„Први пут сам се озбиљно молио када сам био рањен“

Сириjа

Можемо ове приче повезивати са Богом, можемо да грчимо усне у иронични осмех, али чињеница је попут метка: ако није погодио, макар је закачио. Познати војни репортер више пута се опраштао од живота, и свугде су га спашавали крст и молитва. Много пута је био рањаван, био је заробљеник у арапским републикама. Био је у епицентру терористичких напада у Грозном, износио је рањену децу под ватром бандитских аутомата из школа у Беслану – где све није био у полуделом 21. веку! Све упаљене тачке света је забележио својим апаратом и свеском, и све се то слило у једну црну предапокалиптичку слику („кадар“ како кажу репортери). У паузама између путовања, Александар ми је испричао о крштењу, чудесним спасењима и раду војног новинара на линији ватре.

Сириjа

–Саша, једном си ми испричао да си се крстио у Морском саборном храму у Петербургу, када си имао десет година, значи 1988. године. Да ли је то имало некакве везе са оним великим религиозним таласом који се тада примећивао у совјетском друштву?

– Рећи ћу искрено: у том тренутку, за мене је то била нека врста данка моди. Више су ме бринули спољашњи атрибути – крстић, ланче, –пре него унутрашњи садржај. Моја породица тада није била претерано религиозна. Тако се поклопило. Прешли смо током распуста, код рођака из Владивостока у Лењинград. Не могу ни да се сетим како сам донео ту одлуку. Верника у себи сам открио много касније.

–Ка твојој спознаји ћемо се вратити мало касније. За сада, да се не бисмо удаљавали од теме, питаћу: шта ти, као новинар са великим стажом, мислиш – зашто данас у друштву нема таквог одушевљења пред црквом, као што је било 1980-их, или 1990-их? Храмови у Москви и у великим градовима су препуни, али са друге стране велика је количина оних који су врло непријатељски настројени према РПЦ. Шта је преломило руско друштво двехиљадитих?

–Опет, почетком 1990-их је било, чини ми се, некако кампањски. Дуге деценије се црква налазила у положају, ако не угњетаване, онда сигурно не пуноправне друштвене институције. Често се порицала, подвргавала руглу и вређању. При томе, у својој души руски човек је увек знао да је то нешто свето. Генетику не можеш обрисати, културни код не можеш истребити. Зато, када су забране укинуте, народ је полетео у храмове. Неко по призиву душе, неко из осећаја солидарности. Заправо, није важно како човек прилази Богу. Главно је да прилази.

Донбасс

Не мислим да је данас више људи који се непријатељски односе према РПЦ, него што је то било у совјетским временима. Они су само постали гласнији, појавиле су се нове могућности за изражавање – Интернет, телевизија и тако даље. Чини ми се да је то неки мали проценат наших грађана. Зато не треба од тога правити трагедију. Током историје увек су постојали блажени, бесни и само глупи људи. Можемо, наравно, кривитим нагли прелаз од патријархалног друштва ка потрошачком друштву, али то је врло скраћено објашњење. Хајде да будемо искрени: данас се и глас РПЦ не чује увек. Посебно када мишљење Цркве, њених пастира треба да звуче уверено, јако, и мирољубиво.

–У једном интервјуу сам прочитао да си се први пут истински обратио Богу у Грузији, када си по ко зна који пут био регрутован у наредну ватрену тачку...

–У рововима под ватром нема атеиста. Ма колико био убеђени агностик или атеиста, у тренутку смртне опасности ипак се запиташ о томе, шта даље, и очекујеш неко чудесно спасење. У томе, ма како чудно било, постоји доказ постојања виших сила. Зато што су тај страх пред непознатим и нада у чудо такође исписани у генима. Августа 2008. године сам се нашао у ситуацији у којој је било немогуће преживети. Око мене, право пред мојим очима, гинули су људи, а ја сам био озбиљно рањен. Тада сам се вероватно, први пут, искрено молио. Шта да кажем, за мене се тешко може рећи да сам ревносни верник. Био је осећај страха, али осећај љутње да ће се све завршити овде и сада, био је много већи. Ту љутњу сам говорио Богу, цењкајући се са Творце. Он је попустио. После сам чак о предмету цењкања заборавио.

