Писма о Западу

Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

***

Писмо друго. Словенство

У последње време, када је словенски свет ступио у крваву борбу са тевтонским светом, често се, мој драги Пријатељу, присећам једног детаља из мојих сусрета са западним Словенима[1]. Сусретао сам се са разним словенским народима, са разним људима и у разним приликама, али детаљ о коме хоћу сада да ти пишем стално се понављао. Какав детаљ? Почећу да излажем саме чињенице.

Београд. 1908

Дана 27. јуна 1908. године пошао сам из Солуна железницом на север, у Београд. Солун и Македонија су тада били (а то не беше баш тако давно!) – турски. Турска железница је велики испит стрпљења. Ус-кјуб... Још увек Турска. Тек предвече стижемо до српске границе. По равнини десно и лево од пута пружао се јарак. Граница. Станица Ристовац. Променили смо воз. Турци су нестали. Кондуктери у фесовима остали су позади. Тек што смо ступили на српско тле, као да се одмах осетило нешто сродно. То је заиста чудно осећање: у „иностранству“ си, а осећаш нешто блиско, рођено, своје. Чак и сам предео као да подсећа на драгу Средњу Русију с њеним бреговима и пољима. Али ево, на једној станици наумих да узмем врелу воду. И шта је испало? Конобар у бифеу, Србин, и ја – не разумемо један другог. „Вода“ – њему је то јасно, али „горјачаја [врела]“, тим пре„кипјаток [кључала вода]“, ништа му не значи, и он ми сипа хладну воду. Ја вртим главном; просипам хладну воду. Покушавам да описно објасним шта ми треба – никако не иде. Шта ту да радим? Утом у бифе улази неко од путника, а ја се већ повукао у страну са безнадежним изгледом. Чујем да је придошлица повео разговор са конобаром на немачком. То је за мене било откриће. Мени самом ни на крај памети није било да чак и покушам да проговорим са Србином на немачком. Размишљајући мало, своје откриће спровео сам у дело и за минут отишао у вагон – у мом чајнику била је врела вода.

У Београду сам се нашао у неком тобоже руском друштву. Образовани људи течно говоре руски, а наше руковође и путовође су училе управо у руским духовним академијама. Али и у Београду је било неспоразума на основу узајамног неразумевања. Једном је за ручком неки свештеник наумио да у част руских гостију изговори беседу на српском. Авај! Ништа из те беседе нисам разумео. Некако сам се стидео и тужне мисли су ми се и против воље заметале у глави. Упознао сам неколико београдских студената богословије и нехотично приметио да могу да разговарам само са ученицима виших разреда, у којима се учио руски језик и где уче по руским уџбеницима, а млађи ученици су за мене били неразумљиви. Када ми је један од ових последних пришао и почео да ме „моли на вечеру“, нисам одмах погодио да ме позива на вечеру. И у разговору са београдским ученицима богословије морао сам да се служим немачким језиком. Један од старијих ученика у разговору је изговорио реч „сладолед“. „Шта је то?“ – питам. – „Не знам како да кажем на руском“. – „Е, а на не- мачком?“ – „Gefrorenes [нем. – сладолед]“. – „А, мороженое [рус. – сладолед]!“ Сад смо се разумели.

Преко пута Београда на истој обали Дунава налази се Земун, одакле сада аустријски топови осипају паљбу на српску престоницу. Земун је већ аустријски посед. У самом Земуну некако сам заподенуо разговор са Србином. Аустријског Србина у школи не уче руском језику. Покушали смо да говоримо сваки на свом језику – баш никако не иде. За мене више није била новост да са Србином могу да се споразумевам на немачком. И ево, два Словена су приморана да се ради размене мисли служе немачким језиком. И данас сасвим јасно видим тужан израз лица свог саговорника док ми је на крају разговора говорио: „Како је жалосно што смо ми Словени приморани да међусобно разговарамо на немачком!...“ Ја сам, наравно, могао само да се драге воље сложим с њим да је то – sehr traurig [нем. – врло тужно]. Заиста, било ми је тужно у срцу...

