Писма о западу

Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

Ових јулских дана, усамљен међу опустелим академијским здањима, често се присећам, мој драги Пријатељу, како сам, такође у јулским данима, пре неколико година посећивао о празницима руске православне храмове у разним западноевропским центрима. Пре свега, сећам се да руски храм на Западу обавезно треба тражити и да га није баш сасвим лако наћи. Због нечега руски храмови у европским престоницама увек су негде на забаченом месту, у некаквим споредним попречним уличицама, далеко од градских центара. Не говорим о бањама где је лети половина становништва бивала руска. Говорим о престоницама. Само је у Женеви руски храм видљив у општем изгледу града са Женевског језера. Много сам лутао по Бечу, тражећи руски храм. Није лако доћи до руске цркве ни у Паризу. А тек у Берлину: уопште нећеш наћи драги свој, руски храм; постоји само домаћа црквица при посланству у улици Unter den Linden. Па како отићи у посланство? Зграда посланства је огромна и упечатљива, али за цркву се нашло мало места. А права руска црква је ван Берлина, у Тегелу, где је нашла себи место руска колонија са својим установама. У Риму до сада нисам имао прилике да боравим, али о руској цркви у Риму су ми причали људи којима је добро позната. Шта мислиш где се она налази? У изнајмљеној просторији, у обичној кући. Кажу да се недавно збио овакав случај. Кућевласник није хтео да обнавља уговор са руском мисијом јер је власник биоскопа био спреман да плати више за ту просторију. Дакле, исељавајте се са својим православним храмом, износите своје престоле и иконе – просторија је потребна за биоскоп! За руско срце крајње је увредљиво да види такво понижење рођеног православља.

И то још где? У Риму, где се римокатолицизам показује у свој својој величини. Покојни – авај! сада покојни – берлински протојереј А. Маљцев болно је осећао ненормалност положаја руског храма у Берлину и маштао је да подигне храм у самом градском језгру. Он је већ био сакупио и знатну суму новца за остварење свог сна. Али сада се Берлин, наравно, неће ускоро украсити православним храмом. Мени се, ипак, нехотице јавља мисао: па зашто само поједина лица треба да се брину о подизању доличних православних храмова у европским престоницама? Није ли то нека обавеза целе Руске Цркве и целе Руске државе? Сматрају да је за издржавање посланстава потребно трошити прилично велике суме. Старају се да посланство буде уређено у складу са величином Русије. Зашто се не побрину о томе да и храм при посланству буде достојан руског православног имена? Каткад се чини да ту има неког свесног занемаривања.

Такође, тешко ми је да разумем зашто наши храмови обично бивају сатерани у некакве забачене попречне уличице. А ево, инославни који живе код нас не поступају тако. У Петрограду, на Невском проспекту преко пута Казанске саборне цркве, баш римокатолички и протестантски храмови падају у очи. Тим поводом код нас већ говоре: „Гледајте како је колонада [ред стубова] Казанске саборне цркве отворена према инославним храмовима! Као да је Православна Црква своје наручје раширила римокатолицима и протестантима.“ А у мени се и против воље, Пријатељу мој, јавља и допуна тих речи: „Али, иноверни узмичу и као да се склањају од православног наручја.“ Ствар је у томе што инославни храмови одступају од линије низа кућа на проспекту, па стичем утисак као да се они клоне широког наручја Казанске саборне цркве. У истом Петрограду погледај са Тројицког моста према тврђави и Каменоострвском проспекту. Видећеш како се чак и Петропавловска саборна црква губи у поређењу са куполом и украсним шарама источњачког ћилима џамије. Тројицка саборна црква – малена, трошна, скучена – није поднела Мухамедово суседство и изгорела је.

Ето како је код нас. За туђе храмове – месташце мало боље и видљивије. А ми сами на Западу завлачимо се са својим православним храмовима којегде, подаље од просвећених европских очију, у некакве побочне уличице, што забаченије.

Па и само богослужење у заграничним храмовима има своје особености. Не кажем да су те особености пожељне. Пре седам година пало ми је у део да у један празнични дан вршим дужности црквењака [чтеца, појца] у бечкој православној цркви. У десет сати ујутру почели смо да служимо „јутрење“ и убрзо дошли до литургије. Док сам читао часове у певници су се окупили појци. Почела је литургија. Видим: појци поју добро, умешно, мада их је било мало. Одједном примећујем да наш диригент хора разговара са својим појцима на немачком. Зар су они Немци? Почели су да поју нешто нотно. Завирио сам у ноте свог суседа, плавокосог тенора – речи песама биле су латинским словима написане испод нота. Упитао сам диригента ко су његови појци. Показало се да заиста нису Руси. Мој сусед је Немац, други појци – Чеси, али нема ниједног Руса осим диригента. Баш исто тако: православан је само диригент, а сви појци су римокатолици. Како ти се то, Пријатељу мој, свиђа? Православни људи у туђини сабрали се у свој рођени храм, али поју им иноверни, а сами Немци пак поју оно што не разумеју.

Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић. - Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011

После сам поразговарао са плавокосим тенором. Показао се као доста слободоуман римокатолик. Хвалио је православно богослужење, говорио је да прижељкује да пређе у старо-католичанство, али се боји да изгуби службу. Пре православне литургије он је већ отпевао службу у неком римокатоличком храму. Сажето речено, показало се да је то некакав интерконфесионални појац. Питао сам диригента зашто узима појце међу Немцима и Чесима и чуо од њега не нарочито похвалну карактеристику својих земљака. Покушавао је, говорио ми је диригент, да узима Русе, али с њима је било само невоље: лењи су, нису педантни, не можеш их окупити ни на хорску пробу. Боље је с Немцима имати посла. Пре свега – сасвим интелигентан народ. Видели сте да је у певници стајао плавокоси тенор? То је доктор философије, а поред тога има и специјално музичко образовање. Не мари што су речи написане латинским словима, не мари што он каткад храмље у изговору, али зато – како зна ноте! Јесте ли запазили како он сигурно, штавише мајсторски поје! Хорске пробе малтене нису ни потребне.

После сам сазнао да су појци странци и неправославни и да то је сасвим уобичајена појава у свим нашим заграничним црквама. Једном сам имао прилике да славим свој имендан (световни, наравно!) у Паризу. Обавестио сам се о времену богослужења. Показало се да претходне вечери служе свеноћно бдење. Становао сам подалеко од храма, на самом крају rue de Rivoli, иза Лувра. Нешто ме је задржало и тек око шест сати увече спустио сам се под земљу и одјурио метроом ка руској цркви. Када сам се приближавао храму часовник је показивао да је већ седам и двадесет. Е, мислим, закаснио сам; вероватно су стихире на „Господи возвах“ већ отпевали. Улазим у храм. Готово је сасвим празан, у певници, чини се, свега двоје. Али не могу одмах да схватим шта служе. И шта би? Показало се да поју „Часнију“. Брзо служе! Прошло је четврт сата и ја сам већ путовао назад. Сутрадан ујутру је литургија. Сада је храм пун народа. Авај! Оно руско, православно не осећа се. Публика је искључиво париска. Обични људи се не виде, а какво је то православље без обичног народа! Ослушкујем појце. Одмах примећујем да певају Французи. Французи веома лоше изговарају словенски. А када су запевали „Благочестивејшега [Најпобожнијегa]“, немогуће је било не осмехнути се. Тешко је и замислити шта је испало од њиховог „Најпобожнијега“. Завршила се служба. Почели су да се разилазе. Даме су при изласку повеле живахне разговоре о куповинама. А у мојој души било је неко осећање незадовољства. Стојим у руском православном храму, а не могу рећи да је ту руски дух, да се ту осећа Русија. Изашли смо из храма и истог часа утонули у париску масу.

Видиш, Пријатељу мој, какво је наше православље на Западу. Храмови наши крију се подаље од очију, служба у њима кратко траје, поју људи неруски и неправославни. Не знам како теби, али мени се такво стање православља на Западу чини прилично жалосним, па чак и увредљивим. Откуд та наша тежња ка скривању да нас не би упознали? Тенденција ка скривености испољава се још и у томе што наши загранични свештеници своју расицу облаче само при богослужењу, а све остало време носе световну одећу. Видео сам да је и један уважени загранични протојереј под својом расом имао комплетну световну одећу, осим реденгота [мундира, салонског капута]. После литургије скинуће расу, обући реденгот и отићи у летњиковац ван града. Ја уопште не одобравам тај обичај наших свештеника на Западу да се преоблаче у световну одећу. Римокатолички патер неће се стидети своје сутане[1]) нити ће се било где осећати притешњено у њој. А ми смо заиста исувише стидљиви. Мислим, напротив, да је на Западу требало да се поставимо тако да би нас примећивали. Не помишљам на пуко показивање. То не, али наше религиозно присуство на Западу могло би да има и мисионарски значај. Изненађујуће је како Запад мало зна о православљу. За Запад све хришћанство се исцрпљује римокатолицизмом и протестантизмом. Римокатолици и протестанти знају једни друге, следе проматрају једни друге, а православље за њих као да не постоји. Не говорим само о обичним људима. Православље не познају чак ни људи богословске науке.

