Чехов и религија

Неопходно је веровати у Бога,
а ако вере нема, онда не треба заузимати Његово место галамом,
него Га искати, искати, искати, самотнички, насамо са својом савешћу...

А. П. Чехов

Још у доба пре револуције створен је овакав стереотип о Чеховљевом погледу на свет: о њему се чврсто уврежила репутација човека који је, ако не сасвим атеистички настројен, оно бар равнодушан према питањима вере.

Али пишчева дела пружају богату грађу за један одређени закључак о њему. Он је био близак религији и Цркви. Себе је окарактерисао овако: „Ја нисам либерал, нисам конзервативац, нисам постепеновац[1], нисам монах, нисам индиферентиста. Хтео бих да будем слободан уметник – и то је све...“

По мишљењу Борица Зајцева, „Чехов никада није био ни философ, попут Владимира Соловјова, ни богослов, и не треба од њега очекивати систем целовитог, чврсто ограниченог погледа на свет. Какви ’системи’ код уметника! Али ето, у Чехову је тињала јеванђељска светлост“.

Да, Чехов је говорио „код мене нема религије“ – био је поштен. Али код њега је било вере. У неким периодима његовог живота чинило му се да је његова вера веома слаба. То је сведочио у својој књизи „Освећена религија Чехова“ (1913. г.) пишчев савременик свештеник М. Степанов: „Несумњиво да је Чехов, будући потпуно религиозан, у настројености своје вере каткад доживљавао – сумње и колебања“. Сам Чехов је сматрао та питања судбином свачије савести; што се мање разговарало на ту тему – тим боље.

Ево шта је писао И. Л. Шчеглов-Леонтјев: „Ако веру просуђујемо по делима и настројености, а не по речима, онда је Чехов био тридесет пута религиознији од оних савремених „боготражитеља“ који јадикују о свом неспокојству на свим путевима и распућима.

Када почну да говоре о религиозности Чехова, сваки пут се сетим Гетеових речи о Спинози. Противници су га често прекоревали за то што код њега наводно нема никакве вере. Али он једноставно није делио њихову веру зато што је она за њега била недовољна. Да је изложио своју, они би се запањили, али не би били у стању да је разумеју.

Ако брижљивије испитамо његов живот, за Чехова је уметност била религија; па и у погледу људи сав његов живот је био уистину религиозан, иако о религији никада није улудо трошио речи. Главни кључ за све јесте у изузетној истинољубивости Чехова. Не знам другог писца коме је тако блиска истина и који је тако мрзео и најмању примесу лажи. Кад му се у младости допадало оно што се осуђује моралним кодексом, није се скривао иза уобичајених фраза и отворено је говорио оно што му се свиђало. Кад нешто није схватао, отворено је говорио да не разуме и није се упуштао у празна наклапања.

Заиста, Чехов је мало разглабао о религији и отуда недоумица људи који су навикли да олако говоре о ономе што сами нимало не осећају. Али ја знам да је он, чим се мало опоравио у Московској клиници, скоро сваки дан одлазио на литургију у Новодевичји [манастир] и – да сте само чули с каквим тихим умилењем ми је, летимице и полусметено, говорио о литургији у мрачном, полупразном храму Новодевичјег манастира. Са каквом дирљивом брижљивошћу је посећивао гробницу Плешчејева, с каквом усрдном пажњом је украшавао сеоску цркву у свом Мелихову, како се неуморно старао о болеснима и сиромашнима, и тако даље, и тако даље. Па зар већ то није човекова религиозност?!“

Други писац П. А. Сергејенко писао је: „У оном смислу како обично схватамо религију, Чехов је био без религије. Али како је ја сада схватам, то јест као одређено стање најближе Богу, као стајање у својеврсном духовном перигеју[2], у тачки најближој сунцу, Чехов је био религиознији од оних који су каткад сматрани за стубове владајуће религије“. Важно сведочанство.

А ако говоримо о Чеховљевом неверју, треба имати на уму да човек није некаква константа током свог живота. Наравно, човек који тражи и који се мења не може свагда да наступа у улози некаквог камена и да тврди да сада верује баш исто онако како је веровао у детињству или јуче, и да ће сутра веровати исто као данас. Чехов је тражио свој пут. За пажљивог читаоца стваралаштво Антонија Павловича не само да није богоборно, него напротив – прожето је јеванђељским духом и хришћанским смислом.

Пишчева вера изражавала се кроз љубав према човеку и кроз веру у човека, стога Чехова обично називају хуманистом. Али то није примитивни хуманизам него стремљење да се у човеку види оно што га сједињује са Богом.

Како год било, не може се тврдити ништа сасвим одређено о садржају Чеховљеве вере само на основу његових непосредних изјава. То не значи да је његова вера без садржаја. То значи само да он ништа о томе није рекао. По мишљењу М. Дунајева, он није писао трактат „У чему је моја вера“ и био је уздржан у изражавању онога што се односило на сферу његових сувише интимних доживљаја.

Исто тако је тешко тврдити нешто о Чеховљевој црквености. Сам о томе није хтео да говори и своју религиозност пред другима није излагао ради показивања[3]. Али понекад се то у његовим делима једва приметно провлачило. Тако, у књизи о Сахалину, приповедајући о својим запажањима, он спомиње ово као обичну животну појединост: „осмог септембра, на празник, после литургије излазио сам из цркве са једним младим чиновником, и баш у то време...“ – и почела је прича о ономе што је заокупило његову пажњу. Дакле, он је био на литургији. И то где? На Сахалину, очигледно не да га виде људи. То јест – за њега је то била уобичајена ствар. По успоменама његовог брата М. П. Чехова, он „ни једну пасхалну ноћ није провео у постељи“, већ је обавезно ишао у цркву.

