Сусрети: Архимандрит Доротеј (Форшнер), старешина манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска)

Чувајте Православље!

Сваке године око Светих Врача долази у Србију. Може се рећи – враћа се, будући да срцем из завичаја Светог Владике Николаја и Оца Јустина никада није ни отишао. Овде се обрео деведесетих. У времену рата и немаштине, када су многи одавде одлазили у потрази за бољим и безбрижнијим животом, млади Швеђанин Давид, син протестантског пастора, дошао је да упозна „стару, чисту и изворну православну веру“. Крај тадашњег игумана, данас Епископа ваљевског Г. Милутина, блажене успомене архимандрита Арсенија и врлу каонску братију, откривао је снагу и топлину Светосавља, које је српски народ обликовало и очувало кроз историју. Управо у Каони примио је монашки постриг и изучио дуборез. Био је чувар кивота Светог Владике Николаја Лелићког. Божји пут га потом води назад у родну Шведску, где оснива манастир Свете Тројице у Бредареду (околина Гетеборга, Епархија британско – скандинавска, нап. аут.), у коме данас служи са братијом Габријелом и Исаком, такође Швеђанима. Од нашег последњег сусрета, отац Доротеј постао је духовник притворске јединице у Гетеборгу и затвора у Тидахолму. Благословом Владике Милутина, у Епархијском дому у Ваљеву са архимандритом Доротејем поразговарали смо о новинама у његовом пастирском раду и мисионарским активностима обитељи којом управља.

Питање: Оче Доротеј, на чему се ових дана ради у манастиру Свете Тројице?

О. Доротеј: Раде се текући послови. Око конака увек има нешто да се ради. Такође, преводе се и књиге на шведски језик. Ове године смо штампали Часослов, завршен је Осмогласник, а сад припремамо и Требник. Народ долази, ми их дочекујемо. Све је уобичајено…

Питање: Да ли народ долази у већем броју или је онако како је раније било?

О. Доротеј: Није нека велика разлика, може се рећи да је исти број верника који долази на богослужења. У граду, осам километара од нас, од пре три године постоји и грчка парохија. Грци, који су долазили код нас, прешли су тамо. Али, долазе неки други православни

Питање: Ваше знање српског језика изнова одушевљава. Вежбате ли причајући са нашим људима у Шведској?

О. Доротеј: Има Срба који редовно долазе, а понекад и остану мало дуже у манастиру па причам са њима. Причам српски скоро сваки дан.Увек има прилика за то. Неко дође, неко позове телефоном…

Питање: Које језике говоре Ваша братија отац Габријел и отац Исак?

О. Доротеј: Они су Швеђани. Говоре шведски, енглески и немачки. Отац Габријел познаје и старогрчки.

Питање: Кажите нам нешто о њима…

О. Доротеј: Животне приче су им сличне мојој. Отац Габријел се упознао са Православљем одавно, не баш у младим годинама као ја, али свакако млад. Студирао је протестантску теологију. Није завршио студије, прешао је у Православље. Дуго је био ипођакон, а после је постао монах у финском манастиру Валаму, ту је било најближе… Владика Лаврентије, наш епископ у то време, благословио је да он буде сабрат манастира Валам, а да служи као парох у Шведској. Отац Исак је 2000.године прешао у Православље. После три до четири године дошао је у манастир. Он се са Православљем сусрео преко клирика Српске Цркве. Његов отац је помагао својевремено да се нађе богослужбено место у Гетеборгу за нашу Цркву. Отац Габријел има 71, а отац Исак 63 године.

Питање: Јесу ли икад били у Србији?

О. Доротеј: Отац Габријел је био два пута. Док сам живео у Каони, посетио ме је. Боравио је неких 5- 6 дана. Поклонио се Лелићу и Ћелијама и лепо му је било.

Питање: Колико знају о Србији и Србима?

О: Доротеј: Знају понешто. Не много јер нису живели овде. Знају преко Срба који долазе код нас. Неколико породица има које долазе редовно и са њима разговарају.

Питање: Пре неколико дана сте служили у новоподигнутом Храму Светог Нектарија у Ваљеву. Била је велика свечаност поводом дана који је у календару наше Цркве њему посвећен. Како сте Ви све то доживели?

О. Доротеј: Лепо… Лепо је кад имамо велике свечаности, посебно кад придодамо нове онима које славимо вековима. Као на пример празник Светог Нектарија. Кад славимо новопројављеног светитеља у новом храму, благодат се некако освежава. Овде се, хвала Богу, слави много светитеља. Осећа се да је православна земља и благодат је јача него код нас у Шведској.

Питање: Колико наш народ у Шведској зна о Светом Нектарију? Његов култ је развијен у православном свету, на Егину долазе наши људи из Аустрије, Швајцарске и других делова дијаспоре…

О. Доротеј: Има их који су били на поклоничким путовањима на Егини. То су углавном они који болују од рака. Зна се прилично о Светом Нектарију. Мада, велики број Срба у Шведској иде скоро редовно у цркву, поштује веру, али није то на неком дубљем нивоу духовности. Тамо је црква једно од ретких места где увек могу да се сретну са својим сународницима и то им је јако битно. Мали број њих је у правом смислу речи посвећен вери. У Шведској постоје грчке парохије па се преко Грка може чути о Светом Нектарију , а и на интернету постоји обиље информација.

Питање: Два пута седмично, као затворски свештеник за осуђенике православне вероисповести, обилазите затворске установе. Какво је то искуство?

О. Доротеј: Ja сам од 2003. године у тој служби, али сам боравио по потреби само неколико пута у години. Од прошле године сам добио уговор са затворским управом. Сад обилазим притворску јединицу у Гетеборгу и један затвор у Тидахолму. Гетеборг је 80 км од манастира, а Тидахолм 125 км са друге стране. То одузме по цео дан јер треба око сат – сат и по вожње до тамо и исто толико и назад.

Питање: Којих су националних припадности затвореници о којима се духовно старате?

О. Доротеј: Углавном су Срби. Има и Руса, Румуна, Бугара…

Питање: Како изгледа та служба у Шведској? Шта они очекују од духовника?

О. Доротеј: Од човека до човека, та очекивања су различита. Рецимо, у притвору у Гетеборгу, једном од најстрожијих притвора у Шведској, затворени су 23 часа дневно, само сат проводе у шетњи на отвореном. Али, и током тог сата не смеју ни са ким да се сретну, осим са персоналом, тако да смо ми свештеници једини са којима могу да разговарају. Некад причају о својим проблемима, о ономе шта им се десило… Углавном им је важно да могу да причају. Када човек седи сам, почиње много да размишља између осталог о свом животу и о својој вери. Покушавам да им дам и јеванђеље и молитвеник. Имају много времена па неки од њих почну да се моле Богу и читају јеванђеље. Има их много који по први пут у животу у затвору почну то да раде. Ако остану дуго у притвору, имамо о чему да причамо.

Нажалост, ја имам свега пет сати недељно на располагању да проведем с њима. Волео бих више, али то мора да одобри затворска управа. Они одређују правила за све нас свештенике – католике, протестанте, православне… То су државне службе и тешко је ту ишта променити.

У затвору у Тидахолму је другачије. Тамо имамо капелицу и онда пре подне служим кратку молитву – Изобразитељну, која траје 10-15 минута за једно одељење. Они могу да се сретну међусобно, али не могу са другим одељењима. После молитве имамо време за разговор. Понекад долазе и људи са Балкана који нису православни да би причали на свом језику. Тај затвор има пет одељења. Служим за једну или две групе, а онда прошетам по другим одељењима, попричам са онима који су тамо. Понекад има неких посебних разговора, понекад исповести и тако… Имао сам и неколико затвореника који су се по први пут у животу исповедали, постили и причестили се. Не могу тамо да служим Литургију, али могу да уносим причешће. Кад долазим, то је као један мали празник за њих. Тог дана се могу и помолити, запалити свеће за своје сроднике у Србији… Швеђани који су осуђени имају право да се виде са својима и да пред крај казне добију од 4 до 72 сата. Ко није Швеђанин може да прима посету, али Србија је далеко и родбина не долази често.

Питање: Колико њих је којима сте духовник?

О. Доротеј: Десет до петнаест у притвору и толико у затвору, нема их много. Понекад буде мало више или мало мање, али то је то.

Питање:Свештеничка служба у затворима у Шведској постоји дуже него у Србији, где је крајем деведесетих обновљена. Показала се као нешто што је јако добро у процесу ресоцијализације осуђеника. Каква су искуства Швеђана? Колико духовник доприноси њиховом поправљању за време издржавања казне?

