Како се из рушевина обнављао највиши планински манастир Адигеје

Свето-Михајло-Атонски манастир ове године пуни 140 година. Током свих тих година, њега су дизали у ваздух, претварали у одмаралиште, затим у туристичку базу, али на крају је ипак враћен првобитној ипостаси.

Манастир су 1877. године основали монаси који су у ове пределе дошли са Свете Горе Атос. У времену совјетске власти обитељ је била скоро до темеља уништена, али је ипак временом успела да се обнови. Како данас изгледа манастир, како живи братија и како носе послушања, као и шта привлачи туристе из целе Русије — предлаже се у материјалу ТАСС-а.

Сунчано место

Сада није тешко доћи до обитељи, која се налази на 907 метара надморске висине. Од невеликог поклоничког крста на оживљеној траси Мајкоп — Гузерипљ дуж села Каменомостског у Републици Адигеји, скрећемо на исток. Одатле пролазимо 13 км по тек асфалтираном путу, до планинског сеоцета Победа, и стижемо до циља.

Манастир заузима планинску висораван северних огранака Великог Кавказког гребена. Када је дан ведар, одавде се открива поглед на величанствене врхове Кавказа, надкривене белим, снежним шубарама. Ово сунчано место откривено је са три стране. На северној страни, хоризонт затварају две планине. Поред камене манастирске ограде налази се стари врт, где расту јабуке и крушке, које су, почетком прошлог века, засадили искушеници манастира. Зачуђујући је то што оне до данас доносе плодове.

Игуман Герасим, настојатељ обитељи, одмах се издваја међу другим монасима, иако је попут њих, одевен у црну расу — симбол смирења, покајања и одречења од световне таштине. Настављамо да разгледамо обитељ.

У обитељској порти, напротив Тројицког храма, налази се огроман плакат са сликом Свето-Михајло-Атонског мушког манастира, са краја 19. века. Када се загледаш у детаље, дивиш се његовој лепоти, величини и раскоши — манастир је у то време био најбогатији, највећи ходочаснички центар на Северном Кавказу. Сваке године је примао више од сто хиљада посетилаца.

Историја манастира је достојна романа. Она је тесно повезана са именом староседеоцем града Херсона, јеромонахом Мартиријем са Свете Горе Атос, који је 1877.године, по доласку на Кавказ, био поражен лепотом ове природе. Велики кнез Михаил Романов, као овдашњи намесник, помогао је да се земља додели у власништво православном манастиру, а Свјатјејши синод је благословио изградњу обитељи. Јеромонах Мартирије је био постављен да гради манастир.

Обитељ је добила име Свето-Михајло-Атонска Закубанска мушка пустиња. Уређена је као општежиће. Михајловска је названа по архангелу Михаилу. Атонска јер су први градитељи стигли са горе Атос, а Закубанска јер се налази за реком Кубањ. Пустиња означава манастир изграђен у пустом, ненасељеном месту.

Највећи храм је посвећен Успењу. Други по величини, који се сачувао до данашњих дана је храм Свете Тројице. Из даљине се виде храм Преображења на гори Физиабго (позната и као Тавор — прим. ТАСС), Михајловски и Александровски и Храм Свих Светих. Појавила се болница, дом за незбринута и стара лица, преко 20 корпуса са келијама. Све су то, за двадесет година, изградили монаси на пустом месту.                                                            

У другој половини 19. и почетком 20. века на територији Северног Кавказа било је изграђено девет манастира, али је Михајло-Атонски увек био водећи и самостални. Његова привредна делатност била је узор за подражавање. При манастиру је радило много радионица, грнчарска, радионица за прераду сира. Братија се бавила сточарством, пчеларством, виноградарством, а држали су ретке врсте рибе. У трпезарији су за ходочаснике свакодневно кували до 300 ведара шчи и пекли 1, 6 хиљада килограма хлеба.

"Изградићемо наш, нови свет"

Оснивач манастира је отишао са овог света у зиму 1909.године. Његове таљиге, које је јурио чопор вукова, разбиле су се о дрвеће, и архимандрит се упокојио од тешких повреда. После неколико година трагична судбина сустигла је и сам манастир: 1920. године конфискована је земља и све власништво. Овде су разместили неки дом за одмарање за раднике Државног политичког управљања при НКВД (ГПУ), затим — комуну „Владилен“ (скраћено од Владимир Лењин), која се превасходно бавила товљењем свиња за продају. На територији обитељи снимили су филм „Јуда“ — карикатуру о монашком животу. До 1928. године, братија се скривала у пећинском манастиру. Тајна тог подземља до данас није откривена.