У истом том боју (а то сам сазнао после годину дана) је погинуо возач тенка Олег Ридељ. Све у свему, када су га пронашли наредног дана, мислили су да је погинуо. Међутим, када су покушали да му узму аутомат, Олег је чврсто стегао цев. Каже да су му се у полунесвести јавили неки старци са белим брадама и са тенковској опреми. Разговарали су са њим, да се не би искључио. Шта се то десило?

–Знам да је у твом новинарском послу било примера чуда, момената када си схватао шта је Бог и да се без Њега не може. На пример, у Малули...

–У Малули, хришћанском граду-светињи, где и дан-данас постоје људи који говоре на језику Христа, на арамејском, први пут сам био 2013. године. Доспели смо у тешку ситуацију. Остали смо међу војском која се повлачила и заузетим градом Нусрој. Извукли смо се од те јаке ватре на неки чудан начин. Можда је то искуство, а можда јер смо помогли древним храмовима, које су касније разрушили и оскврнили терористи. После две године, дошао сам у ослобођену Малалу са обновљеним крстовима, тек рестаурираним манастиром Свете Текле...

Доњецки аеропорт

Наравно, није све тако једноставно – помолио се и спасио се. Биле су разне ситуације у Либији, где су нас заиста заробили. И на Донбасу, док смо ноћу покушавали да дођемо из Новоазовска у Доњецк, али смо се у неком тренутку предомислили. Као да нас је неко зауставио и окренуо нас на другу страну. Бог, безусловно, помаже, али слепо се надати само на Њега је неразумно. Како се каже, у Бога се уздај, а сам не греши.

– Да ли имаш икону, крстић или неки други религиозни симбол са одређеном историјом?

–2004. године сам изгубио свој сребрни крстић, обични, прости. Требало је да идем у Чеченију. Тада је мој пријатељ Дмитриј Стешин без размишљања, скину свој плетени крстић од црвеног конца, из једног српског манастира на Косову.

9. маја сам стајао на ВИП трибини стадиону „Динамо“ у Грозном, и гледао празничну параду. Одједном је нешто одјекнуло тако јако, као да се са неба свалио огроман трактор. У небо су полетеле цигле, даске, дим, прашина... Мене је ударило на трибини, а поред је лежао фотограф Рејтер Адлан Хасанов. Пола главе му је било разнесено, а ја нисам имао ни огреботину, само јака контузија. У том терористичком нападу је погинуо председник Чеченије Ахмат Кадиров...

Крстић на крају нисам ни вратио пријатељу. Није се бунио.

–Сада ћу изазвати језу! Данас када гледаш вести, појављује се осећај да је крај света близу, да је Бог за нешто проклео земљу, да смо, како се каже, на прагу Апокалипсе. Какве су твоје мисли и осећај по томе питању, као човека који се налази непосредно у самој сржи свих дешавања?

Доњецки аеропорт

–Не бих био толико песимистичан. Преко телевизије све изгледа много страшније него што је то у стварности. Са једне стране, сликом је практично немогуће пренети атмосферу, емоције, осећања, које доживиш у рату. На речима је немогуће то објаснити, пробао сам, људи не разумеју. При томе, када се дешавају тако страшни догађаји, илуструју се одговарајућим кадровима. Премда око њих куља живот, у Дамаску гужве, у Доњецку сви кафићи пуни омладине, у Кабулу млада група „Кабул Дримз“ одржава моћне рок концерте. Свет није црно-бели, у њему је пуно јаких и светлих боја.

–У Сирији си чест гост. Како би описао савремену слику са места догађања, у вези са животом хришћана, са хришћанским светињама? Одмах још једно питање: према твом мишљењу, да ли је ИДИЛ заиста један од пројеката Запада, и да ли је уништавање хришћанског света један од циљева?

