Манастир Ново Хопово - чувар моштију светог Теодора Тирона

На благој падини јужних обронака Фрушке Горе лежи сведок времена прошлог и весник времена будућег. На само пар стотина метара од магистралног пута Рума - Нови Сад, смештен је манастир Ново Хопово.

Тај положај га чини и најприступачнијим фрушкогорским манастиром. Где год да кренете на богомољство он ће вам стајати на путу. Тешко га је заобићи, а и зашто би? Домаћин ове свете обитељи, св. Теодор Тирон, чека на нас. Он шири руке свима. Свако је добродошао, сваки знанац и сваки странац. Сви смо једно у Христу и једно кроз Христа, коме и неке од нас приведе и многе ће привести, један од првих страдалаца за веру, св. Теодор Тирон. Његове целе нетљене мошти почивају у овом бисеру међу фрушкогорским манастирима.

Оснивач ове светиње је Свети владика Максим (Ђурађ) Бранковић. Житије Свете мајке Ангелине га наводи као оснивача манастира у времену од 1496. до 1502.године. По том извору, манастир Ново Хопово је његова прва задужбина.

Натпис изнад западних врата указује на то да је данашња манастирска црква, посвећена Светом оцу Николају Мирликијском, саграђена 1576.године. На месту првобитне цркве, која је порушена, саградили су је богољубиви хришћани Лацко, Марко, Јовишка и Јован Божанић из Горњег Ковина.

У 16. веку манастир Ново Хопово је најзначајнији просветни центар Срба са обе стране Дунава и Саве. Стефан Герлах, протестантски предикатор и изасланик аустријског цара Максимилијана ИИ, који је у периоду између 1573. и 1578. године путовао у Цариград, забележио је то да Срби у Београду немају школе, већ долазе у Хопово да уче читати и писати. У то време је у манастиру постојала и монашка школа.

Једно време ту је било и седиште сремског епископа, па је Сремска епархија по манастиру носила име Хоповска. То је било у 17.веку. Сремски епископ је био подвлашћен београдском митрополиту. Позната су три хоповска епископа: Неофит (1641), Михајло( 1647) и Лонгин.

У 17.веку у манастиру је била развијена преписивачка делатност. Посебне везе монаштво је одржавало са Русијом и Светом Гором.

Током 17. века манастирска црква је живописана у два наврата. Читаве композиције су пренете из светогорских манастира.

У 18.веку је у манастиру постојала школа живописа коју су водили утицајни руски сликари Јов Василијевич и Василије Романович, касније Арсеније Зограф и Нил.

СТРАДАЊА МАНАСТИРА

Велика страдања манастир је претрпео најездом Турака, године 1683. и 1690. и 1716. Монаси, којих је тада било преко стотину, били су приморани да са моштима Св. Теодора Тирона беже у Шабац, и даље, до манастира Радовашнице. Обнова је почела већ следеће године, али само провизорно. Тек од 1693. до 1695. године, када су сређени односи са турским властима, могло се мислити о трајнијим радовима на манастиру.

Четврто своје велико страдање манастир је доживео у Другом светском рату, када су га партизани 1943. запалили. По причању очевидаца манастир је горео од Великог Четвртка па до Духова, када се из Ирига још увек видео дим над манастиром.

СВЕТИ ТЕОДОР ТИРОН

Родом св. Теодор беше из Хумиале у Понту (североисточна област Мале Азије). Био је регрут у пуку Мармаритском, у време владавине незнабожачких царева Максимијана и Максимина, који послаше по целом царству наређења да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а они који се успротиве изведу на суд. Тако и светог Теодора његови саборци, нехришћани, стадоше приморавати да принесе жртву идолима, што он, као прави Христов војник и слуга Бога живога, одлучно одби. На многа наговарања и притиске капетана Посидонија и команданта Винка, Св. Теодор оста непоколебљив у вери својој и као смерни слуга и велики војник војске Христове трудише се да придобије још коју душу, да је приброји стаду Христовом. „Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја.“

