«Реч пастира». Емисија од 28. октобра 2017. године

Ново издање ауторске емисије Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила „Реч пастира“ приказано је 28. октобра 2017. године.

Добро јутро, драги гледаоци!

На адресу наше емисије настављају да пристижу питања, у вези са стогодишњицом револуционарних догађаја у нашој земљи.

„Ваша Светости! У вези са стогодишњицом револуције и свих догађаја који су је пратили, намеће се питање слободе. Шта је то „слобода“, где су јој границе и где јој је мера? Како се десило то, да чим је народу дата слобода, он је изгубио људски лик? Револуција је потресла тадашњу интелигенцију, чак и либералне прегаоце. Многи од њих су се сетили Цркве, коју су исмевали и којој су пренебрегавали. Црква као да је држала народ. Да ли је сада способна да носи такву функцију? Опростите ако сам директан. “ Из писма Владимира Рјабушкина, Санкт Петербург.

Прошли пут, када сам одговарао на питања гледалаца, дотакао сам се теме револуције, а у вези са тим, и теме слободе. Али, осланајући се на Ваше питање, желео бих да кажем нешто детаљније на ту тему, јер је питање, наравно, кључно. Због слободе се, пре свега, догодила револуција, и то не само код нас. Ако погледамо револуцију у Западној Европи, одатле су потекле пароле о једнакости, братству, слободи. Управо тим слоганом су били надахнути француски револуционари, а потом је, кроз одговарајућу пропаганду, овај слоган прешао и у наш културолошки дискурс и укоренио се у сазнању наше интелигенције.

Будући да је, заиста, слоган врло примамљив. Питајте било ког човека: Да ли сте за слободу? Да. Ви сте за једнакост? Да. Ви сте за братство? Да. Нема ни једног човека, који би рекао „не“. Истина, нашао се један мудри човек, Николај Александрович Берђајев, познати руски филозоф, који је, истини за вољу, већ у послереволуционарним годинама, промишљајући на тему једнакости, братства и слободе, рекао о противречности тих појмова. Према његовим речима, ако постоји слобода, не може бити једнакости, јер је слобода попут пољане на којој расте цвеће и трава, и свака травка расте у меру своје снаге. Једнакости нема — једна је жилавија, друга слабија, трећа се уопште не види. Једнакост је као покошени травњак, све је у равни, али нема никакве слободе...

Да су се о томе раније замислили никакви наши интелектуалци! Да им је само то поређење раније дошло у главу! Да се оно раширило у масовном сазнању, можда би се људи, пажљивије односили према том саблазном слогану — „слобода, једнакост, братство“...

Могуће је поставити много разних критичких питања у вези са овим револуционарним слоганом. На пример, то се чује и у Вашем питању, — какви су критеријуми те слободе? Где су јој границе? Ко одређује норму слободе? Где је граница између слободе и прозвољне воље? Где је граница, када слобода прелази у анархију и преступ? Ако би ухватили хулигана, који каменом обија излог, он може рећи: не ограничавајте моју слободу! Навикли су да парирају и да на такав аргумент одговарају: слобода може бити ограничена законом. Али, да ли је закон увек праведан? Да ли увек у основи закона лежи морално осећање? Чак и да лежи морално осећање, чиме се одређују параметри тог осећања? Где је критеријум истине? Зато су морална схватања данас, па и не само данас, погледајте сву историју филозофије! — била подвргнута поновном тумачењу.

Тако да не можемо отићи од теме апсолутне истине, апсолутног критеријума истине. Да њега нема, слобода би се претворила у безвлађе, закони би били лишени моралне основе, и били би разрушени. Зар се то не догађа у нашем савременом животу? Доносе се закони, који уништавају основе људског морала; позивајући се управо на слободу, парламенти усвајају такве законе — и то је чињеница! Када се у парламентима поставља питање, колико ти закони одговарају моралу, чује се одговор: о каквом моралу се ради? Одговори на питање, шта је добро, а шта лоше, врло су далеки један од другог.

Оно што је за једнога добро, може бити лоше по другог. Сетите се марксистичког принципа: добро је оно што је добро за радну класу, а што је добро за буржоазију, заправо је лоше. Вероватно да је буржоазија имала други приступ истој теми. Кроз историју видимо много страшније интерпретације. На пример, да ли оно што је добро за „Велику Немачку“ добро и за остале, — и знамо до чега је то довело. Свет је био уроњен у пучину крвавог Другог светског рата.