Митрополит Венијамин (Федченков) наводи једно драгоцено сведочанство: „Један мој таганрогски познаник, свештеник, познаје протојереја Б-на, дубокоумног старца, савременика Чехова. Старац му је причао да је сâм видео како се Чехов на коленима усрдно молио Богу“. Ево оповргавања свих судова о Чеховљевом неверју.

Лекар И. Н. Алтшулер, који је лечио Чехова на Јалти, посведочио је да је писац „носио крстић око врата“. Размислимо: због чега неверујући да носи крст? Понеког још и можемо, али Чехова је немогуће оптужити за неискреност. Да је био атеиста, ношење крста би за њега било тешка лицемерје – а лицемерје није подносио ни у каквом облику.

Поред разборитог ума, у Чехова је било и срца, било је стварних доживљаја вере, опита уистину православног црквеног живота. И ма колико да је православна црквеност саблажњавала разум, срце је привлачило душу писца ка светим доживљајима духа. Утолико пре што је Антон Павлович од свог раног узраста познавао Цркву и православно богослужење.

У једном од писама И. Л. Леонтјеву писао је: „У детињству сам добио религиозно образовање и исто такво васпитање: са црквеним појањем, са читањем Апостола и катизми у цркви, са усрдним посећивањем јутрења, са дужношћу да помажем у олтару и звоним на звонику...“.

Писац је заиста добро знао све црквено и духовно устројство Православља и зато никада није грешио у називању црквених служби, молитава, песама, црквених утвари[4] и врло добро је знао јерархијску потчињеност. У писму Н. А. Хлопову писао је: „Прочитао сам вашу причу... она неће имати успеха. Разлог није у сижеу нити у уметничком остварењу, него у исправљивим ситницама – у чисто московској немарности у дотеривању и неким детаљима, који су у суштини неважни, али боду очи... Где сте ви видели црквеног старатеља Сидоркина? Додуше, постоје црквене старосте[5], или црквени тутори, али никакви старости и старатељи, макар они били најутицајнији припадници трговачког сталежа, немају права и власти да премештају црквењака с једног места на друго... то је архијерејски посао... На крају приче црквењак поје: Благослови душо моја, Господи, и обрадоваће се... Нема такве молитве. Али постоји оваква: Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени Име свето Његово.[6]

Писац је о вери рекао ово: „Вера је способност духа“. „... Човек треба да буде или верујући или онај који иште веру, иначе је празан човек“ – записао је он као животно правило за себе. Они који Чехова називају равнодушним према вери самим тим га сматрају празним човеком: јер уметника треба просуђивати по законима [правилима, начелима] које је сам за себе уважио.

„Човек ће застрањивати, тражити циљ, бити незадовољан, дотле док не пронађе свога Бога. Не може се живети у име деце или човечанства. А ако Бога нема, онда немамо за шта да живимо“ – записао је Чехов у својој бележници. Значајно је што је он овде одбацио схватање смисла живота као живљења само за будуће нараштаје или за срећу целог човечанства. По његовом мишљењу, живот без Бога нема смисла. И зато је Чехов сведочио о духовним збивањима свог живота – системом књижевних ликова које је створио.

Чехов је волео обредну страну Цркве, њену естетику. Није одбацивао боготражитељство, али је сматрао да оно треба да буде интимно а не „јавно“.

По сведочењу савременика, Чехов је био страшно стидљив, бојао се високопарности, бојао се многообећавајућих изјава. Рећи „ја сам хришћанин“ за њега је било исто тако немогуће као и рећи: „ја сам добар, ја сам благородан“. Савест га је гонила у Сибир да би бар некако олакшао судбину страдалника. У сваком часу дана и ноћи он је остајао лекар који се одазивао на сваки позив и бесплатно лечио сељаке и све оне који су му се обраћали. Он је био хришћанин чак и да себе тако није називао.

„Унук сељака-кмета, син трговца, лекар, рационалиста, наизглед равнодушан према религији, он је био целомудрено–религиозан, њему је била блиска област узвишених религиозних осећања“ – писао је о Чехову Иван Шмељов, тачно одређујући услов за разумевање Чеховљеве религиозности: „Њега треба примати срцем“. Ипак, мишљења о атеизму Чехова од ума су. А ум је често немоћан у питањима вере.

_{[1] Постепеновец рус. – присталица мирног извођења реформи, мирне еволуције. – прим. прев.
[2] Перигеј астр. – најближа тачка месечевог или планетног (сунчевог) пута ка земљи. – прим. прев.
[3] Уп.: Мт 6, 5: И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. – прим. прев.
[4] Утвари – освештани судови, прибор и друге ствари које се употребљавају при црквеном богослужењу. – прим. прев.
[5] Староста – старешина, настојник, надзорник; црквени староста – лице изабрано међу парохијанима чија је дужност да управља црквеним газдинством и да се стара о красоти храма. – прим. прев.
[6] Из првог стиха првог изобразитељног антифона Божанствене литургије. – прим. прев.}

______

Одломак из књиге „Архијереј. Изабране хришћанске приче“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“, која својим преводима открива мање познате стране стваралаштва Антона Чехова српској читалачкој публици.

Текст преузет са сајта Доњецке епархије, Московске Патријаршије

превео Мирослав Голубовић