У нашој богословској науци свако ко жели може наћи најподробнија и свестрана податке и знања о римокатолицизму и протестантизму. Може наћи читаве студије посвећене историји западних исповести у разним периодима. Други радови имају за предмет вероучење и организацију јеретичких заједница. Постоје и читаве књиге чак и о парохијском животу, на пример, у Француској, или о међусобним односима Цркве и државе у разним земљама Запада. Наши професори-богослови проводе читаве године на научним службеним путовањима по научним и религиозним центрима Запада. А ево, Запад можемо да прекоримо за одсуство жеље да упозна православну истину. Тамо и људи науке о нашем православљу знају много мање него наши научници о западним заблудама.

Пре петнаест година чувени немачки теолог берлински професор Адолф Харнак одржао је на берлинском универзитету шеснаест предавања о „суштини хришћанства“. Једно (тринаесто) предавање посветио је „хришћанској религији у грчком католицизму“. У том предавању о православљу изнета су необична мишљења. Пре свега, очигледно је да су схватања сјајног професора о савременом православљу веома мутна. Не позива се он узалуд само на неке приче Л. Толстоја и на своје личне утиске. Разуме се, те утиске Харнак је могао да има у Јурјеву. Но, може ли се у полунемачком Јурјеву проучавати дух православља!? А очигледно је да се код Немаца створио неки шаблон за мишљење о православљу и да тај шаблон за православље уопште није похвалан. Харнак, на пример, изјављује да је православље нешто туђе Јеванђељу, да је религија на православан начин тобоже култ и ништа друго, да му се чини да се сâмо наше богослужење састоји само из формула [правила], спољашњих знакова, па чак и идола. Традиционализам, интелектуализам и ритуализам – то су по Харнаку карактеристичне особине православља. Мислим, мој драги Пријатељу, да је на Западу присутно не само одступање од православља, него и његово потпуно непознавање. Господ је апостолима заповедио да иду и науче све народе [Мт 5, 19]. Ради извршења ове Господње заповести требало би да се макар донекле постарамо о просвећењу Запада светлошћу православља. Римокатолички језуити не занемарују своје старање, на пример, о доконим московским и петроградским госпођама. Зашто да се ми одвраћамо од Запада, дајући му пуно право да, како год хоће, квари хришћанство, па чак и да се држи најружнијих мишљења о самом православљу?

У нашој богословској литератури можемо да запазимо интересантну појаву. Код нас има веома много полемичких радова против римокатолика и протестаната. Ми стално војујемо с њима. Полемика продире и у догматске, црквено-историјске, егзегетичке и канонске радове. Тешко је рећи због чега пишу све те полемичке радове. Ми сами и читамо сва та дела, али они против којих су управљена обично их не познају и често чак ни не претпостављају да постоје. Међу римокатолицима и протестантима на самом Западу не прекида се жустра полемика; они пажљиво проматрају једни друге. Појави ли се нека протестантска научна књижица у којој су овако или онако дотакнути интереси римокатолицизма, не прође ни година а већ запажаш да је са римокатоличке стране о истом питању написана читава књига са оповргавањем протестантске и да се већ у првим објављеним бројевима римокатоличких часописа појављују критички чланци. А што год они о нама писали – наш глас се уопште не чује. У својим часописима још и одговарамо, овако или онако се одазивамо, али ти одзиви не чују се на Западу.

Ко се од наших православних богослова непосредно обраћао самом Западу? Можемо указати можда само на Хомјакова са његовим полемичким трактатима, написаним и штампаним на француском језику, не за руског читаоца, него управо за западног. Он је писао полемичка писма појединим западним богословима. У том погледу римокатолици су неупоредиво предузимљивији од нас. Крајем осамдесетих година прошлог века код нас се истовремено појавило неколико научних радова против римокатолицизма, а нарочито против папског првенства. Као одговор паписти су на руском језику објавили у Фрајбургу исцрпну (584 страница) књигу „Црквено предање и руска богословска литература“. По свој прилици, то је једини случај у последње време када су нашу полемику запазили.

Тако је у науци, у богословској литератури. Није другачије ни у животу. Код нас можемо видети праве римокатолике и лутеранце. Заиста, у својој сопственој земљи ми не морамо да будемо заокупљени Немцима. А како је на Западу? Руске људе Запад види, али на Запад путују руски људи који сами имају врло мало везе са православљем. У неким европским центрима много је Руса, али то су обично људи без икакве вере. Не треба судити о православљу по тим људима. Заиста, у неким европским престоницама, на пример у Паризу, живи на хиљаде Руса. И ево, те хиљаде у празнични дан не могу да испуне ни један храм. Јасно је да су Руси у иностранству, са незнатним, наравно, изузецима, у религиозном погледу нихилисти. Ако судимо по таквим „представницима руског народа“, онда вероватно можемо да помислимо да руски људи немају никакву веру, да за руску душу православље уопште није родна стихија. Такви људи немају шта да кажу Западу о руској народној вери.

