Монашка беседа. Поука о последњим временима

Драга браћо и сестре, поздрављам вас. Данас бих желео да попричамо о речима једног великог човека, преподобног Антонија Великог – Мегалос Антониос. Ево шта он каже: „Настаће дан, и почеће патње људске. Када угледају једног који не болује од опште болести, устаће на њега, говорећи: најпре си ти у проблему, јер ниси сличан нама.“

Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина.

Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не?

Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно.

Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег.

Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна.

Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш.

О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења.