Монашки постриг – друго крштење или брак душе са христом

Говорећи о светим тајнама, желио бих да кажем нешто о светој тајни монашког пострига. Да ли је монашки постриг света тајна? Наравно да јесте! Као што Црква благосиља брак мушкарца и жене који желе да створе породицу, тако и за човјека или жену који желе да живот посвете Богу и живе у цјеломудрености, Црква благосиља другу свету тајну – монашки постриг! Како је диван обред ове свете тајне! Уколико сте чули да се неко монаши у неком манастиру, пођите тамо, јер ћете уживати не само у ономе што ћете видјети, него и чути!

У суштини, монашки постриг је друго крштење. Ми смо сви крштени и сви смо се заклели да ћемо припадати Богу. Рекли смо: „Одричем се Сатане“ и „Сједињујем се са Христом“, и посветили смо се Богу постризавањем косе, али смо све ово заборавили. Заправо, крштењем се обавезујемо да ћемо припадати Богу. Ријечима „одричем се“, које смо тада изговорили (ако смо крштени као бебе, онда кроз уста кума), истјерали смо Сатану из наших живота, и чак смо пљунули на њега три пута, прекидајући сваку везу са њим. Ријечима „сједињујем се“ потписали смо, у присуству анђела и људи, свети уговор да сада у потпуности припадамо Богу. У јеванђељу по Луки – „Ако ко хоће да иде за мном…“ (Лк. 9, 23), Господ у ствари позива некрштене. То обавезује нас крштене, да кажемо: „Говори, Господе, слуга твој Те слуша“ (1 Сам, 3, 10). То је велика ствар, браћо моја, да смо крштени и постали хришћани. Страшно је што смо заборавили наше завјете са крштења, и тако изгубили благодат светог Крштења.

Али долазе изабране душе – мушкарци и жене, стари и млади, које желе да обнове своје завјете са крштења, и сада свјесно кажу да одбацују сва сатанина дјела и потпуно припадају Богу, понавља се постризавање њихове косе, као што је учињено на крштењу. Постризавање косе прво симболизује наш принос Богу из самог врха нашег тијела, и друго, то значи одбацивање наших злих помисли и посвећење нашег ума Богу. Стога је монашки постриг, прије свега, понављање завјета са крштења... и не само то. Такође, можемо говорити о монашком постригу и као о браку. Душа монаха или монахиње вјенчава се са Христом, и у том тренутку присуствују и анђели и свједоче о светости и чврстини тог сједињења.

Током вјенчања мушкарца и жене, свештеник чита молитву у којој назива Бога „Свештеноделатељем тајног и чистог брака, и Законодавцем тјелеснога“. Ми знамо шта значи овај брак „од тијела“ који је Господ „успоставио“. То је брак наших родитеља од којих смо рођени. Али какав је овај други брак „тајан и чист“ који служи Богу, у горепоменутој молитви? То је брак између монаха и Бога, у монашком постригу.

То је предиван и сладак брак душе са Христом. Монахиња зна да је небески Женик никада неће ударити или се развести од ње. Христос је био претучен и распет за своју Невјесту, и он јој припрема палату на небесима – Његово Царство небеско! Божија љубав се излива обилно на монашком постригу! „Занео си ме љубавном чежњом Христе, и изменио Твојом божанском љубављу.“[1]

Такође бих желио да кажем да овај „тајан и чист“ брак није природно стање човјека. За човјека након пада брак је природно стање. Дјевичанство није природно стање, већ натприродно.[2] Ја вас питам: како монах или монахиња, имајући тијело, превазилази природу и живи натприродно? То је врло једноставно. Они постижу натприродно, зато што имају сталну заједницу са Господом, Који је изнад природе. Свети Јован Лествичник каже: „Гдје природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе“.[3]

Монаси и монахиње имају свој свијет. Они увијек живе „подижући своја срца горе“! Слика тога да су они одсечени од свијета је и апостолник, који носе монахиње, и клобук, кога носе монаси и јеромонаси. Зато, драги моји хришћани, будите врло пажљиви када сријећете монахе и монахиње. Пазите шта говорите. Ваш разговор са њима не би требало да буде о свјетовном, већ о божанском, јер када говорите са њима о свјетовним стварима, ви их у ствари извлачите из њиховог свијета, из „њихове воде“, како ми то кажемо. Штетите им, и на неки начин и ви ћете бити оштећени. Јер ако монах прекине његову везу – заједницу са Христом, која треба да буде непрестана, и брбља о свјетовним стварима, онда када га питате да се моли за ваше породичне проблеме, његова молитва неће имати снагу и неће бити саслушана. Када идете у манастир, разговарајте са монасима и монахињама као и да сте ви сами монах или монахиња. Таква посјета манастиру ће вам донијети благодат од Господа и Богородице.

У закључку, желим вам рећи главну ствар: ако ваше дијете, дјечак или дјевојчица, дође и каже: „Мама, тата, ја желим да се посветим Богу и идем у манастир“, не спречавајте га и не идите против његове жеље која је у њему од Бога. Починићете највећи гријех ако га спријечите – чак већи гријех него када бисте уништили цркву. И рећи ћу вам зашто: Ако уништите цркву, сакупићемо новац и изградити је поново. Али ако спријечите своје дијете у овом светом позиву, ово се зло не може поправити. Велика је част и благослов за једну породицу да своје дијете преда Богу да постане монах или монахиња.

_{[1] Молитва пре Причешћа
[2] Строго теолошки гледано, дјевичанство је заиста човјеково природно стање, пошто се стање Адама и Еве прије пада сматра за човјеково природно стање, док је његова пала природа испод или против природе, али уз могућност превазилажења природе у Христу. Свети Оци се једногласно слажу са чињеницом да је дјевичанство владало у Рају прије пада. Митр. Јеремија овдје говори о томе шта је „природно“ за човјека у његовом под-природном стању.
[3] Лествица, 15, 7}

Митрополит гортински Јеремија

_{Превод са енглеског: сестринство манастира Дуга морачка}