Удаљеност од Домовине спљоштила је мој дух

Књига „Чудесни лекар. Изабране хришћанске приче“ Александра Ивановича Куприна

Његова жеља за слободним животом остварила се тек 1894. године, када је после отпуста из службе прешао у Кијев. Овде је, немајући никакву грађанску професију, али осећајући у себи књижевни таленат (још као кадет штампа причу „Последњи наступ“), Куприн постао репортер у неколико локалних листова. Посао му је ишао лако, писао је, по сопствном признању, „у трку, у лету“. Живот, као компензација за досадну и монотону младост, сада није оскудевао утисцима. У следећих неколико година Куприн много пута мења место пребивалишта и послове. Волин, Одеса, Суми, Таганрог, Зарајск, Коломна... Чиме се само није бавио: био је суфлер и глумац у позоришној трупи, црквењак, шумски чувар, коректор и управник имања; чак је учио и за зубног техничара и авијатичара.

Године 1901. Куприн се сели у Петроград и овде почиње његов нови, књижевни живот. Врло брзо постаје стални аутор чувених петроградских часописа „Руско благо“, „Мир Божији“, „Часопис за све“. Једна за другом излазе приче и повести: „Мочвара“, „Коњокрадице“, „Бела пудлица“, „Двобој“, „Гамбринус“, „Суламит“ и необично нежнo, лирскo делo о љубави – „Скупоцена наруквица“.

Повест „Скупоцена наруквица“ Куприн је написао у периоду процвата Сребног века у руској књижевности, који се одликовао егоцентричним односом према свету. Тада су писци и песници много писали о љубави, али је она за њих била велика страст, а не најузвишеније осећање. Куприн, без обзира на ове нове тенденције, наставља традицију руске књижевности ХIХ века и пише повест о савршено несебичној, узвишеној и чистој, истинској љубави, која не иде „директно“ од човека ка човеку, већ кроз љубав према Богу. Цела ова повест је изузетна илустрација химне љубави апостола Павла: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“ (1Кор. 13, 4–8). Шта јунак повести Желтков захтева од своје љубави? Он у њој ништа не тражи, срећан је само због тога што она постоји. Сâм Куприн примећује у једном писму, говорећи о овој повести: „Још ништа целомудреније нисам написао“.

Код Куприна љубав је обично целомудрена и пожртвована: јунак последње приче „Ина“, будући одбачен и изопштен из куће из њему несхватљивог разлога, не покушава да се освети, да брже-боље заборави вољену и нађе утеху у загрљају друге жене. Наставља да је воли исто онако несебично и смерно, и све што му је потребно јесте само да види девојку, макар издалека. Дошавши, коначно, до објашњења, и истовремено сазнавши да Ина припада другоме, не пада у очајање и негодовање, већ, напротив, налази спокој и успоставља мир.

У причи „Света љубав“ говори се о истом оном узвишеном осећању, чији објект постаје недостојна жена, цинична и свадљива Јелена. Но јунак не види њен грех, све његове мисли су толико чисте и невине да није у стању да посумња у нешто лоше.

Није прошло ни десет година како је Куприн постао један од најчитанијих аутора Русије, а 1909. године примио је академску Пушкинову награду. Године 1912. излазе његова сабрана дела у девет томова као додатак часопису „Њива“. Дошла је истинска слава, а с њом стабилност и сигурност у будуће дане. Међутим, ово благостање није потрајало: почиње Први светски рат. Куприн организује у својој кући војну болницу са десет кревета. Његова жена Јелисавета Морицовна, некадашња милосрдна сестра, негује рањенике.