Искористивши погодну прилику, Св. Теодор Тирон запали идолиште мајке богова, незнабожачке богиње Цибеле, и на себе навуче гнев градоначелника Кронида и намесника Публија. Са судијске столице Публије нареди да муче Св. Теодора, те да га затворе у тамницу без хране и воде, и уморе глађу. Св. Теодор оста непоколебан: „Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини, дакле, шта пожелиш, јер очекивања будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога.“

Вргнут у тамници, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ и рече: „Не бој се, Теодоре, јер ја сам с тобом. Не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са мном на небесима.“ То рекавши, Господ отиде од њега, а Св. Теодор се развесели и запева, и придружи му се мноштво светих Анђела. Кад чуше чувари тамнички дивно појање, дођоше до врата и видеше врата закључана, а у тамници много људи у белим хаљинама како са Св. Теодором певају. Уплашени тиме што су видели, обавестише Публија који одмах дође и чу дивну песму. Мислио је да су у тамници неки хришћани са Светим Теодором и нареди да тамницу опколе наоружани војници, али како у тамници не нађе никога, осим Св. Теодора окованог у вериге и кладе, спопаде га страх. Нареди да се Светом Теодору сваког дана даје по парченце хлеба и мало воде. Велики мученик Христов, као што је написано: „Праведник ће од вере живети.“ (Авак.2,3; Рим.1,17), никако није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: “Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.“.

Сутрадан, уз велико наговарање судије и понуде свакојаких земаљских блага и почасти, Свети Теодор остаде Христов и све светско примивши као ништа, погледавши у небо, прекрсти се и рече судији: „Нећу се одрећи имена Христа мог све док је моја душа у мени, па макар ми тело огњем спалио и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.“ Судија се разјари и нареди да му тело стружу гвозденим гребенима. Толико га стругоше да му месо попада са костију, а Свети Теодор све време појаше: „Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је Његова свагда у устима мојим.“ (Пс.33,1). Мучитељ се удиви великом трпљењу и наговараше и даље светог Теодора да се одрекне Христа и да принесе жртве идолима, али никакве муке не могоше да одвоје Светог Теодора од љубави Христове. На питање судије: „Шта желиш, да будеш са нама или са твојим Христом?“ Светитељ му одговори са радошћу: „Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.“

Видећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече смртну пресуду, да се у огњу спали. Направише ломачу и на њу поставише блаженог Теодора. Кад светитељ прекрсти своје чело и тело своје цело, велики огањ попалише око њега. И сиђе Свети Дух и расхлади мученика. Тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. „И видесмо“, пише очевидац, „где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.“ Његово тело нека побожна жена Евсевија измоли од Публија Игемона, окади га, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи га у гроб у дому своме у граду Евхаиту. Сваке године празноваше његов чесни и свети спомен. Касније подиже и цркву над гробом његовим. Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године.

ПУТ МОШТИЈУ

Тело Светог Теодора Тирона много година је чувано у цркви коју подиже Евсевија, а затим га безбожни Јелини бацише у море у коме је лежао преко тристотине година. Кад се хришћанство у овим крајевима умножило, а идолопоклонство ослабило, по Божијој вољи, тело страдалника се приближи обали и епископ града Евхаита, Божијим откровењем би обавештен о њему. Сабра сав клир и пођоше ка обали мора и пронађоше мошти светог које се сијаше у мору. Са страхом и љубављу их узеше и са литијом и слављењем до града однеше и над његовим гробом подигоше цркву у име његово. Мошти остадоше у цркви многе године и преславна чуда су твориле онима који су им са вером приступали.