Када човек наслаже своје идеолошке представе на такве појмове као што су слобода, морал, једнакост, доспева у замку. Слобода, једнакост, братство, и морални почеци постају лако променљиве категорије у зависности од укуса или власти. Као резултат човек губи своју слободу, заборавља на било какву једнакост и братство.

Довољно је погледати на тренутно стање човечанства, између осталог и европског, где су ти слогани били изговорени. До дана данашњег се они могу видети на фронталним фасадама француских општина. Шта се данас догађа, не само у Француској? Видимо у шта се претвара друштво, како се руше морални принципи, каква се страшна катастрофа догађа у вези са најездом странаца, у вези са појавом избеглица! Какви колосални конфликти, какав обим људског страдања — и то у XXI веку, сто година након револуције! Немогуће је да то све није довољно да схватимо: без апсолутне истине, без Божанствене норме постојања не може бити ни једнакости, ни братства, ни слободе. Може бити само игра речи и покоравање људи примењивањем тих речи? Много слободе добијате коришћењем геџета, а онда, одједном, схватите да коришћење геџета ставља човека под тоталну контролу, при чему, нејасно каквих конкретно сила. У некој тачци земаљске кугле скупља се сва та информација — све фотографије, беседе, глупе расправе, љубавна објашњења, тајни преговори, — у сваком тренутку све то може бити употребљено против свих нас! Куда нас је довела слобода без божанске норме битисања? Да не говорим о једнакости, — то је чак смешно. Свет је подељен: богате земље и сиромашне земље; богаташи и сиромаси у истој земљи; нарушавање свих норми социјалне правичности, — па видимо шта се догађа у свету!

Другим речима, не зна се шта још треба да преживи човечанство да би се коначно разоткрили ти митови. Не знам како је са човечанством, али наша земља је прошла посебан историјски пут. На својој кожи смо преживели оно што није преживела ни једна друга земља, када је стала на пут револуционарног развоја! Грађански рат и ратови који су уследили, деспотска владавина и несреће крајем XX века… Тек се сада усклађује живот, појављује се нека нада у то да држава може мирно да се развија. Ипак, бојим се да, ако људи не спознају судбоносни значај онога, о чему сада говоримо, све се може понављати до бесконачности.

Друго питање, у вези са оним о чему говоримо. Писмо је стигло од Ирине Хохлове из града Мала Вишера, Новгородске области:

„Реците, молим Вас, Ваша Светости, да ли постоје мистички корени у Фебруарској револуцији 1917. године, или је то завера непријатеља Русије?“

Одговор је: завера непријатеља Русије је постојала, — ту чињеницу је лако доказати, и о томе смо говорили у нашој претходној емисији. Али, та завера не би одиграла никакву улогу да њено опасно, отровно семе није пало на плодно тле. Какво је то плодно тле? Током 200 година до револуције наше тле су полако припремали за усвајање тог семена. Знамо, како се постепено потискивало религиозно сазнање, по крајњој мери, од круга људи који су себе сматрали интелектуалцима. Знамо како су тај процес објашњавали неки писци и филозофи. Ствар је дошла до тога, да су се, већ крајем XIX века и почетком XX века, професори универзитета стидели да кажу да су православни хришћани. Сила деловања одређењених западних филозофских учења, била је таква да су се људи одрицали свог предодређења. Ако би неко чувао везу са Православљем, и трудио се да живи по православном закону, на њега су гледали са висине, као на заосталог, човека прошлог доба. То и јесте, као што кажете, мистичка димензија револуције. Револуционарна пропаганда је пала на обрађено тле, зато одговорност за страшне последице револуционарног преврата носе не само професионални револуционари, не само заговорници, нити терористи, већ, и пре свега, наша интелигенција, која се показала неспособна да заштити себе и свој народ. Дај Боже да се у наше дане, не понови то искуство. Дај Боже да наша савремена интелигенција спозна своју одговорност за судбину народа, земље и своју личну судбину.

На овоме завршавам нашу емисију, и нека Божији благослов пребива са свима вама.