Књиге никада неће деволвирати

Руска емиграција у Србији, као и њено културно и духовно наслеђе, у последње време привлаче велико интересовање јавности. Упркос савременим начинима комуникације, попут интернета, интересовање за руску културу, а посебно за руску књижевност, је велико и код млађих генерација. О феномену руског писца, значају квалитетне књижевности и животном путу руских емиграната у Србији разговарали смо са режисером Бошком Милосављевићем, аутором филма „Јего благородије барон Врангел“.

Бошко, добар дан! Недавно сте на једној промоцији споменули како је разговор веома важан. Шта за вас представља разговор, и да ли он данас, у савременом свету, људима недостаје?

Добар дан. Сигурно је да недостаје. То је нешто што се изгубило у времену у којем живимо, и то на начин куване жабе. Постоји прича да жаба када је ставите у топлу воду, не осећа нелагодност, њој је лепо. Онда ви полако појачавате температуру, мало по мало, и њој је и даље лепо јер се температура по мало појачава. У ствари, није јој лепо, али се она осећа добро. У једном тренутку, вода полако почиње да ври, да кључа, и жаба не види да је скувана. Тако је можда и са нама данас.

Разговор је био део живота свих нас, чини ми се, до пре неких седам, осам година. Онда је то почело да се мења. Почело је да замире. Као и друге ствари које се дешавају прилично мистично, необично, дешавало се то постепено, на различитим нивоима. Наравно, стереотип је опет поменути медије, али мислим да није ствар само у томе. Проблем је у нашој сведености и што смо дозволили да нам вештачке творевине, као што су филм или разнородни садржаји на интернету, прилично бесмислени, мада има и других свакако, толико заокупљују пажњу, да се отуђујемо. Шта то значи? То је она карикатура када у породици седи неколико људи и свако гледа у свој екран. То се врло често свима нама дешава; ма колико причали да схватамо, или осећамо да је ствар погубна или лоша. Мислим да и данас уживам у разговору сваке врсте, сем у оним напетим разговорима или свађама. Кроз разговор се људи боље упознају, уче, осећају, памте, кроз саоднос прилазе једни другима. Посебно ако обраћају пажњу једни на друге и ако умеју да слушају, што је велика вештина. Верујем у разговор, верујем у тај личан однос.

Бавите се документарним и историјским филмом. Приповедате и откривате мало познате или заборављене личности. Снимили сте филмове као што су „Јего благородије барон Врангел“, „Били једном Калмици у Београду“, „Арсен, Карађорђевић“, „Маестро“, „Шајтинац“. Разнолики и широки опус. Међутим, сви ти филмови имају нешто заједничко. Како проналазите инспирацију и за чиме трагате?

Инспирација је нешто веома драгоцено, и није константна. Онај ко константно има инспирацију вероватно може да буде надземаљско биће. Када смо радили „Врангела“ пре неких пет, шест година, било је некако потпуно природно. Нисам ни доводио у питање надахнуће. Оно нас је добро пратило. Слично је било и са филмом о кнезу Арсену. Већ са ,,Маестром“ смо се више усредсредили на рад на филму, с обзиром да је сценарио био готов много пре снимања, и да смо га се мање-више придржавали.

Шта је инспирација? Не знам. Сада могу да кажем нешто о чему нисам размишљао пре пет или десет година. Инспирација нешто потпуно неухватљиво. Кад верујеш да је имаш, и да ћеш је имати, и кад је она ту, то је добро. Међутим, може се десити нешто што је један руски редитељ рекао, апострофирам: „Плашим се да ћу једног дана устати и да је неће бити. Тада не знам шта ћу“. Вероватно да искуством, дивним догађајима као што су филмске премијере, и ружним догађајима који такође прате борбу да се сними филм, човек по мало губи свежину и снагу. У једном тренутку инспирација почне да изостаје. Не знаш како да дођеш до нечега што ће да те води и вуче, и да чини да не само ти, него и људи који са тобом раде, верују да ће филм бити изведен.

