Црква која је ушла у подвиг поста

Однос према посту је један од критеријума за процену вере.

Истина је, наравно, да човек није сам себи судија. Не можемо да дамо ни себи, ни ближњем праведну оцену. Зато и дубоки истински суд над нама припада само Богу, а нама је заповеђено: не суди. Али, однос према посту ипак представља критеријум. Да ли волиш Цркву као мајка своје дете, или не, имаш ли лично искуство користи од уздржања или не, робујеш ли овоземаљским навикама или цениш своју унутрашњу слободу – све се то пројављује у односу према посту.

Још воз, у којем ка свом драгом путује девојка, није стигао на станицу, а млади човек већ шета по перону, гледа на сат, и његово срце час застаје, час јако, јако удара у грудима. Младић чека. Жудњом, очекивањем и предукусом среће се назива то стање. Са таквим трепетом у срцу треба чекати надолазећи пост.

Пролеће душе, труд који очишћује, и који смо узели на себе ради достојног сусрета Васкрса, – то је пост. Самораспињање, добровољно умртвљење својих гордих и лукавих навика ради припајања Васкрсењу Христовом – то је пост. И „који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама.“ (Гал. 5: 24).

Приближавати се посту са осећањем растуће унутрашње радости – то значи осећати благоуханије васкршњег возгласа „Христос воскресе!“ и свесно тежити у онај мисаони рај, из кога се овај миомирис излива. „Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито.“ (Пес. 1:3)

Цивилизација која је проистекла из хришћанства и која је припојила свом корену префикс „пост-“ је цивилизација коју разједа индивидуализам. Однос према свему у свету дефинише се „личним избором“ и „личним мишљењем“. „Тако желим“ и „тако мислим“, – говоре људи из било којих разлога. Не чуди нас што управо у тим условима људи имају све мање могућности да износе лично протумачене осуде. Често мисле исто, с обзиром да информацију црпе из једних истих тв програма. Прослављање индивидуализма на делу доводи до прослављања безличности и неизражајности. У односу према религији ова сива аморфност крије се иза опште фразе „не мешајте ми се у душу“, „вера је лична ствар појединца“ и томе слично.

Зашто се дотичимо ових ствари када говоримо о посту? Зато што, Истина објективно постоји, и, с обзиром да је тако, треба јој служити. Верник управо и тежи да служи оваплоћеној Истини – Христу, а човеку при томе са свих страна певају, премда на различим мелодијама, једну исту побуњеничку песму: веле, Истине нема; религија је приватна ствар; нема одговарајућих пријатеља и тако даље. Иза ових мотива крије се само један мотив – „лутај душо!“, и једна ђаволска молитва – „нека буде воља моја“. У таквим условима верник је, својим животом и чињеницом што исповеда веру, позван у бој. Визир је спуштен, његово име је изговорено, бубњеви су ударили и трибине замрле.

Треба ли напомињати да, иако смо сви позвани у бој, нису сви у души војници? Где треба тражити излаз и разрешење овог конфликта? У осећању саборности!

Треба грејати и васпитавати у сопственој души осећај припадности Васељенској Цркви. Ма колико да је мало оних који посте и који се моле у нашој околини, ипак постимо и молимо се заједно са милионима верника. Благослов празника које прослављамо није само на онима које видимо у храму, већ и на небројеној количини људи, који, у исто време, на разним језицима хвале Господа. То се односи и на пост. Постиш не из личних прохтева, а ради Христа. Постиш не онда када зажелиш, већ када Црква благосиља. Не постиш сам, већ са мноштвом браће и сестара, чији невидљиви труд јача твоју слабу, усамљену душу.

Осећај саборности је осећај везе са Црквом, расутој по Земљи, и са „свечаним сабором и црквом првенаца, записаних на небесима“ (Јевр. 12:23). С обзиром да је тако, све је много лакше и радосније, него што се чини на први поглед, када приметимо непостојање духовних тежњи у нашој свакодневници.

Можемо се молити: „Господе Исусе Христе, молитвама свих покајника пред Тобом прими и моје покајање“; „Молитвама свих оних који искрено посте и који скрушавају пред Тобом срца своја, научи ме да постим“.

Тако ћемо доспети у област духовног заједништва не само са онима које смо навикнути да називамо „браћом и сестрама“, већ и са истинском браћом и сестрама по духу молитве и покајања, са реалним рођацима велике црквене породице.

Могуће је и потребно не само да се молимо за сопствену милост по њиховим молитвама, већ и да тражимо од Бога: „Господе прими све који окрећу срца ка Теби. Послушај људске молитве. Опрости грехе свима који плачу о својим гресима.“ Захваљујући томе је молитва вере увек на корист, и на овај начин можемо подржати макар једну душу.  

Попут молитве је и истинска саборност. То је права победа над ситним егоизмом и убуђалим индивидуализмом, који се настанио у свести наших савременика као досадна мелодија баналног шлагера. Она је подобије молитви које се узносе у суботу уочи Недеље праштања. Тог дана Црква се сећа свих мужева и жена, који су достигли истинску светост у посту и молитви. То су преподобни и јуродиви. Њиховом молитвеном помоћу Црква се осигурава, да ће они, који су оружјем поста посрамили ђавола, помоћи и нама у сличној борби.

Дакле, нико од нас није ратник-самотњак. Напротив, свако од нас, треба да заузме своје место у општем строју. Дисциплининована војска, која слуша свог команданта (чак иако се не може за сваког војника рећи да је „универзални војник“), увек ће победити непријатеља, чија је војска снажна и моћна, али где општа дисциплина и јединство одсуствују.

Осећај духовног заједништва и осећај припадности великој војсци, коју предводи васкрсли из мртвих Исус Христос, биће способни да претворе нашу личну слабост у саборну снагу. И оно што у својој бедној души нисмо успели пре поста и без поста да променимо, моћићемо да променимо силом благодати, коју Бог дарује Цркви што пости.

Зато, Христова војско, напред у сусрет Васкрслом! Кроз Крст ће доћи радост целом свету! Напред, бодрећи и јачајући једни друге, не окрећући се леђима ка непријатељу! Додаћемо мислено током поста и пар речи у Симбол вере: „Верујем у једну Свету Саборну, Апостолску Цркву, која је ушла у подвиг поста!“