„Остао је неразрушен само храм у част Свете Тројице, који је седамдесетих година прошлог века био стављен под заштиту државе и водио у регистрима као „остаци зидина Михајло-Атонског манастира“. Овде су се поново појавили монаси, али територију манастира власти су прилагодиле за туристичку базу "Романтика". Од 2001. године, када смо послом одлазили по Мајкопском рајону, питали су нас: „Да нисте случајно из “Романтике?“ Комшилук те базе је изгледао некако овако: у горњем делу зграде служиле су се службе, а доле је радио бар. На територији манастира била је дискотека за туристе, који нису ни сумњали да се веселе на рушевинама највећег манастира Кавказа. Манастирско гробље су сравњили са земљом, храм претворили у кафе-ресторан, у монашким келијама разместили туристе“, — прича нам отац Герасим.

Марта 2003.године председник Адигеје Хазрет Совмен, посетио је обитељ, подписао наредбу о затварању туристичке базе „Романтика“ и предао манастир Руској православној цркви. Потпуно обнављање почело је 2007. године, и за последњих десет година изграђено је четири храма. Први од њих постао је Михајловски, затим Александровски, на месту Успењског храма подигни су храм Успења Мајке Божије, а на врху Тавора мали храм, налик на капелу.

„Обнављамо историјски комплекс, али не у првобитном облику. Изградња се одвија без подршке државе — на рачун сопствених средстава и прилога ходочасника. Ми у потпуности одговарамо за онај манастир, који је до темеља био уништен, али вратити духовну комппоненту обитељи много је теже. У земљи су били затворени скоро сви манастири, и то, што је данас у Русији црква тако слаба,— резултат је рушења и многих година безверја“, — сматра отац Герасим.

Са молбама за помоћ и утеху

Идемо путем по обитељи. Отац Герасим указује на последње промене, прича до најситнијих детаља о изградњи.

Братија се труди да самостално обезбеди своје потребштине. У пекари пеку укусни бесквасни хлеб. Обитељ има производњу свећа, пчелињаке, столарску, браварску радионицу, радионица за вез. У манастиру се свакодневно обављају привредни послови. Они су саставни део манастирског живота.

Сада у обитељи живи око педесет људи, али свега двадесет од њих су монаси. Остали су радници, људи који су дошли овде да зараде за дом и храну,или да опробају своју снагу да остану заувек, изабравши пут безбрачности и духовног живота.

„Тако су се поклопиле околности у породици, да сам морао отпутовати и сагледати свој живот. Врло сам захвалан братији за подржку и мудре речи. Све је стало на своје место. Ја сам одредио приоритете и ускоро идем кући. За зарађен новац желим да купим мајци нову машину за веш“, — испричао нам је староседелац кубанске станице Алексеј.

Листам манастирске књиге утисака, пуне речи благодарности. Неко је пронашао породичну срећу, неко је добио дуго жељено дете, неко се излечио од тешке невоље. „Цела наша породица била је у манастиру — овде је таква благодат!...“

Под сводовима подземног храма

Нит ходочасника и туриста креће се по поплочаним уским путевима до горе Тавор. По овој стази, у свако доба године, пријатно је ићи лаганим ходом, уживајући у лепоти дрвећа накићених крошњи и слушајући појање птица. Овде, у подножју планине, тече извор Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, познат по својој лековитој снази. Ходочасници поштују извор као хришћанско чудо. Народ пуни водом са извора флаше, напаја се на извору из алуминијумских шоља, пали свеће у капелици. Према својим својствима вода подсећа на богојављенску — дуго остаје свежа и пријатна за пиће. Некада је чудотворних извора овде било много, али су сви пресушени у совјетско време.

Поред извора, који је остао на обронцима Тавора, налазе се две крстионице. Вода у крстионицама је иста током целе године. „Сече! Треба се погрузити у свету ледену воду са врха. Није свима лако, али је након тога осећај невероватан. Попут неке музике у души“, — са сјајем у очима је причала туристкиња из Ставропоља, Наталија Синицина.

По челичном степеништу подижемо се на врх горе Тавор, где је почетком прошлог века сијао у златним куполама храм Преображења. Кажу да је звук његових звона одјекивао неколико врста. Сада је на месту порушеног нови храм. Чаробна лепота разоткрива се са врха брда: долине покривене шумом док се простиру у даљину, врхови брда, минијатурна здања обитељи. И сасвим, сасвим близу — бескрајно плаветнило неба.

Недалеко од извора је стрмо степениште које води у дубоку јаругу, где се од очију путника у пећини крије манастир, на дубини од 50 м од површине земље. Манастирске подземне галерије поплочане су пешчаником. Ходочасници са водичима манастирског мисионарско-просветитељског центра пролазе тим галеријама.

