Цркве и затвори

Двадесетих година прошлог века, у јеку рата Совјетске републике са Врангелом, на свет се родила и у ваздух победничким звуцима затрубила, до данас незаборављена песмица „Црвена армија марш-марш напред“. Аутор мелодије је Самуил Покрас. Поред њега, у породици су била још двојица браће, такође музичари. И, да додамо, ова породица је поклонила епохи глас. „Три танкиста, три весела друга“, „Ми црвени коњаници“, „Иду, иду по Берлину наши козаци“ и многе друге песме класичног саундтрека из тог доба су њихов плод. Једна од најпрепознатљивијих песама о Москви „Сунце милује нежном бојом зидине древног Кремља“ – исто је дело њихових музикалних ушију и прстију. Сва тројица рођена су у јеврејској породици под Кијевом, сва тројица студирали музику, и сва тројица упловила у револуцију са тачке гледишта њеног музичког изражавања. Само што је старији умро у Америци доста млад, а двоје млађих је доживело у СССР до старости, као признати и омиљени. Мене сада, заправо, интересује прва од поменутих песама, која је и најјача – о Црвеној Армији. У последњој строфи је овакав ред: „Палимо светски пожар/Цркве и затворе равњамо са земљом“. Данас бих о томе.

Затвор је термин са више значења. За Русију су револуционари говорили да је „затвор за народе“ ; људско тело неки филозофи називају „затвор душе“ или тамница. Тако је лепше. У поменутој строфи, затвор је примењен у свом буквалном значењу. Специфичност је само у томе што су затвори стављени у исти смисаони ред са црквама, и предлаже се немилосрдно уништавање и једних и других. То је интересантни мисаони клише, наслеђе француза-просветитеља. Ови су сматрали да затвори море тела (симболично ослобађање од тога је заузимање Бастиље), а Црква окива и поробљава душу. Одатле Вoлтеровски врисак: „Смрвите гада!“ Французи су све то имали: Бастиљу су срушили (тамо је, чини ми се, само Маркиз де Сад и био) и до данас прослављају, док су свештенике у годинама терора стављали на гиљотине. Зашто и ми то да не урадимо? Јер, наша револуција је била рођена и законска кћер француске револуције. Посебно у делу безбожја. Одатле и песнички позив да се сравњају са земљом цркве и затвори. Прво цркве! Мада, приметите, ако би у тексту песме било написано „затвори и цркве“, рима и ритам би пострадали. Реч је речена, дело учињено. Тако увек бива – чиниш дела тек за изреченим речима.

Цркве су почели жестоко да руше. Оно што су покољења предака по петсто година градила, претварали су у прашњави грађевински шут за неколико година. Ево га парадокс – до затвора се руке нису протегле. Не само да нису почели да их руше. Дограђивали су их. Једноставно, није било довољно старих затвора за нови живот! Испрва то није планирано. Међутим, револуција има своју унутрашњу логику, која се разликује од фантазија револуционара. Песма се оваплотила у гору половину. Цркве уништавамо, затворе зидамо. Даље-више. Процес рушења цркава принудно је прекинут због недостатка затвора! Манастирски и црквени комплекси, који нису до краја срушени, претварани су у затворске и логорске комплексе. Вероватно је најпознатији, СЛОН (Соловецкий лагерь особого назначения) – Соловецки логор специјалне намене, смештен на територији и у просторијама Соловецког манастира. И у Даниловом московском манастиру, том очевинском гнезду престонице, била је колонија за малолетне. Тоалет, узгред речено, био је опремљен у олтару. Примере можемо набрајти до вртоглавице од њихове количине. Дакле, ударамо у тврд зид моралног закључка. Он гласи: ако за постизање неких циљева, наизглед добрих, решите да рушите цркве и затворе, то по мери рушења првих, бићете принуђени да пропорционално увећате количину других!

Ако су раније цркве предавали рушењу, данас могу да забране њихову изградњу

Делује да је тема историјски преврнута, попут прочитане странице. Ипак није тако. Ако су раније планирали рушење цркава, данас могу да забране њихову изградњу. Што је, на крају крајева, исто, јер је мотив један – „да их нема“. Сада, истина, не римују затворе са црквама, већ црквама супротстављају паркове за шетање паса и томе слично. Нећемо имати где да се шетамо! Где ће мој пас шапу задизати? Почеће изјутра звона да нас буде! Аргументи противника изградње храмова су на свој начин „чудесни“. Очигледно је да се исти дух рушења и небића прилагодио новим условима, и то је важно. Ђаво је познати хуманиста.

Пре су говорили: ко не жели да зида школе, зидаће затворе. Сада ту реченицу можемо храбро допунити. Ко не жели да зида храмове, неће имати кога у школу да води! Храм, у којем живи молитва, то је корен живота. Да се не би зидали затвори, треба прво зидати храмове. Тек после, по реду, изградиће се школе, уредити тргови, пошумити паркови. Омекшаће срца, озариће се умови, родиће се нове породице. Зазвиждаће, завриштаће на игралиштима дечурлија, зазвекетаће пензионерске домине на клупама, потрчаће међу тек засађеним дрвећем срећни Псић, и закипеће живот, и угледаћемо небо у дијамантима. Никаквих шприцева по улици, никаквих мучних алкоса на дечијим игралиштима. Управо њих звона и прогоне.

Постоји и трећи пут. Европски. Не рушити и не градити. Ништа не рушити и ништа не градити, ни цркве, ни затворе. Преуређивати опустошене и непотребне храмове у нешто „безазлено-корисно“ попут винског бара или секције за стони тенис. Ова прилично масовна појава већ неколиког година постоји и на северу Европе, и у Немачкој, и Италији. Храм који је остао од молитве, попут тела које је изгубило душу, не рушити, и не претварати у затвор. Од њега просто напрати хотел или перионицу. И у тој хладној рачуници има нешто подједнако страшно као затвор у бившем манастиру.

Али, није то наша бол. Имамо своје несреће. Како је наша земља заузета борбом са проблемима стогодишње прошлости, ход наших деловања треба да буде обрнут. Тада су рушили храмове, умножавајући услед тога савршено фаталну потребу за тамницама. Данас је потребно умножавати и уређивати места молитвених сабрања, а тиме смањивати број људи, полуделих од греха и бесмислице. Јер пре него што неко легне у затвор за уличну крађу, или постане наркоман, мора да полуди од грехова и свакодневне бесмислице. Пре сто година нашим људима, из неког разлога, то није било јасно.