Зашто тугујемо?

«Човек који је страсно привржен било чему никада неће умаћи од туге.» То су парафразиране речи Преподобног Јована Лествичника. Из тога произилази да је било каква страсна приврженост увек разлог за тугу, а туга у нашем срцу је увек последица страсти. Стога морамо уложити труд да бисмо се ослободили од поменутог разлога како би се наш живот, барем мало, испунио радости.

Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда.

Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније.

Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни.

Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији.

Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију.

Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота.

Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи.

Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи.

Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици».

Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет?

То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо.

Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате.

Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8).

Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин.