Да ли вечне муке противрече љубави Божијој

У хришћанском учењу постоји једно питање које се одувек разматрало са особитом оштрином и болом. То је питање како се љубав Божија саглашава са вечним мукама грешника. Ако је Бог Љубав (1 Јн. 4:8), ако је Он милостив и жели спасења грешникa (Јез. 33:11), зар ће Он допустити не просто страдања, већ вечне, безизлазне муке Својих створења? Бесконачну казну за грехе, учињене у кратком периоду земаљског живота? Мале несмотрености на земљи, а тако сурово узвраћање! Који смисао је у творевини ако се она, допустивши грешку у слободном избору, осуђује на бесмислена мучења, која се већ никада неће олакшати макар малом утехом? Можда су саме загробне муке само педагошко средство, које плаши љубитеље греха и привремено кажњавају оне који су исувише грешили?

Ово питање представља крст за људску мисао. Зар се међу нама може наћи макар један човек који би желео да се мучи вечно? У души живи неуништива жеља – не ишчезнути, не погинути, имати пуноћу добара и радости. Ствар је у томе што је човекова природа оријентисана на вечно постојања. И то не једноставно на вечно, већ на такво постојање у којем би се приопштили добрима Царства Небеског. Из разлога што је наш првобитни призив и предназначење – вечна срећа у заједници са Богом. Другим речима, са чисто људске позиције, не желимо да примимо вечне муке, јер не желимо да се мучимо вечно. Али ако ту исту душевну потребу вечног блаженства пренесемо у философску област рационалне мисли, велика саблазан је осмислити систем у коме се проблем вечних мука лако уклања. Такав човек даље живе не оптерећујући мисао вечним последицама за сопствене поступке.

У двадесетом веку у радовима неких богослова и црквених писаца почела је да се износи мисао о томе да муке у паклу уопште нису обавезно вечне. Сагласно тој идеји, доћи ће тренутак када ће се „вечне“ муке прекинути. Људски род ће се поново вратити стању првобитног блаженства, оправдавајући самим тим првобитни циљ свог постојања. Аргументација за ту идеју је веома једноставна: љубав Божија превазилази све наше грехе, и као што обилни извор гаси разбукталу ватру, тако ће и милост Божија преизобилно покрити грехе човечанства и расхладити сурови пламен пакленог огња. Па и сам паклени огањ, сагласно таквим представама, створен је и зато да би претапао грешнике у свете, чистио их од примеса страсти и грехова, као што земаљски огањ чисти злато од непотребних примеса. Износи се такође и мисао да ће се у време Другог Христовог доласка и Страшног суда људи свих времена и народа, свих веровања и безверја, чим увиде Господа Који долази у слави, без сумње поклонити пред Њим, примиће Га душама својим и спасити се занавек.

Не сматрамо за потребно да наводимо имена проповедника те идеје. Како нам се чини, разматрању и расуђивању треба да се подвргну не поједине личности, већ њихово учење (примећено је да навођење имена увек за собом повлачи посебну страсност у дискусији). Међутим, треба да поменемо можда и кључно име у изреченој парадигми (иако је човек живео у трећем веку, његов утицај се осећа до данас), које припада једном од најинтелектуалнијих, најобразованијих и подвижнички расположених људи у историји хришћанства. То је име Оригена Александријског (+254).

Због своје интелектуалне снаге назван Адамантијем, (што значи “дијамантски“, тврд као дијамант), Ориген је написао толико богословских дела да су по обиму превазилазили целокупну црквену књижевност пре њега. Његова ученост и мисионарски напори су били толики да је разговоре на религиозне теме са њим тражила Јулија Мамеја, мајка Александра Севера (222-235), а владар Арабије га је позивао ради разговора о истинској мудрости. Међу његовим ученицима било је талентованих јерараха, мисионара и пастира. Чак су се и свети учитељи Цркве, као Василије Велики и Григорије Богослов, у својим богословским делима ослањали на нека Оригенова дела. Они су сакупили најбоље Оригенове изреке у посебан зборник под именом „Добротољубље“ (који, наравно, не треба мешати са савременим зборником светоотачких дела).

Међутим, многе аспекте Оригеновог учења Црква је осудила у четвртом веку. Посебно је неприхватљива за веру православну постала мисао о будућем свеопштем поновном васпостављању у пређашње стање (апокатастаза). Сагласно са том мишљу, сви грешници осуђени на муку па чак и пали анђели у неком тренутку ће безусловно бити избављени од пакленог огња. Самим тим, сви бивају предодређени на спасење независно од истинског расположења воље и вечност мука се ставља под сумњу. Ориген је строгост јеванђелске осуде схватао само као педагошку меру, а реч „вечност“ која произилази од речи „век“ тумачио само као веома дугачак период времена.