Скоро је била нека полемика, па су рекли да имамо довољно историје и да су срећни народи са мање историје. Не знам баш, та колективна срећа и несрећа. То можда надилази људску моћ поимања. И шта уопште значи мање или више историје? Да ли су Швајцарци срећан народ? Не знам. Не могу да проценим. У сваком случају неки аспект њиховог живота је ваљда бољи него наш, али са друге стране, овде постоји невероватан сценослед догађаја, конкретно, када је Балкан у питању, па и Европа или овај део света у којем ми живимо. Заиста се ту појављивало много људи који су имали некакав утицај на историју. Оно што је мени бивало занимљивије, јесу они људи који су били пример другима, који су били храбрији, проницљивији, луциднији, и који су имали неко своје месташце или место у историји. Сам Врангел је био стратег, војни вођа, честит и храбар човек. Чувао је људе од погибије. Он је везивна тачка за ширу причу руске емиграције која је огромна. Принц Арсеније, пак, био је можда више пуковник него кнез; живео је један динамичан, авантуристички живот и то ми је у филму „Арсен, Карађорђевић“ било занимљиво да макар донекле представим. Филм је лимитиран уствари. Ма колико се ми, последњих година, бавили филмом, он никада не може да замени разговор или писану реч. Ипак не може, без обзира колико нама често било драже, јер смо навикли да гледамо, уместо да читамо. Читање књига је, уствари, и поред безнађа у које су гурнуте, и не само оне, него и они који се њима баве, и даље некако боље средство да се свет открива и спознаје и. Оно што је мени занимљиво, то је најчешће оно што ме води. Наравно, човек може да ради и наменски филм, за новац или нешто слично.Ипак, увек је боље када сам бира тему. Нешто што осећа, нешто о чему зна. Нешто што га, на крају крајева, привлачи, јер има жељу да то исприча, па чак и ако не зна до краја како ће испричати. То је оно што може да води човека да се бави неком темом. Мислим да су историјске и националне теме добре, занимљиве. Ту се понекад не слажем са људима, али мени је то важно. Гледам да се држим тога. Филм „Шајтинац“ је био, на пример, савремена тема. Верујем у њега, у његов рад , да је он, не само првокласан писац, него и одличан предавач. Имам срећу да га познајем, па смо се онда, на тај начин, бавили и његовим радом.

Како је дошло до тога да Вас је заинтересовао живот и пут руске емиграције у Србији?

Руски писци много су значајни. Лепота коју смо ми, и други народи, откривали кроз оно што је руски народ дао. Како је сматрао Достојевски, Пушкин је био врста генија који је умео да саобрази оно што долази са стране, рецимо, Сервантеса или Шекспира, и да томе да неки чисто руски додир. Јесте тако. Нема других речи. Ширина која постоји у руској литератури тешко да игде егзистира. Што је најважније, она се изнова и изнова потврђује. Чак и у млађим писцима, и онима који нису тако млади, али који су изашли из те трансверзале: Пушкин, па од њега Гогољ, па од Гогоља Достојевски, Толстој, Тургењев. Оно што је мене привлачило, било је читање. Ишао сам у школу која се звала „Максим Горки“, премда је он био пролетерски, совјетски писац, коме је у неким моментима можда мањкало морала. Можда би и другима мањкало, да су само живели у времену у којем је он живео. Читао сам те приче као дечак и било ми је занимљиво. Не само Горки, него уопште писци. Чак и Тоне Селишкар кога се сећам. Тако је то.После, када си у гимназији, тражиш нешто мало алтернативније. Знам да сам у књижари „Беополис“ дошао до Гајта Газданова. То је за мене било запрепашћујуће откриће. Достојевски је кроз књигу „Зли дуси“ прорекао шта ће бити, а Гајто Газданов је дао пуну слику руске емиграције. Потом сам читао роман „Азеф“, Романа Гуља, тога се сећам. Почео сам да их проналазим, једног по једног. На сајму књига кружи толико занимљивих људи. Све више сам оно што знам повезивао са оним што не знам. Кроз разговор сам упознао много занимљивих људи. Између осталих и Николу Дробњаковића са којим сам доста касније почео да радим у издавачкој кући ,,Бернар“ и да ту откривам много писаца који су ми били занимљиви. Ваљда је тако, када се упућујете у нешто па сазнајете све више и више.

Руска емиграција је једно од најтрагичнијих исходишта савремене историје. Такав догађај не постоји у светској историји. Можда се сада, по броју људи, нешто слично дешава са несрећним народом из Сирије. За мене је прича о емиграцији била трагична, јер је и моја земља прошла кроз комунизам, истина блажи од руског. И моја земља је пострадала. Почео сам те ствари све више да поредим, а и да учим о ономе што се у Русији десило. Открио сам и Шмељова и Буњина и Куприна, и Солжењицина. Солжењицин је за мене највеће чудо после Достојевског у литератури. „Архипелаг гулаг“ је изнова и изнова запањујућ. Скоро сам причао са једним потомственим руским емигрантом у Новом Саду и дотакли смо се Солжењицина, тих дана после рата када је ухапшен, и које описује у делу ,,Архипелаг гулаг“. Видимо како је тамо сретао ,,репатриране“ емигранте. Ма колико имао искуства и знања, човек не може чудом да се начуди свему што живот испише онако мимо литературе, а онда и литератури - као једином што може да ослика живот, да дохвати ове крхотине живота. То је толико велика и неиспричана тема. Мене је привукла њена величанствена трагичност, и способност људи да и у најтежим околностима ипак дају нешто. Као Шмељов, коме су бољшевици на Криму убили јединог сина, или Буњин који се вукао од немила до недрага. Не треба заборавити великог Берђајева, који је за мене био откровење на студијама. Касније Иљин, Мерешковски, наравно. То су све некакви опчињавајући људи са безмерним талентом. Било им је суђено да га простиру изван своје земље, тугујући за њом. Драго ми је што се у последње време више о прича томе, размишља, говори и чује. Драго ми је што имамо наш ,,путујући циркус“, па путујемо по Србији и показујемо те приче.

Можете ли поделити са читаоцима неки од најупечатљивијих догађаја са снимања?

Некад не знаш, идеш да снимаш нешто и тек тако деси се нешто запањујуће, или обратно. Кад смо снимали ,,Врангела“, било је невероватно у дому Панчулидзевих. Како су нас ти људи примили, како смо провели те сате. Алексеј је говорио о ономе што је остало у његовој породици од предака. Говорио је о стварима које су биле значајне за филм, али негде и чудесан је утисак познавања тог човека. Или, када смо снимали Олгу Самојлик у Карловцима. Нисмо знали да ли ћемо доћи до ње. Чудни су путеви били када смо успели да дођемо, да упалимо камеру. Олга је професор немачког. Врло је течно и убедљиво говорила о сећању на оца и о томе како је у емиграцији, као млад човек, са шесторо деце, за имендане, плакао док је слушао руске песме. Било је занимљиво и када смо снимали Андреја Тарасјева на Руском гробљу. Говорио је о стварима које пре нисмо посматрали из тог угла. Зашто су комунисти интензивно мрзели сељака, нарочито руског и српског? Како су људи, који се на руском називају крестјани, били далеко од пролетерске идеје која је замаглила очи многима? Објаснио нам је то на један врло симпатичан начин.

Влада Кастељанов у Белој цркви, када је испричао један животни детаљ. У годинама после Врангелове смрти, када би руски емигранти наздрављали једни другима, често би помињали Врангела. Тада се он, спонтано наклонио, савио главу. А ја дан-данас док гледам филм, буде ми дирљиво његово сећање, јер је сасвим животно. Да, људи пију. Руси пију вотку. Чак је и Срби пију. И онда се сете да помену неке своје људе и помињу њега, а начин на који је то испричао, мени је оживео ту прошлост. Тешко може да се оживи кроз документарни приступ, али, ето можда може мало да се приближи.