Да, мој Пријатељу, чини ми се да смо ми криви пред Западом. Кобне историјске околности одвојиле су Запад од Цркве. Током векова на Западу се постепено изопачавало црквено схватање хришћанства. Променило се учење, променио се живот и сам поглед на живот одступио је од Цркве. Ми смо сачували црквено богатство. Али, уместо да другима дајемо на зајам од тог неисцрпног богатства, ми смо у неким областима потпали под утицај Запада и његовог богословља туђег Цркви. Последњих десетлећа и на Западу се испољило интересовање за Руску Православну Цркву. А ко је с наше стране излазио у сусрет том побуђеном интересовању? Излазиле су поједине личности, веома мало њих, и то у већини случајева световни људи. Ова појава – подразумевам покушаје зближавања старокатолика и англиканаца с нама – свакако је веома утешна, иако им ја лично не придајем велики значај. Али, интересантно је истаћи како су те појаве настале. Оне уопште нису настале због тога што смо ми умели да било кога заинтересујемо за себе, да некога убедимо у преимућства православља у односу на западне вероисповести. Не, покушаји зближавања с нама имају другу основу.

Одвојивши се од свог некадашњег темеља, старокатолици и англиканци осетили су да је под њиховим ногама остало нешто веома климаво и непоуздано. Малобројни старокатолици, на пример, не могу себе да сматрају јединим хришћанима на свету. Потребно је ујединити се с неким. Чисто теоретским путем они су се сетили да на Истоку постоји древна хришћанска Црква, у којој, на пример, нема њима мрског папства. Упознавши се поближе, увидели су да источној Цркви морају признати чистоту учења. Дакле, нас су открили зато што су се одвојили од свог темеља. Тако је и Колумбо открио Америку, иако није тражио Америку, него нову земљу уопште. Америка ни мало није крива за своје откриће. Она се није помицала с места и случајно се нашла на Колумбовом путу. Исто је то било и са православном Црквом. Она је такође стајала непомично, никога на Западу не позивајући к себи. Старокатолици су отишли да траже нову земљу, напустивши старо копно [суву земљу, континент] папизма и сусрели су се са православљем. С наше пак стране није било никаквих настојања да било кога заинтересујемо за себе, да било чију наклоност придобијемо.

Загранични православни храмови, које сам имао прилике да видим, за мене су символични. Они су скривени, често уопште нису видљиви. Такав је и општи стање православља на Западу. Православље тамо не само да не проповеда о себи, него као да се скрива и преоблачи у световну одећу да га не би примећивали. На Западу о православљу знају и мало и слабо, а православни се уопште не труде да било шта о себи саопште.

Али, на крају крајева, ја ипак никако не могу да се помирим с тим да у неким европским престоницама уопште нема православног храма. Требало би Западу показати православно богослужење у свој његовој красоти. Подићи, на пример, у Риму читаву лавру[2]). Подићи саборну цркву макар налик на нашу лаврску Успенску саборну цркву. Поред – звонару са звонима од хиљаду пудова[3]). За певаче поставити не Немце, не Италијане, него прави манастирски хор, који не би певао италијанске вишегласне ствари, које је некакав маестро компоновао за једно вече, него наше православне напеве, који су вековима стварани у побожним обитељима. Нека се звоњава у сва звона разлеже по туђој земљи (иако би га вероватно забранила полиција!), нека се наши свечано-победни напеви чују под сводовима истинског православног храма. А око тог храма требало би настанити учене иноке и мирјане и дати им нарочито послушање: да благовесте о православној вери међу инославнима, да проповедају и усмено и писмено, тако да би ту проповед морали да примете они који се интересују за религиозну истину. Требало би гласно и уверено рећи Западу: „Ми смо православни и нимало се тога не стидимо, штавише непоколебљиво смо убеђени у надмоћност своје вечне истине.“

Ето, драги Пријатељу, какви снови ми се каткад јављају. Тешко да им је суђено да се остваре. Још дуго ће на Западу наши православни храмови бити у забаченим попречним уличицама и туђинци ће, кварећи словенски језик, певати богослужбене песме за мали број руских људи који се моле своме Богу у туђој земљи.

[1] Сутана [фр. soutane од итал. sottana] – горња дугачка одећа римокатоличких свештеника коју носе ван богослужења. – прим. прев.

[2] Лавра – већи православни манастир окружен зградама са монашким келијама, мањим црквама и другим манастирским зградама (често и као седиште црквене власти у одређеном крају). – прим. прев.

[3] Пуд – мера за тежину равна 16-38 кг. – прим. прев.