Тог истог дана имао сам прилике да водим богословску расправу са Хрватом-римокатоликом, студентом из Загреба; ја сам му доказивао да Словену уопште не приличи да буде римокатолик. Али, како смо морали да расправљамо! Готово напола на немачком. Каква чињеница опет! Словен (Хрват) Словену (мени) на немачком језику доказује предности римокатолицизма, латинске абецеде за словенски језик и томе слично.

Други пут сам имао прилику да неколико дана проборавим у Прагу. Показало се да и са Чесима морам да разговарам на немачком. Овде је неупоредиво горе него у Београду: руски уопште не говоре. Просто не могу да заборавим непријатно осећање беспомоћне зловоље, које сам и против воље морао да доживљавам све време боравка у Прагу. Послуга у хотелу и ресторану, продавци и продавачице у радњама, људи на улицама – сви су ипак Чеси, Словени сродни по крви. Чујеш у њиховом разговору поједине словенске речи, без посебног труда разумеш чешке књиге и новине, али кад наумиш да поведеш разговор – као да некаква завеса пада међу нама и одмах постајемо некако туђи. Кажеш или прочиташ нешто на чешком – Чеси се смешкају; нисам тачно изговорио. Такође не могу да заборавим како ми је у Прагу једна девојка на немачком објашњавала како треба читати и правилно изговарати чешке речи. Треба да се нађеш, Пријатељу мој, у тако великом словенском центру, као што је Праг, да би осетио колико је тешко и непријатно разговарати са Словенима на немачком.

Још једна успомена, последња. Руска граница. Калиш. Шта се сада могло очекивати од њега? Станица је по руском обичају далеко од града. Великим аутобусом полазим у град. Пољакиња која седи преко пута мене обраћа ми се питањем, а ја из њеног питања разумем само реч „пан“. И шта? Опет немачки језик и – једно друго смо разумели. А већ смо у Русији! Пољаци – ипак су то „Пољани[2]“ по летописцу. Ја сам, вероватно,„Вјатич“. Зар су „Пољани“ са „Вјатичима[3]“ на немачком говорили?

Ето ти, Пријатељу мој, низа малих успомена на сусрете са Словенима на Западу. Видиш – свуда исти детаљ: једни друге не разумемо и принуђени смо да међусобно разговарамо на језику нације туђе и непријатељске словенству. Ситан детаљ, али ме приморава да се каткад дубоко замислим. А да ли само мене? Колико се сећам, покојни А. Веденски усредсређивао је своју пажњу на ту принудну неопходност да разговарамо са Словенима на немачком.

Каква је то чудна појава? Језик наших непријатеља за нас служи као средство општења и јединства! Погледај етнографску карту Аустрије. Више од половине „Скрпљене империје“ сашивено је од словенских одрезака. Гле, немачка државна власт сједињује словенске народе у једну политичку целину. Разједињено словенство – ето шта осећаш пре свега, и то са болом у срцу.

Историјске нас сплетке
Завадише међу собом
И раскинуше вековни
Савез свештени и родни. (Кн. Вјаземски)[4].

...Као јадни слепци,
Лутасмо, тумарасмо,
расејани на све стране...
Иноверац, иноземац
Растави нас, разби:
Оне обезјезичи Немац,
Ове Турчин посрами. (Тјутчев)[5].

У нашим школским хрестоматијама позната песма Хомјакова „Кијев“, („Високо преда мном...“) због нечега се објављује упола скаћена (крај: „Сунца вечнога Исток“). Изостављени су баш они стихови у којима су изражене словенофилске идеје песника. Је ли то случајно или намерно – то јест да не би кварило ученике словенофилским мислима? А у тим изостављеним стиховима – опет жалост због разједињености Словена.

