Лични крст

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

«Спаси, Господе, људе Своје и благослови достојање Своје, победе царевима нашим над непријатељима даруј и људе Своје Крстом Својим чувај.»

Ова посебна молитва данас тече са наших усана ка Господу: «Крстом Својим сачувај људе». Људи – то смо сви ми, сви православни хришћани. У кондаку се такође пева о «истоименом новом народу». Ко су ти? То су људи који су после распећа Господа нашега Исуса Христа, Његовим добровољним страдањем, добили способност да живе на нов начин, да савладају ђавола, да се утврде Божанском благодати и да страдањима Господа нашега Исуса Христа искупе свој живот. И они, посматрајући Крст Господњи, који је истовремено био и симбол понижења, али је постао и симбол победе за све православне хришћане, – они и јесу тај истоимени нови народ, који на дар добијају милост Божију.

Сви ми добијамо те посебне дарове благодати Светога Дуга, спасоносне за сваког од нас, захваљујући страдањима Господа нашег Исуса Христа на крсту. Крст Господњи за нас представља симбол победе и васкрсења и он је непобедиво оружје у борби са ђаволом, коју ми водимо кроз читав свој живот. Због тога су хришћани нераскидиво повезани са крстом. То је наш симбол и сви нас по њему распознају. Сви смо ми крстоноше, носиоци крста. Крст нас дочекује на Светој Тајни Крштења, и Крст нас дочекује када се спуштамо у гроб – то је знак да су ту сахрањени истински следбеници Господа Исуса Христа.

Али постоји још један крст, који многи хришћани не могу лако препознати и спознати. То је крст личног служења, наш лични крст, сваког од нас, не само крст хришћанина, већ и особени благослов, који је дарован свакоме од нас кроз наше таленте и способности. И чест је случај, и посебно у овом времену има све више и више људи који се муче, чак и ако су у Цркви, никако не могу да пронађу себе.

Тако се често дешава да не слушамо глас своје савести и из гордости, ослепљени, никако не можемо да нађемо свој крст, који треба да узмемо и пођемо за Христом: «и који не узме крст свој и не пође за Мном, није мене достојан» (Мт 10, 38), — тако нам говори Господ. Да, сви смо ми примили крст хришћанства, назвали се хришћанима, примили посебне дарове на Крштењу, али још је важно да се снађемо у свом животу и да откријемо тај прави крст свој, који треба да носимо баш ми, баш ти. Сваком човеку се даје засебан крст: породичног живота, служења, пожртвовања, а можда чак и власти, јер и то је крст.

Монаси не желе да понесу свој крст, свештеници свој, хришћани свој, властодршци свој, учитељи свој. Посебно у наше време људи не желе да носе крст породичног живота – то је врло тешко. Узму га на плећа и истог трена га збаце са себе – претежак је крст. То је питање нашег спасења. Лако је бити хришћанин на речима, али пробај да понесеш свој крст.

Имао сам прилику да попричам са некрштеним људима, и ето једна жена, некрштена, – њен муж је много пио, и она никада није помињала развод, никада није ни прозборила ту реч. И једанпут, када су већ били у позном животном добу, и све се то настављало, није се прекидало, она каже: «Па, то је мој крст». Тако се изразила проста руска жена, чак у том тренутку некрштена, која се није ни дотакла Божанске благодати у Тајни Евхаристије, као што чинимо ми, нити је знала Символ вере, – таква је била њена исконска вера.

И намеће се питање: кога ће погледати Господ – такве људе који до краја носе то што им је допало, или нас који себе називамо хришћанима и никако не можемо да достојанствено подигнемо и понесемо свој крст, оно што је за нас, за сваког од нас, спасоносније од свега осталог? Зашто се то дешава? Зато што нам недостаје скрушености, а високоумље и пролазна слобода су помутили наш разум, и не видимо оне знакове, оне позиве, које нам Господ шаље кроз свете оце или наше ближње.

Данас, посматрајући Крст Господњи, замислимо се сваки о свом животу и нађимо скрушености, трезвеног размишљања, да нам Господ укаже на истински пут и наш крст, који води ка слави и спасењу и у Царство Небеско. Амин.