Приступна беседа Епископа далматинског Никодима

Ваша Светости, богољубива браћо Архијереји, часно свештенство и христочежњиво монаштво, драга браћо и сестре,

Стојећи смерно са страхом и трепетом у овом свештеном тренутку желим да заблагодарим Тројединоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици у Јединици, што ме је удостојио ове велике и страшне Тајне која се извршила нада мном, да ја недостојни и мали у свему, будем хиротонисан у чин епископа и устоличен у трон епископа далматинских.

Благодарим Господу Богу и што ме је удостојио да се родим у српској православној породици у прелепом граду Задру, једном од украса Далмације, граду са најлепшим заласком сунца, са погледом на сиње море, граду који је по Константину Порфирогениту добио назив по томе што је старији и од самог Вечног Града.

Благодарим Mу и што ме је одвео и у српску Тоскану, брдовиту и зелену Шумадију, где сам провео заиста прелепе године свога детињства у селу Шуљковцу поред Јагодине, а после и у самој Јагодини, премда смо тамо стигли услед немилих догађаја који су се десили у овим крајевима на заласку прошлог века.

Благодарим Му и на животу у Сремским Карловцима, у Богословији Светог Арсенија Сремца. Заволио сам и те Сремске Карловце, за које ме вежу и радосна и тужна сећања, више радосна него тужна. Заволео сам их ја „соколе далматинче“, те „Карловце место моје драго“ у које „као детенце дошао сам“ тамо и тада „игра беше једино ми благо“, али заиста, заиста, једино ми благо. Увек им се и сада радо враћам. И у Сремским Карловцима, на тим падинама дивне Фрушке Горе, стекао сам пријатеље и браћу за вечност. Хвала им на томе!

Благодарим Господу и на животу у древној Јелади, у граду Солуну, граду који је принцеза свих градова на Балкану. Диван је тај грчки народ који је са нама заједно пролазио све голготе и страдања и увек су нам, са њима својственом радошћу и непосредношћу, били истинска браћа и пријатељи. Захвалан сам Богу што сам током својих студентских дана имао привилегију да их упознам пребивајући међу њима и живећи њихову радост и гостољубље.

Благодаран сам и на најдревнијем од свих градова, Вечном Граду Риму, натопљеном крвљу мученика, граду у коме се на сваком кораку осећа дух древног хришћанства. Боравак у њему за време мојих студија био је велики дар од Бога и непроцењиво животно искуство.

Заиста су чудни путеви Господњи!

Живећи у тим медитеранским земљама, прелепој и древној Јелади која одише православним хришћанством, и исто тако прелепој и изнад свега културом и уметношћу пребогатој Италији, све више и више могу да разумем и моју милу Далмацију, како је називао велики Владика Милаш. Ту се управо сусрећу Исток и Запад, надасве блиски нам медитерански Исток, али и исто тако блиски нам медитерански Запад. Прожимања двеју великих култура на овим просторима, најекспресивнији израз, за мене лично, пројавило је у једној од најлепших песама испеваних мојој милој Далмацији, коју је са љубављу испевао син овог града у коме се сада налазимо, велики Николо Томазео или Никола Томашевић: „И улиће ти и у уморне жиле, нову снагу, и ти, пружајући десницу Италији, и леву руку Хелади, спајаћеш их у свето коло љубавних загрљаја“.

Надам се да ће моје животно искуство у тим земљама бити на корист управо Цркви у мојој родној Далмацији, где сада постајем онај који председава Сабрањем у Телу и Крви Господа, међу верним Далматинцима, и која је на своме ходочашћу тј. на пропутовању кроз овај „свет који у злу лежи“ (1Јн 5, 19) ка Царству Небеском.

Далмација је сиромашна земља, каменита и штура, земља горштака, чувених морлака, који су научили да из камена и од сунца, дивних река, као што је плава Крка, али и из сињег мора, извуку све што могу. А овако их је описао Доситеј Обрадовић на својим пропутовањима кроз ове крајеве: „сви су то трудољубиви, добри, правдољубиви и поштени људи“, доброту тих људи „нити је чути на свету нити видети!“ То су моји Далматинци!