Ориген је, што може многима да се учини примамљивим, Бога називао Лекарем који помоћу пакленог огња лечи наше греховне болести. У свом делу „О начелима“ он је писао: „Ако за исцељење тела од болести које смо задобили кроз храну и пиће ми понекад сматрамо неопходним лечење помоћу мање или више сурових средстава, а понекад – ако то захтева сама болест – потребна нам је мучна примена гвожђа и болно одсецање удова. Ако мера болести превазилази чак и та средства, онда болест развијену до крајњих граница, спаљује огањ, тим више треба мислити да Бог, тај Лекар душа наших, желећи да уништи болести наших душа, које смо добили као последицу различитих грехова и преступа, користи слична кажњавајућа средствима и, шта више, прибегава кажњавању огњем оних који су изгубили здравље душе. Слике таквих казни налазе се у такође и у Светом Писму… Кажњавање помоћу огња треба схватати у смислу лекарског средства“ (Ориген. О начелима. Књ. 2. гл. 10:6).

Пакао се у Оригеновој концепцији претвара у поправну установу налик на римокатоличко чистилиште. Они који прођу то чистилиште, безусловно се спасавају, а у њега долазе сви који се нису удостојили раја. То јест, сама идеја вечности паклених мука се у принципу укида. Постоје само етапе човековог постојања различитог трајања и духовно-моралног садржаја, које га неминовно воде ка вечним добрима. Стремиш ли горе или клизиш доле, свеједно у неком тренутку ћеш бити примљен на Небо. Резултат пребивања у паклу је да људи постају свети – благи Бог помоћу огњене казне уништава грехе и самим тим односи победу над злом у човековој души.

Мислимо да једну од премиса сличне заблуде представља прихватање неких до-хришћанских философских идеја, које је Ориген озбиљно изучио у зрелом узрасту ради успешног предавања људима који су васпитани у традицији философије. За античког философа (рецимо платоничара), историја није представљала апсолутну вредност. За њега је битно само оно што је вечно. И Ориген је тврдио да је свет разумних бића у вечности створен од Бога, да су већ тада били створени сви представници људског рода као чисти духови, који пребивају у сагледавању Бога. Охладивши у својој љубави према Творцу, они су се претворили у душе (смисао термина „душа“ Ориген је узводио до грчког глагола „охладити“, то јест „душа“ је „она која је охладнела“) и за казну били обучени у тела, рађајући се на земљи сваки у своје одређено време. Поновном сазерцању Бога они се враћају посредством духовног подвига. Ко се у овом животу није потрудио на духовном плану, вратиће се сагледавању кроз очишћујуће дејство пакленог огња. На тај начин ће се завршити круг светске историје, враћајући се почетној тачки чистог бивствовања. А затим, по Оригеновој мисли, уследиће још један исти такав круг, јер су пре нашег света постојали, а постојаће и након њега други светови.

Можемо се подсетити да су још стоици учили о цикличном понављању постојања света. Појавивши се у неком тренутку, свет треба да изгори и да се затим поново роди у свим својим облицима. Повратак почетном стању је принцип незнабожачке космологије. У хришћанству, пак, стање првобитног света схвата се само као почетна тачка, од које креће пут самоопредељења разумних бића. Једни ће добити још више него што им је дано, други ће изгубити и оно што су имали у почетку. „Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“ (Мт. 25:29). Очишћујући свет од последица зла, Створитељ дарује онима који Му остану верни много више од онога што су имали првостворени људи. „И ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме“ (Лк. 22:29-30). Од тренутка Богооваплоћења хришћанима је отворено обожење, као пут најприснијег јединства са Богом.

Код Оригена се прихватање нехришћанске мисли непосредно огледало у томе што је учио о претпостојању душа. На сличан начин је у Александрији учио познати јудејски учитељ, Христов савременик, Филон Александријски. Филон је такође сматрао да је Писмо богонадахнуто у сваком слову и да се његов истински смисао може пронаћи само уз помоћ алегоријског начина тумачења, чему помаже познавање незнабожачке философије. Филонова религиозна мисао је прожета утицајем јелинизма. У јелинској философији претпостојање душа је прихватао Платон (истина, Платон је говорио о многобројним оваплоћењима – реинкарнацијама у многа тела, укључујући и неразумне облике живота, а Филон је учио о јединственом паду чистих духова у груба материјална тела). Стоици су, како смо већ рекли, учили о повратку света у претходно стање. Овде се и крију вероватни узроци Оригенових заблуда, који се као учени Александријац, без сумње, упознао са погледом на свет својих идејних претходника. Узимајући у обзир слична мишљења о претпостојању душа и мишљење о апокатастази, постаје схватљиво зашто су Оци Трулског Сабора (691 г.) назвали Оригена и његове следбенике људима „који су обновили јелинске бајке“ (1. правило).

