Папирна икона

Иконица од папира, иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.

Ето, узмимо за пример цитат из догмата Седмог Васељенског Сабора. Најпре је Сабор установио везу међу образом и Првообразом, а потом је устврдио: „постављати у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима часне и свете иконе, живописане бојама из туцаног камена и из другог томе сличног материјала.“

Хајде да пажљиво пређемо сва места која се сматрају достојним да садрже приказе светих. То су зидови цркве, свештени сасуди, одежде, даске, куће и томе слично. Материјали достојни приказа ликова светих јесу: дрво, тканина за одећу, омалтерисани камен и томе слично. И ако смо на почетку нашег разговора о савременом обиљу папирних икона, јасно ставили до знања да је материјал о коме се ради – папир – лак и недуговечан, онда су материјали који се помињу у наведеном тексту по својим одликама супротни – тврди, тешки, дугог трајања.   

То нам на први поглед може изгледати као ситница, али тешко да је то тако. Можемо да пробамо да замислимо како би се наш благочестиви предак, или штавише Свети отац, повео у случају да је био принуђен да ситним словима на крају новина напише: „Новине садрже приказе ликова светих. Молимо вас да не користите дату хартију у свакодневне сврхе.“ И заиста, новине са иконама неко може да искористи као хартију за увијање, или је просто може бацити да је ветар носи под ђонове пролазника. Свети оци би се згрозили и доживели културни шок једноставно угледавши гомиле новина са иконама, наслагане у штампарији.

Раније је иконоборац имао дужност да са бесом отима икону, да је прободе копљем, спали, разбије на комаде. Данас неко пуком случајношћу може да постане иконоборац кроз неопрезност и безобзирност. Помислите само о малим календарима са ликовима светих. Година се завршила и куд ће сад календари? Да их гурнемо у џеп од новчаника? То је, узгред, честа пракса. Парохијски свештеници су присиљени да регуларно на гомили спаљују календаре којима је прошао рок, па новине и часописе, и то је истовремено тужно и упозоравајуће.

Баш из разлога да не разгневе Бога, или не увреде Богоматер, људи често исецају ликове светих из разних издања и то доводи до још једне чудне појаве. Управо се те малене, разноврсне иконе множе до апсурдних размера. Количина сакупљених икона не треба да буде бесконачна. Понекад је довољан један образ за молитву, као у келији Светог Серафима, да привлачи поглед и не дозвољава да се изгуби пажња. Може их бити и више. Али сигурно да иконе не треба да висе или леже свуда унаоколо, прилепљене или прикуцане, само скупљајући прашину. То не рађа страхопоштовање. То рађа забуну.   

Не зависи ту све ни од нас. Икону данас можемо видети и као етикету на винској боци. При чему је то неретко неко обично или чак одвратно вино, које никако не приличи Литургији. И ми ћемо се исцрпети од суђења са произвођачем, ако пожелимо да станемо на крај том понашању, које је суштински богохулно. Могући су и други изузеци који од Црвке и хришћана директно не зависе. Оставимо то за неку другу прилику и вратимо се себи, ономе што од нас зависи.

Повећање квантитета увек доводи у питање квалитет. Ако живописање икона одузмемо од иконописаца, и ако претрворимо само то „писање“ у масовну производњу, то јест у штампање, а тај процес фактички поверимо машинама, тада ћемо добити неку нову реалност, која је у непосредном односу са Седмим Васељенским Сабором. Зар икона претворена у штампарски производ, од лаког и краткотрајног материјала, не раскринкава нашу веру, веру савременог човека? Можда је то показатељ да наша вера постаје утилитарна (и да се може сместити у новчаник), лака и неспособна да потраје вековима? Ипак, нас фреске Андреја Рубљова гледају и дан-данас, а ето, ислужени календари са ликовима светих се сваке године спаљују јер никоме нису потребни.

Има нечег у томе што одговара нашем добу, нечег савременог и страшног.