То је земља која је изнедрила Јанковић Стојана и Илију Смиљанића, ускочке морлачке јунаке наше славне историје.

Земља која је испевала најлепшу народну баладу Хасанагиницу, коју је записао у Имотском чувени путописац Алберто Фортис на својим пропутовањима кроз Приморје и морлачке крајеве, па је том приликом посетио и манастир Аранђеловац или како га ми сада зовемо манастир Крку, и посведочио дивном гостољубљу православних монаха који се подвизавају изнад реке Крке.

Земља која је дала једног Симу Матавуља, који је кроз своју приповетку Пилипенда испричао сву трагедију народа овога краја и посведочио православну веру ових људи у две кратке реченице: „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!“

Кроз историју су се на трону ове древне и апостолске епархије налазили велики и знаменити јерарси Наше Свете Цркве којима благодарим за све што су учиинили за ову апостолску епархију. Поменуо бих овде народног владику Симеона Кончаревића, потоњег патријарха Јосифа Рајачића, највољенијег од свих далматинских епископа Стефана Кнежевића, чувеног канонисту Никодима Милаша који је по свој васељени пронео добро име овог свештеног трона, прогнаника и изгнаника Иринеја Ђорђевића, епископâ у тешка времена после II светског рата Стефана Боцу и Николаја Мрђу, и на крају сведока ових наших времена Епископа новограчаничког-средњезападноамеричког Лонгина и мог директног претходника Епископа зворничко-тузланског Фотија.

Благодаран сам и Вама Ваша Светости и Светом Архијерејском Сабору што сте мене недостојног који немам са чим да се похвалим сем слабостима и гресима својим изабрали за епископа и то за првог епископа Далматинца у Далмацији након 106 година, управо после великог и надалеко чувеног владике Никодима Милаша.

На овоме светоме месту желим да се захвалим и мојим родитељима, Предрагу и Ксенији, који сада нису овде са нама, али верујем да се радују у Господу овом свештеном догађају у насељима где праведници пребивају. Захвалан сам им што су ме учили вери и побожности, али и искрености, да будем то што јесам и пред Богом и пред људима. А највише сам им захвалан, нарочито мајци Ксенији, на љубави, бризи и свим радостима које су ми пружили за свога живота. Сваки тренутак проведен са њима вредан је мог радовања, сећања и благодарења Богу на њима. Вечан им спомен!

Овом приликом желим да се сетим у мојим молитвама и мојих дивних стричева, Ненада и Момчила, правих Далматинских Срба, који су сваки тренутак свог живота посветили свом роду у Далмацији, ширењу наше културе и очувању народног идентитета. Стриц Ненад ме је од малих ногу нарочито учио љубави према моме српском народу и према књизи, на чему сам му понајвише захвалан. Вечан и њима спомен!    

У овоме тренутку желим посебно да се захвалим и свом духовном оцу, Епископу зворничко-тузланском г. Фотију, кога сам и наследио на свештеном трону мученичке и распете Далмације, а има ли веће радости него да син наследи оца по речима Св. Григорија Богослова. По речима његовим он је дошао у Далмацију затекавши апокалиптичну пустош и све срушено али је тако добро управљао словесним стадом и виноградом Господњим да је и та апокалиптична пустиња процветала као крин (Ис 35,1-2). Хвала му на томе! А највише му се захваљујем што је мене трпео, моју дивљу и неукроћену далматинску природу коју је најбоље описао блажени Јероним речима: „Опрости ми, Боже, што сам Далматинац!“

Благодаран сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју на исказаној бризи и љубави коју ми је безусловно пружао, али не само мени, него још и више према мојој сестри Даници. Нека му Господ подари многа и блага лета!

Такође, благодарим и Његовом Високопреосвештенству Митрополиту загребачко-љубљанском г. Порфирију на несебичној помоћи и подршци коју ми је пружао док сам био игуман манастира Крке. Надам се да ћемо наставити сарадњу у братској љубави и да ћемо заједно да сведочимо Распетог и Васкрслог Господа на овим просторима.