Ориген се често помиње у савременим богословским дискусијама. У зависности од личног односа према идејама које је он заступао, износе се најразличитије верзије о односу Цркве према Оригену. Неки тврде да је Ориген био потпуно православан и да је износио своја мишљења само због мисионарских циљева, да би био разумљивији у јелинској средини – да их је износио само као хипотезу. Следи да је Црква осудила само лажне идеје – претпоставке, али не и самог Оригена. Нажалост није тако. Црква није осудила само одређене Оригенове мисли, како је то например било на Петом Васељенском Сабору са блаженим Теодоритом Кирским, који је одређено време писао против борца са несторијанством, Светог Кирила Александријског. Или са Ивом Едеским, који је написао писмо у Несторијеву заштиту. Ова дела су била одбачена, а сами оци који су их написали, били су оправдани. Са Оригеном је ситуација била другачија. Црква је осудила како његова дела, тако и њега самога. Таквој одлуци је претходио едикт Светог императора Јустинијана, који лежи као темељ одлуке помесног Константинопољског Сабора из 543. године. Посебно је на том Сабору било објављено: „Ко говори или мисли да је кажњавање демона и злих људи привремено и да ће се након одређеног времена завршити, или да ће после бити поновног успостављања демона и злих људи – нека буде анатема“ (девети анатемизам).

Оци Петог Васељенског Сабора потврдили су 553. године осуду Оригена. Једанаести анатемизам гласи буквално овако: „Ако неко не анатемише Арија, Евномија, Македонија, Аполинарија, Несторија, Евтихија и Оригена са њиховим злим делима; и све остале јеретике који су били осуђени и анатемисани од стране Свете, Саборне и Апостолске Цркве и поменута Четири Света Сабора; и оне који су мудровали или мудрују слично горепоменутим јеретицима и који су остали у свом зловерју до смрти, нека буде анатема.“ Другим речима, Црква анатемише оне који сами не анатемишу Оригена, који не признају да његово учење противречи Православљу. У наведеном анатемизму сам Ориген се поставља у низу других познатих јеретика.

Многе „купује“ Оригенова ученост и његове мисионарске заслуге. Када су преподобном Симеону Јуродивом (6. век) дошла два монаха са сличним питањем, Свети их је ослободио сумње следећим речима: „Ориген …је ушао у море, али није могао изићи из њега и утопио се у дубини“ (види Житије светог Симеона Јуродивог, 21 јул/ 3 август). Дубина учености није у стању само да утоли жеђ, већ и да утопи. Оригенова трагедија се састојала у томе што је његов лични геније привукао превише пожртвованих следбеника. Они су поред научних достигнућа прихватили и Оригенове догматске грешке и још више их развили. То се најизраженије показало у првој половини шестог века и завршило се црквеном осудом оригенизма. Што се тиче самог по себи мисионарства или аскетизма познато је да су талентовани проповедници и подвижници били не само Светитељи, већ и јеретици – например Арије и Несторије.

Уопште, под именом „оригенизам“ се разуме целокупност заблуда, које је Ориген износио и развио. Учење о ограничености Божије силе; претпостојање душа, које су послане у тела због греховног пада; постојање многих светова, од којих су неки претходили, а други ће постојати након нашег; мишљење о одушевљености и разумности небеских светила; учење о сферичности првостворених разумних бића, итд. Нама се, међутим, чини да је у наше време најактуелнији оригенизам са његове есхатолошке стране, то јест, у вези са последњих дешавањима у свету и коначном човековом уделу.

У наше дане есхатолошки оригенизам се јавља у тој истој идеји – да загробне муке нису бесконачне. У сличним представама есхатологија се своди на две етапе постојања након смрти. У првој етапи душа добија плату по сопственим заслугама. Следи да неки иду у рај, други у пакао. У другој етапи, са наступањем благодатног вечног Христовог Царства након Другог доласка, грешници који су прошли очишћење у паклу, узимају се из огња и тако ће Бог бити све у свему (1 Кор. 15:28).

Треба рећи да у идеја апокатастазе (свеопштег васпостављања) није сасвим неразумна. Као што знамо, почетак света је у доброти Божијој. Постојање света такође треба да се заврши Божијом добротом – коначном победом над злом, вечним тријумфом Царства Божијег. Ако за доброг и свемогућег Бога нема неизлечивих болести, зашто створени свет мора да уђе у вечност несавршен? Исходећи из доброте Божије, следбеници апокатастазе доносе пребрз закључак. Све треба да постане исто онако добро, као и некад. Међутим, ствар је у томе да доброта Божија није цинично изједначавање добра и зла. Благост и доброта Божија не замењују нашу одговорност за лични животни избор, не меље личну слободну одлуку Свог створења – човека.