Куприн није могао да прихвати октобарски преврат 1917. године. Пораз Беле армије прима као личну трагедију: „С поштовањем се клањам пред јунацима целе армије и одреда који су несебично и самопожртвовано положили душе за своје другове“, каже он касније у свом делу „Купола Светог Исакија Далматског“. Али за њега је најстрашнија промена која се тог часа десила са људима. Људи су били „унезверени“, губили су људско обличје. У многим својим делима („Купола Светог Исакија Далматског“, „Претрес“, „Саслушање“, „Шарени коњи, „Апокриф“ и др.) Куприн описује ове страшне промене у људским душама, настале у постреволуционарним годинама.

Године 1918. сусрео се са Лењином. „Први и, вероватно, последњи пут у свом животу отишао сам човеку с једним циљем – да га осмотрим“, признаје он у причи „Лењин. Тренутна фотографија“. Онај кога је угледао беше далеко од лика који је наметала совјетска пропаганда. „Ноћу, у постељи, без ватре, опет сам обратио пажњу на Лењина, са необичном јасноћом појавио се његов лик и... ужаснуо ме. Учинило ми се као да сам на трен ушао у њега и осетио се као он сам. У суштини, помислих, овај човек, тако обичан, углађен и здрав, неупоредиво је страшнији од Нерона, Тиберија, Ивана Грозног. Ови су, упркос свом душевном лудилу, ипак били људи несталних карактера, којима беху својствени свакодневни хирови. Овај је био донекле сличан камену, налик стени која се обурвала са врха планине и незадрживо се котрља доле, уништавајући све на своме путу. И при томе је – замислите! – камен, некаквом чудноватом снагом – мислећи! Нема у њему ни осећања, ни жеље, ни инстинкта. Само оштра, сува, непобедива мисао која падајући – уништава“.

Спасавајући се од рушења и глади, који су захватили постреволуционарну Русију, Куприни одлазе у Финску. Овде писац активно ради у емигрантској штампи, али 1920. године њему и његовој породици поново предстоји селидба. „Није моја воља што сама судбина као ветар испуњава једра нашег брода и прогони га у Европу. Новине се брзо гасе. Мој фински пасош важи до 1. јуна, а после тог рока дозволиће ми да живим само у хомеопатским дозама. Постоје три пута: Берлин, Париз и Праг... Али ја, неписмени руски витез, лоше бирам, вртим главом и чешем потиљак“, пише Рјепину. Питање о избору земље разрешиће Буњиново писмо из Париза и, у јулу 1920. године, Куприн са породицом прелази у Париз.

Чудесни лекар : изабране хришћанске приче / Александар Иванович Куприн ; [превели] Јована Никић, [предговор] Горан Дабетић ; приредио Никола Дробњаковић ; [предговор Татјана Клапчук]. - Стари Бановци ; Београд : Бернар, 2016

Постепено живот креће на боље. Међутим, остаје носталгија, само је „изгубила јачину и постала хронична“, пише Куприн у есеју „Домовина“. „Живиш у прелепој земљи, међу умним и добрим људима, међу споменицима највеће културе... Али за инат све се одвија као филм у биоскопу. И сва ћутљива, крајња патња је у томе што не плачеш у сну и не видиш у машти ни Знаменски трг, ни Арбат, ни Поварску, ни Москву, ни Русију, већ само црну рупу“. (Жал за изгубљеним срећним животом одјекује и у причи „У Тројице-Сергијевој“: „Али шта могу да учиним са собом, ако прошлост живи у мени са свим својим осећањима, звуцима, песмама, узвицима, облицима, мирисима и укусима, а садашњи живот ишчезава преда мном као свакодневица, не мењајући се никада, наметљива као истрошени филм. У односу на садашње, нисмо ми у прошлости живели одлучније, него дубље, жалосније, али слађе“.

„Емиграција ме је на крају сажвакала, а удаљеност од Домовине спљоштила је мој дух“, казује Куприн. Године 1937. писац прима одлуку владе о повратку. У Русију се вратио као смртно болестан старац.

Куприн је умро 25. августа 1938. године у Лењинграду. Сахранили су га у Алеји књижевника на Волковском гробљу...

Татјана Клапчук

С руског Горан Дабетић