непријатеља. А живети духовним животом значи у пракси остваривати своју веру. Тојест, треба искрено да се молимо, да редовно учествујемо у Светим тајнама, а не само да „верујемо у души“. У супротном, таквог човека чекају и „уроци“, и „чини“, и остали напади злих духова.