Браћо, где су синови Вољине?
Галичу, где су твоји синови?..
Мач и превара, подвала и пламен
Отели су их од нас;
Њих води туђи знамен,
Њима влада туђи глас[6].

Тако словенофилски песници тугују и јадикују због разједињености Словена.

Где је о вери спор,
Тамо су, к’о вихором смеће,
љубав и пријатељство пометени[7].

Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић. - Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011.

У садашње време највише се, наравно, запажа политичка потчињеност словенских народа Немцима. Удуби се, Пријатељу мој, у ратна збивања. Сада су многи Словени принуђени да подигну оружје против Русије у интересу Хабзурговаца и Хоенцолерна. И то делом православни Словени. Ово последње је нарочито болно. У другим случајевима рат не задире суштински у религиозна питања. Рат с Турцима и Немцима некако се лакше прихвата у свести: и Турци и Немци су подједнако туђи Христовој Цркви. Али, сећам се када је почео рат између Срба и Бугара – срце ми се стегло, јер су чланови једног Христовог Тела почели да убијају један другог. Рат међу људима који једнако припадају једној Цркви заиста ми се чини као неки потпун и мрачан ужас. Ево и сада под притиском Немаца, за Цркву „спољашњих [оних који су напољу – 1 Кор 5, 12]“, Словени треба да убијају православне, чланове једне Цркве, „сателеснике [удове једнога тела – 1 Кор 12, 12]“, по изразу апостола Павла. Поводом пољског устанка Хомјаков је проклињао онога

...чији је глас
браћи против Словена
Мач у руке дао у зао час[8].

Још више заслужује проклетство онај ко је предао мачеве православнима против православних. У том безумљу историје тешко ми је да назовем издајницима оне Словене који крше заклетву верности немачким императорима.

Заједно са Тјутчевом постављаш питања:

У свету немило племе,
Када ћеш бити народ?
Кад ће истећи време
Твоје неслоге и недаћа,

И заорити се зов на уједињење,
И пасти оно што нас дели?..

Може се лако одговорити такође његовим речима:

Ми чекамо и верујемо Провиђењу:
Њему су познати дан и час...[9].

Но, није ли сада наступио дан и час словенског јединства, „васељенски дан и православни“?[10]

Хоћемо ли, драги Пријатељу, ти и ја видети тај жељени дан? Ја чекам тај дан. Подели са мном то очекивање и ти, мој вољени Пријатељу, једнодушношћу коју тако високо ценим.

Чини ми се, Пријатељу мој, да је разједињеност Словена грех и нас Руса. Виновник је наше клањање Западу. Руси путују на Запад, заобилазећи словенске земље. Често се догађа да наш земљак обиђе готово сву Европу и да не види ни једног Словена. Путујући на Запад, наши Русијани прво се заустављају или у Бечу или у Берлину, а до тих места немачким „шнелцуговима“ [брзим возовима] брзо протутње мимо Словена. А зна се да су Словени у Европи величина веома достојна поштовања: они живе од Јадранског мора до Белог, готово од саме Швајцарске од Урала. А шта остаје свима осталима? И ето, управо ту словенску величину достојну поштовања ми у Европи не умемо да приметимо. Често наш Московљанин зна париске и берлинске улице боље од московских, а Софију, Београд, Лавов, Праг и њима сличне види као кроз маглу.