Из ове цркве, након много година, неки хришћани испуњени страхопоштовањем, тајно узму тело светог Теодора Тирона и пренесу га у Европу, до Угровлашке. Отуда их, опет, неки побожни властелин града Сибина Ердељског великим златом откупи и пренесе их кући својој, где их часно чуваше у ковчегу, током целог свог живота. После смрти овог властелина, његова удовица која је била неверна, запостави ковчег са телом. Неки неимари који дођоше после неког времена да овој жени обнове кровове над кућама у којима је живела, видеше човека сувог и непознатог у ковчегу. Благи Бог који о свему промишља, посла светог Теодора у сан једног од мајстора, дрводељи Радовану Ракићу, и представи му се. Од тада мајстор намишљаше како да узме тело мученика Христовог и, најзад, договори се са удовицом да плата за његов рад на обновљењу њене куће буде тело светог Теодора. Ковчег донесе у земљу Јованопољску и похрани их у манастиру Ходош, где почиваху двадесет и пет година. Многа чудеса се десише онима који приступаху светим моштима. О чудесима свеца слушаше народ мађарски и њихов клир наговараше војску да тајно и насилно отму мучениково свето тело. Монаси манастира Ходош прозреше њихово лукавство и дадоше се у бекство, носећи са собом ковчег. Дођоше у Срем и настанише се у манастиру Ново Хопово. Од хоповске братије буду радо примљени, а ковчег са светим телом беше унесен у цркву са појањем и литијом, стављен пред престолним иконама, где више година у миру и покоју почиваше.

Прво бежање хоповских монаха са светим телом догодило се 1683. године, када су под везиром Кара Мустафом, Турци прешли преко Саве и Дунава, и опсели град Беч. Тада братство са моштима светитеља пређе Саву и оде у Шабац, а онда даље до манастира Радовашнице у Мачви, у храм светог архистратига Михајла. Ту осташе мошти целу годину. У међувремену, бесни због пораза у Бечу, при повратку помахнитали Турци опустошише и запалише цркву манстира Ново Хопово, као и све његове зграде. Хоповци се, ипак врате са моштима Светог Теодора Тирона и тело светитеља положише у цркву у Иригу, где почиваше четири године, док не би црква хоповска поново покривена. На месту старе иришке цркве, касније се сазида много већа и би посвећена имену Светог мученика Теодора. И дан данас она се назива Теодоровском.

Друго бежање хоповске братије са светим телом догодило се 1690. године, опет због Турака. Са блаженим патријархом Арсенијем Чарнојевићем дођоше у Сентандреју. Од тадашњих шест цркава наше вере, једна од њих, храм св. Николаја, доби назив Оповачка црква. Вероватно због тога што је у њој неко време било похрањено тело светог великомученика, а и хоповска братија су живела покрај ње. Хоповци су се Дунавом вратили у отаџбину, али пошто на путу бивају обавештени да у Срему још увек није безбедно, одлазе у Ковин, где је тело неко време почивало. Из Ковина преносе га у Бају, где почиваше три месеца у цркви. Одатле се, напослетку, вратише у свој манастир са светим моштима.

Треће бекство се догодило 1716. године, када турски цар Ахмет полази у нова освајања. Настаје нова невоља, страх и ужас међу хришћанима који су живели у Срему. Тада манастири Крушедол и Велика Ремета беху запаљени, а хоповски монаси закопаше свето Теодорово тело на неком скривеном месту, а сами се разбежаше на разне стране. Када турска сила би разбијена и протерана, хоповски монаси ископају тело и пренесу га у Нови Сад, у саборну цркву светог великомученика Георгија, где је почивало годину дана. Када следеће године турски устаници беше протерани, са великим бројем клирика и верника, са чашћу која доликује Светом великомученику Теодору Тирону, Хоповци пренеше свете мошти у свој манастир дана 14. августа.

Да, било је и четвртог бекства. Било је то за време Другог светског рата. У то време укупан број житеља манастира кретао се око једне стотине. На Велики Четвртак 1943. у манастир уђу паризани и униште све што се дало уништити. Тело Светог Теодора Тирона сестре склоне у једну од економских зграда где је почивало око месец дана, када га иришки свештеник узе на воловска кола и превезе у цркву Св. Теодора Тирона, у Ириг. Свете мошти су ту почивале до 1984. године, када су на Покров Пресвете Богородице враћене своме дому, манастиру Ново Хопово, где и данас почивају.