Вечно спасење јесте духовна тачка у којој се сусрећу и пресецају два међусобно усмерена вектора – Божија милост према човеку и човеково усрдно стремљење ка Богу. Недовољне су само људске силе, јер нико од људи сам од себе неће узићи на Небо. Међутим, и Божија милост сама по себи неће спасти човека ако он сам не буде стремио томе.

Када говоримо о земним стварима, признајемо баналну истину: истинска љубав уважава слободу другог. Зато онај ко истински воли неће владати предметом своје љубави мимо његове жеље. Зашто онда мислимо да у свету духовном треба игнорисати тај најважнији закон, када је један од знакова образа Божијег у човеку управо његова слобода, која се остварује кроз лични избор. „Изнесох данас преда те живот и смрт, добро и зло“ (5 Мојс. 30:15) – објавио је пророк Мојсеј од лица Божијег. Пред човеком је живот и смрти, и шта пожели то ће му се и дати (Сир. 15:17). Бог није створио робота, који по аутоматизму испуњава команде мајстора, већ живо, разумно биће, које је у стању да у дубинама свог срца доноси слободне, личне, ни од кога зависне (између осталог и од Бога) одлуке. У томе се и састојао ризик, јер слободни избор претпоставља могућност два супротна односа према Богу. Сагласно са тим и два супротна стања у вечности. Свевишњи је створио, како је речено у познатом парадоксу, „камен који Сам не може да подигне“ – ако, наравно, „камен“ то не жели. Окамењеност грешника у свом личном избору не дозвољава (употребићемо категорички израз) Богу да загреје и одухотвори његову душу љубављу, иако га та љубав окружује као што ваздух окружује онога ко је престао да дише.

У Оригеновом систему има много логичких грешака, непромишљености, на шта су указивали многи истраживачи. Рецимо, безусловно очишћење сваког грешника не гарантује његову даљу добровољну праведност. Ориген је тако и сматрао, да ће очишћене душе затим опет и опет поново падати и опет бити послане у тела. Опет се јавља исти овакав свет и све креће изнова. Смисао материјалног света се губи у кружењима услед падова разумних бића. Овде је, међутим, важно разумети да ствар уопште није у одсуству систематичне логичности. Јер ако прилазимо само са рационалне тачке гледишта, може се замерити и систему православне догматике. Присетимо се, међутим, да се Свети Оци и велики хришћански богослови, чије мисли испуњују систем православне догматике, нису ослањали само на људску логику и промишљеност богословског система са позиције земаљских наука. Ослањали су се пре свега на Божанско Откровење. А тамо ми потпуно јасно читамо:

„И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Мт. 25:46) – као што ће блаженство праведника бити вечно, на исти начин ће бити и муке непокајаних грешника.

„Боље ти је без руке у живот ући, неголи с обје руке отићи у пакао, у огањ неугасиви, гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк. 9:43-44) – вечност се схвата као бесконачност, непрекинутост.

„У огњу пламеноме, који ће осудити оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа. … осуђени на вјечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове“ (2 Сол. 1:8,9) – они се подвргавају не очишћујућем огњу, него вечној погибији.

На тај начин видимо да је вечност мука – истина, јасно откривена у Новом Завету (постоји и мноштво других цитата поред ових које смо навели). Чак у Старом Завету се износила та иста истина, например код пророка Данила у опису будућег свеопштег Васкрсења: „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ (Дан. 12:2).

Немогуће је не сложити се са чињеницом да сазнање ових истина уноси са собом забринутост у душу, јер не знамо сопствени будући удео. Зато је важно схватити да је Црква изобличавала оригенизам не зато да би могла да се радује због будућег вечног кажњавања грешника, већ да бисмо ми на време увидели истинско стање ствари. Да бисмо почели да ценимо време које нам је Бог даровао. Истина се показује као сурова, али она је боља од заводничке и ласкаве лажи. Свети Јован Златоуст је упозоравао: „Ђаво зато и убеђује неке да мисле да нема пакла, да би их тамо и бацио. Напротив, Бог прети паклом и припремио га је, да бисмо ми, знајући за њега, тако живели да не бисмо упали у пакао.“[1] Тај исти Свети Отац је говорио о паклу: „закључани тамо вечно горе у огњу и трпе мучење које је немогуће описати. Ако никаква реч не може описати оне страшне муке, које трпе људе који су паљени овде, тим више су неописива страдања оних који се муче тамо. Овде се у крајњој мери цело страдање завршава за неколико минута. Тамо спаљивани грешник вечно гори, али не изгара.“[2]

Понекада се од људи који се труде да најјасније открију јеванђелску благовест може чути да је суштина Божија љубав. Са богословске тачке то није потпуно тачно, јер је суштина Божија недокучива и неизразива. Она не може бити одређена макар и најлепшом људском речју. Тим не мање, може се рећи да љубав јесте најузвишеније својство Божије. Од онога што се на људском језику најдубље може рећи о Богу је позната реченица апостола Јована: „Бог је Љубав“ (1 Јн. 14:6).

