О посту

У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности.

* * *

Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања.

Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање.

* * *

Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека.

Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило.

* * *

Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада.

* * *

Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа.

* * *

Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост.

* * *

Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној.

* * *

Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство.

* * *

Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена.

* * *

Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало.

Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати.