Стрељање грађанина Романова или пак ритуално цареубиство?

Тешко је објаснити мистериозну хистерију нашег либералног друштва у вези са новошћу о томе, да Истражни комитет у случају цареубиства у ноћи 17.јула 1918.године истражује између осталог и могућност ритуалног карактера тог злочина.

Још је чудније то, што су се од првог тренутка дискусије, са повишеним тоном, у исту укључили представници традиционалне конфесије Русије – јудаизма: веле, пред нама је антисемитска оптужба. Пре ће бити да су неразумевање испровоцирали исти они либерални новинари, који су помешали (или се само правили да су помешали) две савршено различите ствари – „ритуално убиство“, то јест убиство са религиозним, мистичким мотивима и употребом ритуала и симболике, и „крваву клевету“ – то јест, средњевековни мит о рабинима који на Пасху убијају хришћанске младенце. Новинари су почели да позивају рабине са глупим питањем: „Да ли је истина да вас РПЦ окривљује за убиство цара?“ На шта, наравно, представници јеврејске заједнице нису могли, а да не одреагују негодовањем. Лукаво навођење.

Заправо, ритуална убиства су сатанска и окултна, за њих су се сумњичиле и руске секте, као хлисти. Усамљени психопата апсолутно може да се надахне дивљим квазирелигиозним идејама и такође изврши ритуално убиство.

За разлику од „крваве клевете“, којој се стидела да прибегава чак и хитлеровска пропаганда, ритуална убиства од стране сатаниста, секташа и окултиста, су, авај, део наше свакодневнице. 19. новембра, у америчком затвору је умро секташ и организатор ритуалних убистава Чарлс Менсон. Православно свештенство, с времена на време, постаје жртва манијака сатаниста: присетимо се убиства монаха Оптина Пустиње на Васкрс 1993.године или расправу у саборном храму Јужно-Сахалинска, у фебруару 2014.године.

Лицемерје наших „слободоумних“ је очигледно – док вичу о привидном „антисемитизму“, затварају очи на очигледне чињенице: међу привидним атеистима бољшевика било је пуно окултиста – од народног комесара за просвету Луначарског, до једног од главних наручиоца цареубиства – Свердлова. То, што су секташки мотиви код оснивача совјетске власти били изузетно јаки, сведочи и култ црвене звезде (при томе, она се прво представљала обрнуто), и чудна завера са Маузолејем, која се може објаснити не толико поштовањем мртвог Иљича, колико надом на његово оживљење...

Сав рани бољшевизам био је испуњен мрачном, свакако не безазленом симболиком, а у поступцима његових вођа пројављивала се не само политичка, већ нека метафизичка мржња према цару, пређашњем хиљадугодишњем уређењу Русије, и разуме се, цркви.

У материјалима истраге у вези са стрељањем царске породице, постоји много сведочанстава која заслужују пажњу: чудни графити на зидовима, од којих се део чини као бесмислица, а део има смисла, попут цитата код Хајна, на немачком, који је саставио неко врло паметан: «Belsatzar ward in selbiger Nacht / Von seinen Knechten umgebracht» „Валтасара су ове ноћи убиле његове слуге“. Валтасар се у Библији звао вавилонски цар, али његово име је аутор цитата изврнуо – уместо Belsazer, написао је Belsatzar, да би се добила титула – tzar.

Само овај цитат ставља крај на несавесне шпекулације неосовјетских апологета о „стрељању обичног грађанина Романова“. Убијали су цара. Руског цара. Сакралну фигуру и центар хиљадугодишње Руске државности.

„Нико неће порицати да је император, и по абдикацији, остао, безусловно сакрална фигура, симбол. Убиство цара и његове породице, које ставља последњу тачку на постојање, за нову власт тако мрске тристагодишње династије Романов, било је посебна ствар, за многе испуњена ритуалним, симболичким смислом“, – приметио је Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов), секретар Патријаршијске комисије за проучавање резултата експертизе остатака царске породице.

Овде се и крије узрок бучног метежа наших „либерала“. Не штите добро име јеврејског народа – спољашње околности убиства ничим не подсећају на мит о „крвавој клевети“. Они не желе да званично, на државном нивоу, буде установљена чињеница да је те ноћи у подруму Ипатијевског дворца убијен Цар, а не „грађанин“, да су убице у томе виделе смисао својих деловања да заувек раскрсте са руском православном монархијом као средиштем оних духовних сила, које се, према светоотачком учењу, супротстављају светском злу у свим његовим облицима.

Руско правосуђе је, безусловно, обавезно да у оквирима своје истраге сагледа све верзије догађаја. Ипак, немамо посебне сумње у то да џелати јекатеринбуршке трагедије нису свесно знали да чине управо цареубиство.

А кога штите и коме служе они, који се труде да одведу истрагу до лажних трагова, који распламсавају религиозну мржњу, покушавају да „запуше“ дискусију причама о томе да је „антисемитизам“ истраживати злочин ритуалног карактера– наравно, врло је интересантно сазнати.