Бог је љубав не у смислу сентименталне жалости према палом створењу. Бог није Љубав у смислу бесконачног снисхођења према свим нашим поступцима. „Он никоме није заповедио да поступа зло, и никоме није дао дозволу да греши“ (Сир. 15:20) Бог је Љубав у смислу да нам дарује могућност да примимо учешће у Његовом Божанском животу, због чега је, из љубави према човеку, и пострадао у телу за наше грехе. „По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи“ (1 Јн. 3:16).

Задивљујуће нијансе задобија ова мисао у пуном контексту Писма: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн. 4:16). Творац нам дарује могућност, активну силу, која је у стању да нас узведе к Њему. Ту могућност представља, као искрени одзив душе, наша лична љубав према Њему („који пребива у љубави, у Богу пребива“). Ако заиста обузима душу, она постаје активна сила која побеђује грех.

Замислимо се у вези са тим над следећом истином: вечно Царство Божије јесте Царство Љубави, јер Сам Бог је Љубав. Зато у Његово Царство могу ући само они који Га заиста љубе. „Љубав се показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету“ (1 Јн. 4:17). Они који су се ради љубави према Њему одрекли греховних саблазни, који су победили пороке и страсти, засноване на лажној љубави према себи и болесној привезаности према трулежним, безначајним добрима овога света. Љубав се изражава у верности. Онај ко говори да воли, а сваки дан вара – лаже. Порочни човек воли сопствене страсти више од Бога. Како такав може у рају да сагледава светост Божију? Љубав према Богу се изражава у верности Његовим заповестима. Заповести претпостављају труд над собом, савладавање у себи онога што нам смета да будемо са Богом. Наши греси и страсти налик су на тињајуће угарке, који су у стању да се разгоре у паклени огањ, који ће неиздрживо палити душу у вечности.

Дакле, суштина вечних мука није у томе да се грешници кажњавају из мржње према њима, већ зато што су они сами постали неспособни за љубав. Није суштина мука у гневном одбацивању оних који су одступили, већ у њиховом личном одбацивању Бога и Његове љубави која је усмерена ка њима. Заиста, како да се нађе у рају онај ко не воли Бога и ништа није урадио да покаже ту љубав у сопственом животу? То ће бити истинско мучење, пакао. У томе се и закључује суштина загробних страдања.

Свети Иринеј Лионски је писао: „Свима, који сачувају љубав према Њему, Он даје заједницу са Њим. Општење са Богом је живот и светлост и наслада свим добрима која су у Њему. А оне, који по својој вољи одступају од Њега, Он подвргава одлучењу од Себе, које су сами изабрали. Одвајање од Бога је смрт и удаљавање од светлости је тама. Отуђење од Бога је лишавање свих добара која су у Њему. Зато се они који су кроз одступништво изгубили горепоменуто, налазе у различитим мукама. И не зато што их је Сам по Себи Бог унапред изложио казни, већ их казна стиже као последица лишавања свих добара. Међутим, добра Божија су вечна и без краја, зато је и њихово лишавања вечно и без краја. Као што су они који су сами себе ослепели или које су други ослепили заувек лишени сладости светлости не из разлога што им светлост доноси муку слепила, већ им само слепило доноси несрећу“.[3]

Причају да се у време Другог светског рата једна породица нашла у подземним просторијама, под рушевинама. Није било могуће да се извуку напоље. Пошто се у тим рушевинама налазио подрум са храном, сво време пребивања у мрачном подземљу људи нису осећали недостатак ни у чему. Тешко је рећи колико су месеци они провели у принудном притвору, али су се несрећни људи толико навикли на свој положај, да су слободно разговарали без обзира на потпуно одсуство светлости. Дошао је тренутак када су их неочекивано пронашли. И шта се догодило? Са првим зрацима сунчеве светлости породица је истог тренутка ослепела. Она тама на коју су навикли у време свог затвора, сада је постала њихово трајно стање.