–Констатације око пројеката Запада нећу образлагати, за то постоје људи друге професије и другог склопа. Сирија је пре рата била земља у којој су савршено мирно живели и муслимани и хришћани. Идеологија Исламског царства не подразумева равноправни заједнички живот људи различитих веровања. Узгред, хришћани на том плану нису у најгорем положају. У крајњој линију они су „људи књиге“. А исти ти језиди сматрају се секташима и једнозначно подлежу уништењу. Као и алавити.

Сириjа. Палмира

Хришћани живе на територијама које контролише ИДИЛ, на правима нељуди. Постоји, на пример, један многострадални народ у граду Карјатејн. Народ су ослободили прошле године, а пре неколико дана су опет доспели у плен терориста. То је првенствено хришћански народ. У време власти Исламске државе, све хришћане су шишали на ћелаво, како би их разликовали од правоверних. Ни на шта не подсећа? Тако су јевреје гету некада терали да носе на одећи Давидову звезду. Забранили су им да обављају религиозне обреде, забрањивали да раде, да седе поред муслимана, морали су да плаћају порезе-џизије. Понашали су се као према стоци. Да би шериатски суд могао да казни хришћанина, довољни су били усмени докази двојице сведока.

Разговарали смо са свештеником у Хомсу, који је ризиковао сопствени живот када је неколико месеци извлачио из Карјатејна, различитим досеткама своје парохијане, пресвлачећи их, подметајући документа... То је био врло ризичан посао, но, он га је ипак радио. Православни припадник специјалних јединица.

–Према твојим запажањима, да ли је Сирија хришћанска земља? Питам то јер је један од разлога што је Русија ушла у рат, било спашавање хришћанског света (тако, у крајњој линији, говоре у средствима масовног информисања)? Но, можда су носиоци вере тамо само древни храмови, а савремени сиријски хришћани ни не мисле о Богу?

–Не, Сирија пре рата и ова сада, је безусловно муслиманска земља. Хришћана је тамо према попису из 2010. године, било свега 5-6 процената. Узгед, 2012. године је усвојена нова конституција, по којој у Сирији нема званичне религије. Тиме је Асад, после почетка потреса желео да стави акценат на либерализацију, међутим, било је касно.

Ипак, савремена Сирија је изграђена, између осталог и на хришћанским вредностима, на хришћанској историји. У централној џамији у Дамаску, у џамији Омејадов, стоји ковчег са честицама моштију светог Јована Крститеља. По главној улици старог града виа Ректа, је по предању, пролазио Јован Крститељ. У храмовима смо виђали свадбе и крштења, а за Васкрс смо ишли у Сајднајски манастир. Било је препуно људи. И што је најпријатније – много омладине.

–Последње питање. Јуче сам разговарао са деканом журналистичког факултета. Он је испричао да се последњих година, као никада пре, појавило много заинтересованих за новинарство. При томе, јако пуно младића, што није био случај пре. Уверен сам, из неког разлога, да они желе да раде као војни новинари. Шта мислиш чиме је изазван толики интерес према овој професији? Да ли ти често пишу момци који желе да постану војни репортери? Шта им обично говориш?

Донбасс

–Када гледаш преко телевизора на мужевно лице мог пријатеља, и кума моје ћерке, Јевгенија Подубног, у панциру, са пуцњавом и тенком у позадини, тешко је суздржати се од жеље да се томе не подражава. Ако ћемо озбиљно, рат који је почео 2014. године, на Донбасу, показао је озбиљну кадровску глад у руском новинарском корпусу. Припремљене војне репортере си могао да набројиш на прсте. За прве две године тог конфликта израсло је ново покољење ратних репортера, способних да квалитетно обављају свој посао.

А Сирије је за њих постала попут испита, који су они са почастима положили, и настављају да полажу. Појавила су се нова лица, нова имена. То је приметно. На крају крајева, у калеидоскопу вриштећих шоу програма, и бесмислених серијала, ово је једино острвце озбиљности, мужевности, одлучности, ако изволите. Зато ми је пријатна та жеља младих. Заиста, често ми се обраћају студенти, и ја наступам пред њима на разним трибинама. Тада обично завршавам разговор саветом: немојте ићи у војне репортере. Па шта ће нама, старијим мушкарцима, млади конкуренти? (смеје се).

Са Александром Коцем
разговарао Максим Васјунов