Помен мјештанима Драговољића страдалим у Првом свјетском рату

На сиропусну суботу и празник Преподобног Исидора Пелусиота, 17. фебруара 2018, у манастиру Вазнесења Господњег у Драговољићима код Никшића служена је света Литургија. Свештенство је, у присуству вјерног народа, одслужило помен мјештанима Драговољића који су, прије тачно сто година, страдали од окупатора у Првом свјетском рату.

Литургијом је началствовао јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман Пивског манастира, а саслуживали су му: протојереј Миодраг Тодоровић, парох рубешко-хумачки, јеромонах Арсеније (Самарџић), игуман манастира Косијерево и ђакон др Никола Маројевић.

У евхаристијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја, којима се ријечима литургијске проповједи обратио о. Никола Маројевић.

Он је, говорећи о Молитви Господњој Оче наш, навео да ову молитву можемо посматрати из два угла: она је, као прво, синовска молитва, а као друго, пут, којим се, како је казао, открива истина која води у живот вјечни.

Обраћање Богу као Оцу Небеском, Творцу васељене, по ријечима ђакона Маројевића, може да учини само човјек који је свјестан свог синовства, који зна да је Бог њему Отац, а не неки робовласник.

„Сав смисао човјековог обраћања Богу јесте у повјеравању свог живота Његовој вољи, Његовој истини, правди, прослављању Његовом на земљи, као што је слављен на небесима. Зато је молитва Оче наш у пуном смислу ријечи синовска молитва, у којој онај који се моли не мисли само на себе, већ и на Онога Кога воли више од свега, на свог Оца“, рекао је он.

Додао је да је молитва стаза на којој отварамо себе за сусрет са Христом и само отвореној, очишћеној души Бог дарује своју благодат и љубав.

„Молитвом човјек окреће своје срце ка Господу. Срце мора бити испуњено божанским миром, вјерношћу, искреношћу. Ако срце није чисто и непомућено од молитве нема много користи. Срце је главно у човјеку, оно је човјек сâм, то је његов живот. Човјек који се не моли срцем, заправо се моли само тијелом, а оно је без душе исто што и земља, прах и пепео. Чисто срце је обилни источник мира и вјечне радости: при погледу на све добро, на свако створење Божије, чистим срцем се и радује и весели изнутра човјеково биће, зато што у свим стварима препознаје одраз благости, премудрости и свемоћи Творца“, поручио је о. Никола.

По одслуженој Литургији, у којој су бројни вјерници приступили Светој Тајни причешћа, свештенство је обавило помен за покој душа свештеника Милована Поповића и других са њим мученички страдалих током Првог свјетског рата, чији земни остаци почивају поред манастирске цркве у Драговољићима.

На отпор који су аустроугарском окупатору пружили мјештани Драговољића и других села, бранећи своје отачаство, вјеру, језик, част и образ Црне Горе, подсјетио је протојереј Миодраг Тодоровић.

„Прије тачно сто година било је највеће стријељање током Првог свјетског рата у Црној Гори. Педесет људи овдје у Драговољићима стријељано је те 1918. године. Када је окупатор запосјео Црну Гору као побједнички датум за окупационе силе узет је 11. јануар. То је било освајање Ловћена и рушење капеле, јер Ловћен је за окупатора био освојен кад је срушена капела, која је симбол нашег постојања, образац наших личности, наше вјере, нашег идентитета“, рекао је о. Миодраг.

Са рушењем Ловћенске капеле окупатор је, указао је свештеник Тодоровић, намјерио да од нашег народа направи неки други народ, другог идентитета, уведена је латиница у школе и цјелокупан јавни живот.

„Забранили су српску историју и српске јуначке, родољубиве пјесме да се ни би имали на шта и на кога ослонити. Рачунали су, вјероватно, да Карађорђев вал у Драговољићима предјену и дају му име Фрања Ферјанчића, да више немамо никакве везе са Карађорђем, Марком Миљановим, Обилићем, нити са Косовом, Студеницом, Пивом, Морачом“, казао је протојереј Миодраг Тодоровић.

Он је додао да народ овдје никада није признао окупацију, већ се одметнуо и започео борбу против окупационе силе.

„Та борба је достигла интензитет 1918, па је врховни заповједник окупационих снага Црне Горе, генерални гувернер фон Мартиниц дошао крајем јануар у Никшић, да би подстакао борбу окупационих снага против наших ослободилачких чета. Комити из Жупе Никшићке, Мораче, Бјелопавлића, њих 22, разбили су на Лукову одред од 85 Аустроугара; педесет људи је убијено и рањено, а 35 заробљено. Услиједила је велика одмазда - 30 људи је стријељано на Лукову“, подсјетио је о. Миодраг, наводећи да су, затим, кренуле експедиције према Жупи, а једна од њих, која је бројала 15-ак људи, направила је велика звјерства у Жупи Никшићкој.

„По казивању и свједочењу, требало је да један, који их је предводио у том насилништву, буде сахрањен у гробљу у Драговољићима. Село то није дозволило. Поп Милован је рекао да не може онај који зло чини имати мјеста у гробљу, међу поштеним народом. Услиједила је велика одмазда и још веће страдање. Овдје је убијено 50 људи, Жупљана, Драговољића, са разних страна“, рекао је свештеник Тодоровић, истичући да су њихове жртве велике, благородне, како каже пјесник „ти гробови нису раке, већ колевке нових снага“.

„Ми данас, овдје када их помињемо, знамо да су они живи, живљи од нас који чепамо земљом, ако смо се у нашим срцима помирили да не будемо слободни људи, да не будемо достојни лика Божјег у нама. Ово је најмањи дуг који можемо да узвратимо за њихове жртве, које су поднијели ради нас, наше дјеце и будућих генерација. Нека би Бог својом милошћу благословио оне који су пострадали, јер Бог милује и воли слободне људе, оне који се жртвују. Нека би овом селу, Лукову, Жупи Никшићкој, нашем народу овакви витезови духа и слободе били свјетиљка да ако не знамо да се сјетимо њих, па ћемо знати зашто и ми да се боримо, како наш живот да изгледа“, поручио је протојереј Миодраг Тодоровић.