У наше дане неретко се износи мишљење да ће, раставши се са телом, душа неизоставно видети Христа у паклу и, ако пожели, примиће Га тамо (то је идеја ванвременог, а не једнократног силаска Христовог у пакао). Такође се износи мисао да ће у време Другог доласка са јављањем Христа – Сунца Правде, људи свих вера и безверја, чим Га виде, примити Га и спасити се. Јер немогуће је уз потпуну очигледност не признати Га као истинског Спаситеља. У вези са тим навешћемо речи Преподобног Симеона Новог Богослов: „Као што слепци који не виде сунце које сија, иако и свецело, са свих страна бивају освећени њиме, бивају међутим ван светлости, удаљени од ње осећањем и видом, тако и Божанска светлост Тројице јесте „у свему“, али грешници, закључани у таму, и усред светлости неће је видети. Они уопште немају божанско познање и осећање, али паљени и осуђивани сопственом савешћу, они ће имати неизрециву муку и неизразиву жалост у векове векова.“[4]

Другим речима, духовна тама која је постала унутрашња суштина безбожних људи, при јављању истинске Светлости неће нестати нигде, већ ће се претворити у вечну муку, која ће бити тим већа, колико је била супротна божанској Светлости.

Без сумње, при Другом Христовом доласку, када се Он јави у свој Својој слави и величанствености, чак и најупорнији у неверју, најокорелији грешници, биће принуђени да Га признају за Бога и Сведржитеља. Али закаснело покајање већ неће донети корист, неће их оправдати на Страшном Суду. Други долазак ће показати Христа као Судију и Господара. Међутим, такво признање биће само показивање очигледне чињенице, а не последица личног слободног прихватања Христа за Спаситеља. Свети Иринеј Лионски, описујући веру древне Цркве, сведочи о долазећем Суду:

„Пред Христом Исусом, Господом нашим и Богом, Спасом и Царем, по благовољењу Оца невидљивог, „поклониће се свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Филип. 2:10-11). То јест, да ће се пред Њим у дан Суда сви поклонити. Али даље Свети Иринеј наставља: „И да изврши Он праведни суд над свима: духове злобе и ангеле, који су сагрешили и отпали, а такође и зле, неправедне, безаконе и богохулне људе Он ће послати у огањ вечни. Напротив, праведнима и светима, који су сачували заповести Његове и остали у љубави Његовој од почетка или након покајања, дароваће живот, нетрулежност и вечно их прославити“.[5]

Неки сматрају да у основи одбацивања Бога лежи само незнање. Људи нису знали коју ће срећу задобити ако се обрате Богу. Међутим, у време Другог доласка (па и уопште – у самим пакленим мучењима) познаће и зато ће се обратити. Ствар је у томе што у мноштво случајева није ни било воље за знање. Свети Григорије Двојеслов је истинито рекао: „Зли људи су зато имали краја гресима, јер су имали и крај животу. Они би желели, када би могли, да живе без краја да би могли да греше без краја.“[6]

Такви људи су налик на богаташа из познате јеванђелске приче, који је молио сиромашног Лазара да га охлади макар на трен, али сам се ипак и није сетио Бога. Њега су мучила душевна страдања, а не лишавање Бога. Они који су се навикли на грех, не желе да се муче, али им Небески Отац није неопходан. Такви би желели да им једноставно увек буде добро. Шта ће им ту Творац? Они не желе напор да би општили са Господом, али и не виде реалне последице живота без Бога. Њихов унутрашњи свет оријентисан је на удобност и насладу; само, те сладости и покој су дијаметрално другачије врсте од Божијих добара, која се добијају у Његовом вечном Царству. Тим не мање творевина је створена од Бога са одређеним законима. Постоје закони физичког поретка, а постоје и закони моралног и духовног. Сагласно последњима, вечно блаженство не може бити даровано безакоњу, које је постало друга природа, суштина грешника. Није ствар у кажњавању, већ у духовно-моралном достојанству човека. Наш реални живот, особине наше душе се у вечности преламају у стање које ће за њу бити потпуно природно – или блаженство, или мучење.

Симпатија према Оригеновим погледима посебно је разумљива у наше дане, када желимо да поживимо овде на своје задовољство, али да се и тамо, иза гроба, не лишимо блаженства. Сластољубиви машта о наслади. И рај представља као пуноћу телесне сладости. Ако признамо да „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14:17), јасно је да причасници Царства могу да буду само они који су стекли Духа Светог, у којима се зацарила праведност, мир и радост, која се рађа у души од општења са Богом (као што су тескоба и чамотиња због губитка општења са Господом). „Јер који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вриједан“ (Рим. 14:18). Зато што се у припајању Богу као највећем Добру већ садрже сва друга блага и истинска наслада. У томе се и налази објективан разлог због којег душа доживљава рајско блаженство.