Бошко, ако смемо да поменемо и Ваш нови пројекат. Он је врло занимљив и специфичан јер истражује живот и путеве Срба у Мађарској. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Захваљујући мом сараднику и продуценту Милану Кићевцу, успели смо да урадимо причу коју смо назвали, или, искрено да кажем, Црњански је назвао „Сеобе се настављају вечно“. То је сага о српским селидбама кроз векове, и о српском постојању у Горњој земљи. Према Динку Давидову, тако су наши људи који су живели у Банату, или Срему, називали Мађарску. Данас их је остало свега десет хиљада у Мађарској.Ипак, иза њих је остало много тога. Остављен је, пре свега, легат Црњанског. Он је рођен у Чонграду, у Мађарској. Остављено је оно што је радио Јаков Игњатовић, па је у Пешти основана Матица Српска, па Текелијанум. Имамо много цркава и споменика који постоје тамо, без обзира на све трагичне околности које су се одиграле. Успели смо да у неких четрдесетак минута приближимо свет или делиће онога што је остало од нашег света тамо, укључујући и српски храм Светог Ђорђа у самој Пешти. Такође, споменик којим је обележено место где је био српски храм Димитрија Солунског, који је срушен после Другог светског рата у Будиму.Још много тога. Дакле, мислим да смо успели да урадимо један симпатичан документарни филм. Оно што је лепо, и што ћу још открити - у њему се као саговорници појављују Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, професор др Мило Ломпар, академик Динко Давидов и историчар уметности, кустос, др Бојан Поповић.Верујем да ће се свидети нашим људима. Планирано је да филм премијермно буде приказан ове године.

Овом приликом бих желео да се захвалим, за све што је учинила за мене, госпођи Сузани Полић, и једном Русу са којим сам шетао московским улицама.

Радите и са младима. Да ли код омладине постоји интересовање за читањем, за руском књижевношћу, класицима?

Једном сам помињао Солжењицина и „Један дан Ивана Денисовича“. Био сам дирнут и срећан када сам видео да, неколико дана касније, ученица Катарина то држи на столу и да је прочитала овај роман. Постоји. У безнађу у којем живимо, стварно је некад потребно рећи људима да су ствари много боље него што изгледају. Ја сам изненађен том генерацијом младих људи, са којима сада радим. Не њиховим знањем. Ретки су млади људи који имају нарочито знање. Изненађен сам њиховом ведрином, слободом, и жељом да сазнају упркос многобројним тешкоћама којима су окружени, укључујући и поседовање мобилних телефона и интернетски свет који је неиспитан, и често много досаднији од овога што ми сада радимо, разговарамо. Да, интересовање постоји. Практикујем да им прочитам неки одломак из фантастичног романа Александра Чудакова „ Магла пада на старе басамаке“, или из романа Георгија Владимова „Генерал и његова армија“, или из фантастичне Шмељовљеве приче „Неисрпна чаша“, понекад и понеки одломак из Прилепинових романа. Скоро свакој генерацији читам Толстојеве приче. Достојевски увек некако добро прође. Можда зато што је најбољи. И Црњански, наравно. Тешко је, али се понекад човек изненади. Неко моје деценијско искуство је добро, али би било добро да је још боље, да има више могућности. Да можда одговорни поведу више рачуна о издаваштву на општем плану, да се деци, ако је то могуће, више поклањају књиге. А могуће је, јер су оне девалвирале, а одговорни воле да поклањају оно што је јефтино.А кад кажем одговорни, мислим на градске оце. Међутим, књиге заправо никада неће девалвирати. Много је добро када књига нађе пут. Данас је њен пут да се директно да у руку. Да о њој директно беседе, читају одломке, покушају да приволе људе. Силом никоме ништа нећеш дати, то смо научили. На силу можеш само да узмеш. Уз неки разговор, убедљивост, дух, књига може доћи до људи и тада ће се нешто мало покренути на боље.

За крај, шта бисте пожелели нашим читаоцима?

Да буду срећни. Каже један српски писац, Владимир Јагличић, да је радост једина права победа човека. Желим им да се радују, да читају велике руске писце, па и наше, као што су Црњански и Јагличић. Да читају Чудакова, Буњина, Куприна, да слушају Андреја Ткачова. Да помажу једни другима ако могу, и да не одмажу ако не могу. Да обавезно прочитају овај мој интервју.

Поред тога, на сајту за који сада говорим, прочитао сам фантастични интервју са несретним ратним репортером.Кажем несретним јер је то тежак посао.А он можда и није несретан. Много ми се допао. Дуго нисам прочитао тако нешто. Заборавио сам име тог човека који је прошао сва ратишта модерног света, али размишљао сам да бих волео некада да га сретнем и да са њим поразговарам. Он не само да је говорио искрено, него је говорио на неки начин који мени није тако познат. Говорио је о том величанству које се зове живот, и о томе како је спознао Бога. Ово бих препоручио читаоцима портала. Да се радују, да шетају Арбатом и оду до Храма Христа Спаситеља.

Разговарала Ива Бендеља