О. Доротеј: У шведским затворима ова служба постоји одавно, не знам откад тачно. У време док је постојала смртна казна, свештеник је увек имао приступ затвору да би могао да исповеди оног над којим би она требало да буде извршена. Радило се наравно о протестантским свештеницима, будући да је Шведска већински протестантска земља. После Другог светског рата, почели су да дозвољавају и протестантским сектама да улазе, као и нама православнима и римокатолицима. Има 20-30 година откако служимо. Један српски свештеник из Штокхолма и ја смо једини православни свештеници, који имамо уговоре са државом и плате за то што служимо по затворима. Полако, боримо се за да уђемо у још неке затворе јер потреба има.

Питање: Успевате ли да им помогнете?

О. Доротеј: Данас нема смртне казне, има доживотне робије. Ретко ко лежи доживотно, јер после четрнаест година имају право да добију одређена умањења казне и велики број добије 25, 30 или 35 година. Један део су већ одлежали и имају шансу да изађу раније. Има оних који остају на доживотној, који су опасни по околину, али они нису у затвору у коме служим. Затвор у ком сам ја јесте затвор „прве класе“ – најстрожији, али има таквих шест у Шведској. Овај је један од блажих у првој класи.

Питање: Има ли међу осуђеницима чији сте духовник оних са казном доживотне робије?

О. Доротеј: Не. Ако неко није Швеђанин или држављанин неке од земаља Европске уније, нпр. Србије или Русије, постоји ризик да ће он да побегне. Онда га стављају у прву класу, иако можда треба да буде у нижој класи затвора. Углавном, људи о којима се старам су возачи камиона, код којих су „позади“ проналажени наркотици или оружје. Е сад, да ли су они знали за то или нису… Такође, дешавало се да упадну у дугове, немају да плате па онда шта ће – вози „овај“ ауто, носи „ову“ торбу и слично. Буду ухваћени и уследи затворска казна од 4 – 5 година. Имао сам и неке који су осуђени на 12 година због трговине наркотицима.

Питање: Како реагују наши људи када виде Вас – Швеђанина, као свештеника СПЦ задуженог за њих? Је л’ се изненаде?

О. Доротеј: Не, углавном су радосни. Они долазе из Србије или Црне Горе, никад пре нису били у Шведској док нису морали да „заврше посао“ који су имали. Дошавши у затвор, не могу да причају са персоналом, нити с неким другим. У затвору увек има неки Србин који пристиглима може нешто да објасни, помогне око неких ствари. Лакше је кад имају с ким да причају на свом језику. Ја сам ту да им то пружим. Кад се човек исприча, олакша своју душу и боље је и њему и свима око њега. Осим Срба, има ту и Бугара и људи из бивших совјетских република, којима је руски био други језик па и са њима разговарам. Имао сам прилике да причам са људима из Јерменије, Азербејџана… Има и муслимана из Босне са којима сам спонтано почео да причам јер они немају с ким тамо да причају.

Питање: Ви толико језика говорите да можете са свима да причате…

(О. Доротеј говори: шведски, српски, енглески, руски, немачки, старогрчки и црквенословенски и споразумева се на бугарском и македонском, као и осталим скандинавским језицима, нап. аут.)

О. Доротеј: Нађу се сличности међу језицима које олакшавају комуникацију. Са Бугарима, рецимо, уопште није проблем, све се разуме. Са Чесима и Словацима мало теже, али ако се прича спорије може да се разуме. Све су то словенски језици и сличности има доста. Румуне већ не могу да исповедам, њихов језик је прилично другачији од свих које познајем. Имали смо недавно један интересантан случај у вези са језицима. Наиме, човек из Вијетнама завршио је у затвору у Шведској (трговина наркотицима). Знао је само свој, вијетнамски језик, и ниједан други. Тражили смо по целој Шведској свештеника који се служи тим језиком. И једва смо нашли једног римокатоличког свештеника који зна. Онда, пошто смо ми свештеници повезани, можемо да позовемо свештеника и управа потврди да може да дође. Тај свештеник је дошао са севера Шведске и остао три дана у затвору, разговарајући са њим у просторији за састанке са адвокатима.

Питање: За крај сваког нашег разговора, увек Вас замолим да упутите неку поруку нама овде…

О. Доротеј: Увек исто: да се чува Православље!

Разговарала: Јадранка Јанковић