Сви смо упознати са причом о десет девојака и знамо различита тумачења. Посебно је дубок смисао који је у причи нашао Преподобни Серафим Саровски. Сва споља добра дела не представљају уље за Господа, већ само она која нам доносе благодат Духа Светога. Јер човек може да чини видљиво добро из сујете, заборављајући на Бога и ослањајући се искључиво на сопствено снисхођење према ближњем. Уље мудрих девојака представља благодат Божију, задобијену кроз истински богоугодна дела, која преображава унутрашњи свет човека. Следи да ће се пред лењим људима врата затворити не због суровости према њима, већ зато што њихове душе, не стекавши благодат, неће бити у стању да приме добра Царства Небеског.

У вези са апокатастазом, Свети Јован Лествичник је јасно писао: „Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања“.[7] То значи да људи који не желе да се труде над преображајем сопствене душе прихватају мисао о будућем неизоставном опроштају као оправдање сопствених греховних слабости. Ум, испуњен лукавом идејом, престаје да контролише осећања, која заводнички усмеравају душу привлачној наслади. Он губи страхопоштовање, престаје да се топло и усрдно моли, јер њему је свеједно суђено коначно спасење. То је налик на анестезију, која се прима да би се човек насладио сопственим пуштањем крви. Сваки дан, изгубљен за спасење, представља следећу степеницу у пакао, по којој силази следбеник апокатастазе, наивно гледајући у удаљено од њега бескрајно небо као у своје гарантовано станиште.

У Православном исповедању Саборне и Апостолске Источне Цркве, састављеном као одговор на раширене протестантске заблуде и прихваћеном као вероучитељном књигом од Православних Источних Цркава у 17 веку, као један од грехова против Духа Светога наводи се „безмерно и непромишљено надање на благодат Божију“. Наводи се поред таквих грехова као што су очајање у милости Божијој, противљење јасној истини и одбацивање православне вере.

У Исповедању се даље објашњава: „Претерано надање јесте прекомерна нада на милост Божију, када се неко, настављајући да греши, нада да га Бог неће удаљити од благодати Своје и да га неће казнити. На тај начин Божију правду сматра за ништа. Они који су упали у такву заблуду, нека послушају Апостола који их учи и говори: „Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога“ (Рим. 2:4-5). Такви су они, који се усуђују да дрско говоре: „ако је угодно Богу спасићу се; ако није, погинућу“, а сами се уопште не брину о исправљању себе, већ презиру спасење сопствене душе као неважно“.[8]

Међу религиозним мислиоцима било је и таквих људи који су објашњавали вечност мука не у смислу бесконачног трајања, већ у смислу несхватљиве пуноће доживљавања мука. Дубина паклених страдања је таква, тврдили су они, да се њихово преживљавање чини бесконачним, вечним у самом њиховом примању (док ће саме муке имати краја). Ово можемо илустровати причом о неком страдалцу који се сложио да у замену за године земних страдања проведе у паклу само три сата. Та три сата су му се чинила тако дуга и безгранично мучна да није било никаквих сила да трпи, буквално су прошли векови. Када су га извукли одатле, показало се да је провео тамо само један сат. Ствар је у томе да необухватљива пуноћа мука не замењује њихово вечну дужину – у томе је сав ужас геене! У поменутој концепцији видимо сличност Шлејермахеровом учењу о томе да је сама религија доживљај бесконачног у коначном. На крају, у сличном философском систему и нема Бога, већ само дубоко осећање људског срца, које доживљава хармонију постојања, његову непоновљивост и дубину. Ако тако објашњавамо вечност мука, како објаснити вечност блаженства праведника? Нико, ни Сам Христос, ни Свети Оци нису говорили да вечност мука означава само дубину њиховог преживљавања, а да ће притом сама та вечност морати да се заврши.

Свети Теофан Затворник је писао: „Заборављате да ће тамо бити вечност, а не време. Престало је време. Све ће тамо бити вечно, а не привремено. Мерите муке стотинама, хиљадама и милионима година. А тамо, ето почне први минут и нема му краја, јер ће бити вечни минут. Даље бројање неће ни кренути, већ ће стати на првој минути и стајаће тако.“[9]

На тај начин није само ствар до немогућности механичког мењања слободне и разумне природе, већ и посебном својству духовног света. Човекова душа, напуштајући трулежно тело, прелази у вечност где једноставно нема времена. Значи нема ни кардиналних измена, могућих у нашем променљивом свету (до Страшног суда постојање невидљивог света је још сазвучно и симетрично нашем времену, али након Суда, по речи Писма, времена више бити неће). Зато, у складу са једногласним сведочанством Светих Отаца, када се душа растане са телом, покајање је већ немогуће. У вечности постоји само откривање личног духовног самоопредељења, које се пројављује макар и за кратко време земаљског живота. И зато ће једне душе предстати у светлости благодати Божије, којој су свим срцем стремиле, а друге – у тами грехова, која је прогутала, као мутно блато, унутрашњи човеков свет.