Исто се према Западу односи и наша школа: проучавајући Запад, занемарује словенство. Из немачке, француске и енглеске историје и књижевности ми штошта знамо, али историја и књижевност Словена за нас је земља непозната. Ако бисмо извршили проверу знања руских људи из историје словенства, мислим да би се десило нешто поучно, наиме: постидели бисмо се свог незнања. О Карлима, Фридрисима и Лудовицима ми смо учили у школи, а о Словенима – не. Тек смо сада наумили да на универзитетима оснујемо посебну катедру за изучавање историје словенства. Ето када смо се тек досетили. Исто је код нас и у духовној школи. Пре неколико година основали су посебну катедру историје словенских цркава, али после годину дана укинули су је и припојили катедри за историју византијске цркве. Раније ни тога није било. Проучавали смо историју јеретичких друштава, али за четири године нисмо чули ниједно предавање из историје православних словенских цркава. О паду феудализма за време Капетинга, о положају сељака, радника и грађана за време Бурбона, о норманском периоду у енглеској историји, о томе како су се Јаков и Карл борили са парламентом – о свему томе морали смо да слушамо предавања у духовној академији, али о црквеном животу православних Словена нису држана предавања. Два месеца сам читао дело о пољопривредним односима старих Немаца, али историјом Словена нисам се посебно бавио ни два дана. Мислим да ће се међу студентима наших духовних академија наћи доста оних који неће бити у стању да наброје аутокефалне православне словенске цркве. Не чини ли ти се, мој Пријатељу, да је све то ненормално? Да ли ћеш се сложити са мном и ти, Пријатељу, да ни ми Руси нисмо без кривице за жалосну разједињеност Словена? Ми смо се више везали за Немце.

Зашто нас чуди што смо приморани да са Словенима разговарамо на немачком! Надам се, Пријатељу, да ћемо се сада удаљити од Немаца и тешње се зближити са сродном браћом, која су до сада вековима била „у мрежама Тевтонаца вероломних“[11].

А тада ће се можда испунити пророчанство Тјутчева:

И братских наречја звуци
опет нам јасни посташе –
На јави ће видети унуци
Оно што очеви сањаше![12].

Није случајно што и света Црква у тропару равноапостолним Кирилу и Методију моли учитеље словенских земаља да Владику свих моли да„све народе словенске утврди у православљу и једнодушности“. Не знам шта ће бити убудуће: заједничко православље или једнодушност, али мислим да без јединства у светој православној вери Словени не могу да остваре истинску једнодушност.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

_{[1] Овде „западни“ означава [словенске] житеље Западне Европе, како јужне, тако и, у ужем смислу, западне Словене.
[2] Пољани – племенски савез западних Словена, у VIII и IX веку племенско кнежевство са центром у Гнезну, у сливу реке Варте. Учествовали су у етногенези пољског народа, чији назив потиче од имена кнежевства Пољана. – прим. прев.
[3] Вјатичи – савез источних словенских племена у горњем и средњем току Оке. У Кијевској Русији су од средине X века, а од XI века њихова територија је у Черниговском, Ростовско-суздаљском и Рјазанском кнежевству. – прим. прев.
[4] Из песме „Праг“. – П. А. Вјаземски Дела, т. 1, М., 1982, стр. 275.
[5] Из песме „Ханки“ – Ф. И. Тјутчев Лирика, т. 2, М., 1966, стр. 113.
(Стихови из песме посвећене чешком патриоти, научнику и писцу Вацлаву Ханки (1791-1861), кога је Тјутчев упознао за време свог боравка у Прагу 1841. године. Ханка је био ревносни присталица зближавања Чешке и Русије и много се трудио да упозна своје земљаке са руском књижевношћу и језиком. Сусрет са Ханком продубио је интересовање Тјутчева за историјску судбину и културу словенских земаља.) – прим. прев.
[6] Песме А. С Хомјакова и К. С. Аксакова, стр. 82.
[7] Нетачан цитат из Гетеове баладе „Коринтска невеста“ у преводу А. К. Толстоја. – Ј.В. Гете Изабрана дела у два тома, т. 1, М., 1985, стр. 173.
[8] Ода. – Песме С. С Хомјакова и К. С. Аксакова, стр. 60.
[9] Словенима. – Ф. И. Тјутчев Лирика, стр. 193.
[10] Стих из песме „Освит“. – Исто, стр. 119.
[11] Стих из песме Хомјакова „Орао“. – Песме А. С. Хомјакова и К. С Аксакова, стр. 63.
[12] Ханки. – Ф. И. Тјутчев Лирика, стр. 114.}