Благодарим и ковиљскоме братству јер су ми били први додир са монаштвом и за њих могу само да кажем речима из Старечника: „ја нисам монах, али сам барем видео монахе“.

А шта да кажем у овоме тренутко о мојој братији крчкој?! Њихова љубав и трпљење се не да исказати речима као ни моја захвалност. Крка је чудо и они се труде сваким тренутком свога живота да то чудо светли пред људима као кандило вере. Како је скоро рекао један од мојих претходника, Владика Лонгин: „ако је Жича српска прича по речи Светог Владике Николаја, онда је Крка српска прича за Православне Србе у Далмацији“, а ја могу да кажем да је Крка велика прича, чудо и место окупљања и сабирања за све људе добре воље, небитно које вере и нације били.

Захвалан сам и мојој сестри Даници, мада сам њој требао да се захвалим на првом месту, јер ми је пружала љубав и подршку кроз све ове године. Да није било ње и њене подршке тешко да бих могао да издржим сва искушења у животу до овога тренутка. Хвала јој на свему!

Поред ње, морам да заблагодарим и дивној и побожној породици Морача, Александру и Загорки, из Пријепоља, настањеној у Новом Саду. Захвалан сам им јер су примили моју сестру Даницу у своју породицу као род најрођенији, а и о мени су исказивали несебичну љубав и бригу. Хвала им на свему и нека им Господ подари сваког благослова!

Овде морам и желим да заблагодрим и свим мојим пријатељима, а они, свако понаособ ће се препознати и узрадовати са мном, тихо, без потребе да им имена помињем, јер то је тајна пријатељске љубави. Они су „бисери расути по целом свету”, а не само од Вардара до Триглава. Благодарим Богу што ме је благословио таквим пријатељима. Од њих могу само заискати опроштај и да ме се и даље сећају у молитвама.

На крају бих рекао и нешто о програму свог архијерејског рада. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Јеванђеље сваким својим дахом. Утврђујући сваку душу поверену му у вери и побожности, приносећи евхаристијски Принос за њихово спасење. Епископ се налази на „месту” и ”по обличју” Христовом по речима Св. Игњатија Богоносца. На том и таквом месту позван је да служи свима, и да се разапиње за многе по речима Господњим: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мт 20,28). Трудићу се управо да служим „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) сабирајући све и свакога, и гладне и жедне, напуштене и унижене, сиромашне и богате.

У односима према свештенству и монаштву равнаћу се увек према речима из 16. канона IV Васељенског Сабора: „одређујемо пак да месни епископ има показати човекољубље према њима” и трудићу се да им не будем и ја на терету поред њихове одговорне службе, него управо да исказујем очинску бригу и љубав.

Са представницима Римокатоличке цркве на овим просторима трудићу се да одржавам добросуседске контакте и односе.

Исто тако трудићу се да допринесем помирењу и саживоту на овим просторима. Моји преци су вековима живели у овим крајевима борећи се и сукобљавајући се како са каменитом и штуром земљом, једући хлеб у зноју лица свога тако и са другим невољама, али увек превазилазећи све и налазећи начина да остану и опстану овде.

За мене су једино мерило у сведочењу Речи Божије речи апостола Павла „Свима сам био све не бих ли некога задобио за Христа” (1Кор 9,22). И сваки је човек вредан да чује Реч Божију, јер у Господу смо сви један човек и само човек и ту нема више ни „Јудејца ни Јелина” (Гал. 3,28), ни Срба ни Хрвата. У есхатону ћемо сви изаћи једнаки пред Лице Божије и свакоме ће се судити по делима његовим јер „Он није далеко ни од једнога од нас” (Дап 17,27).

А све вас овде сабране молим да да ме помињете у молитвама да ми Свеблаги Господ да снаге да добро управљам повереном ми епархијом и да могу и ја када изађем пред Господа да се похвалим речима: „добар рат ратовах, трку заврших и веру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, али не само мени, него свима који са љубављу очекују Долазак Његов” (2Тим 4,7-8). Амин.