Наравно, удео хришћана који су се растали са телом и који су упали у паклене тамнице до Страшног суда још може да се мења – молитвама Цркве и милостињом рођака и ближњих и помињање душе упокојеног. Овде се, међутим, говори не о покајном делању душа која се налазе у паклу, већ само о заступништву Цркве, која попуњава оно што недостаје упокојеном хришћанину. Мења се удео оног човека који је у земном животу имао веру у Христа, који се молио, борио са грехом, али који није достигао довољну висину врлине. Човек који је за време живота рекао недвосмислено „не“ Богу и Цркви, који није показао ни најмање унутрашње стремљење према Спаситељу, не може бити механички избављен из стања отуђености од Бога.

Ако се душа навикла само на телесна, страсна осећања, на примитивну корист и самољубље, како ће бити примљена у рај, где улазе само они који су се још на земљи навикли на духовна осећања? Када су једног старца питали: „Ако је Бог тако милостив, зашто Он све људе – и праведне и грешне – не пусти у рај?“ Старац је одговорио: „Пакао и јесте милост за непокајане грешнике. Јер ако их ставиш у рај са праведницима, то ће за њих бити најгора казна. Свети ће на брачну гозбу доћи у белим одеждама светости, а они – у мрачној и смрдљивој одећи греха. Једни ће славословити Христа, свог Спаситеља, а други, који су цео живот грабили или убијали, зеленашили, гомилали сребро и угађали стомаку – почеће да шкргућу зубима јер су цео живот гонили Христа и распињали Га у сопственој души“.

Душа која је цео живот себе учила само телесним насладама, која је отврднула у гордости, злоби и зависти, показаће се неспособна за добра вечног Небеског живота. Та блага ће за њу бити несхватљива и туђа, а она у потпуности неприкладна за рај.

Након завршетка земаљског пута, када душа прелази из времена у вечност, показује се истинско лице сваког човека. И ако је на земљи још и могуће скривање своје праве природе спољашњом лицемерном завесом честитости или друштвеном улогом, у свету духовном свако ће се показати онакав какав је у суштини. Зато што све што чинимо, говоримо или мислимо не нестаје просто, макар се ми и не сећали тога. Записује се на скривеним страницама наше душе, формирајући наш прави лик, стварајући наш истински, унутрашњи садржај. Ступајући у вечност, душа добија оно чега је достојна по свом унутрашњем садржају. На Страшном Суду, како пише у црквеним песмама, „књиге савести ће се отворити“ и само по себи постаће јасно шта је душа у стању да прими у вечности. Ето зашто је Преподобни Јефрем Сирин рекао: „Бог није нама, већ ђаволу и анђелима његовим одредио мучења. Ми сами својим великим пороцима чинимо себе наследницима тих страшних мука. Оно што је претило љутој змији, добровољно ћемо трпети ми, људи“.[10]

Господ Бог уређује животни пут човека тако да се његова савест налази пред избором између добра и зла. Небески Отац нам дошаптава да ће бирање добра донети благо, а избор зла – страдање. Притом, Сам Господ не принуђује нашу слободну вољу, већ често даје јасно сведочанство нашој души шта је истинско добро. Истовремено, Он помаже човековом добром настројењу. Коначно, управо слободан избор личности јесте одлучујући у спасењу или пропасти наше душе. Зато и људске муке пречесто нису казна одозго, већ последица сопствене неразумности, греховних страсти и порока, које не могу, а да не муче. Као што огањ не може а да не пали. Јер својим гресима душа се одваја од Извора блаженства и среће – Бога. Зато и страда.

Нека нас Господ удостоји да се присајединимо Његовој љубави и добрима Небеског Царства још овде и сада. Да би са очишћеном душом, са срцем верним Спаситељу, ступили у вечност, у којој око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9).

[1] Полное собрание творений св. Иоанна Златоуста. Т. 8. Кн. 2. М., 2002. С. 786

[2] Полное собрание творений св. Иоанна Златоуста. Т. 7. Кн. 1. М., 2000. С. 458

[3] Ириней Лионский, св. Творения. М., 1996. С. 505

[4] Симеон Новый Богослов, прп. Творения. Св.-ТСЛ., 1993. T. 3. С. 123

[5] Ириней Лионский, св. Творения. М., 1996. С. 50

[6] Григорий Двоеслов, свт. Творения. М., 1999. С. 688

[7] Лествица, Поука V.

[8] Догматические послания православных иерархов XVII-XIX веков о православной вере. Св.-ТСЛ, 1995. С. 122

[9] Феофан Затворник, свт. Созерцание и размышление. М., 1998. С. 32

[10] Ефрем Сирин, прп. Творения. Т. 3. М., 1994. С. 81

Превод са руског

Станоје Станковић