„Према једној верзији, пећински ходници су се појавили од 8. до 10. века, када је вероватно, овде био грчки манастир са подземним храмовима. Према другој, пећине су биле ископане крајем 19. и почетком 20. века. Спелеолози стављају период њихове појаве у 9. и 10. век. Ако се узму у обзир сва мишљења, долази се до закључка, да су се први тунели појавили у Средњем веку, када је ишла изградња старог хришћанског града на гори Физиабго. Могуће да су се овде скривали монаси током монголских напада, који су немилосрдно косили све материјално од хришћанске религије“, — говори нам локални водич, учитељ географије, Нина Костарнова.

Летописац обитељи и историчар по образовању, монах Прокопије, који руководи мисионарско-ходочасничким одељењем манастира и води екскурзије, уверен је да је свеукупна дужина само испод манастирског платоа, некада била 3 км. Према његовим речима, од тог пећинског чвора простирали су се тунели-галерије у дванаест праваца. Помоћу тих тунела могло се, не излазећи на површину, доћи до станица у предгорју републике.

Овако или онако, тајна подземља древног манастира није откривена, а гости обитељи имају могућност да замоле више силе за најскривеније у великој подземној просторији пећинског манастира, под сводовима његовог храма.

О ходочасницима и туризму

Око манастира је мноштво лепих места: водопади, пећине, термални извори, живописна висораван Лагонаки. Руководилац адигејског одељења Руске географске заједнице, Игор Огај сматра да све то даје могућности за развој православног туризма. Већ се разматра стварање руте дужине двадесет километара, захваљујући којој ће туристи сваког узраста и способности моћи да посете и Свето-Михајло-Атонски манастир, и друге знаменитости у региону. Зарад удобности, могуће је распоредити обилазак светиња, преноћити у шаторима.

Игуман Герасим се слаже да је манастир заиста јединствено место, како за молитву, тако и за туризам. Око манастира могуће су не само пешачке, већ и коњичке туре које сада стичу све већу популарност.

„Али, данас су закони такви, да приликом смештања људи морамо имати обезбеђену сву неопходну инфраструктуру. Како се каже, плус-минус једна звезда. Генерално, манастир данас привлачи толико људи да сам од органа власти добио захвалницу за развој туризма. Да сам туристички менаџер, био бих пресрећан“, — говори са осмехом.

И објашњава: синтагма „православни туризам“ му се не допада, с обзиром да се у њој спајају неспојиви појмови. По доласку у Адигеју у посету манастиру, ходочасници заиста могу да доживе и лепоту кавказког предгорја. У овом случају елементи туризма су добродошли. Али, људи који посећују манастир као туристи, — то је нешто друго.

„Потребни су им старци, који су 75 година седели у пећинама, у нади на време када ће манастир вратити цркви. Ми нисмо старци, већ људи рођени у СССР и људи који су изабрали пут духовног развоја. Он не трпи таштину.“ Узносимо молитве за свет, за здравље, и оне доносе плодове: људи постају добри, јачају породице, рађају се здрава деца“, — објашњава настојатељ обитељи.

Свеће, снови и планови

„Често туристи постављају питање: каквим речима се обраћати Богу, ако не знаш молитве. Много је нас, који смо одрасли у годинама атеизма. У таквим случајевима одговарам да треба говорити са Богом језиком своје душе: нису толико важне речи, колико су важне позитивне мисли. Молим се за своје ближње, а још и за свет. Сећам се како је мама тихо шапутала поред иконе: „Господе, нека никада више не буде рата. Господе, услиши ме!“ — поделила је своје емоције водич Нина Костарнова.

Преко дана, у обновљеном храму Свете Тројице нема много људи: парохијани се углавном скупљају за јутарњу и вечерњу службу. А ми целивамо манастирске светиње, палимо свеће за здравље ближњих.     

И ево нас, са игуманом Герасимом, разговарамо уз шољу тек скуваног чаја од планинског биља. „Никада нећеш изградити свет без вере, а значи без љубави. То је била велика грешка совјетске власти. Данас, у маси, народ је антирелигиозно расположен. Према цркви се односе као према иституцији потрошача: у продавницу си пошао по хлеб, а у цркву свећу да упалиш — да све буде добро. Али, јасно је да Богу нису потребне ни свеће, ни прилози“, — сигуран је отац Герасим.

Питам о чему машта настојатељ обитељи, која има 140 година? Он без оклевања одговара: о професионалном манастирском хору (за сада, за празнике морамо да зовемо питомце Кубанског казачког), о малој гостопримници за ходочаснике (сада има довољно места за десеторо људи), о парцели за испашу крава, да не бисмо морали да довозимо сточну храну из суседног Красногарског краја, 300 км удаљеног.

Један од врло важних планова: да оснивача манастира, оца Мартирија прославе за светитеља. Ипак, најважније је да се обнови манастир, као место где може било који човек доћи да добије помоћ и утеху.