На рекама Вавилонским

Туга и нада су вечни сапутници истинског покајања. Јеванђеље нам открива бездан нашег пада и пропаст, које нас, попут зрака муње разбијају. Међутим, исто тако Јеванђеље открива нешто бесконачно, слично Васељени, открива Божанско милосрђе. Угледати ад у својој души и јесте почетак покајања. Ово осећање треба да прати сећање на свепраштање Господње. Како је рекао Силуан Атонски, „држи свој ум у аду и не очајавај“.

Пост смањује количину хране на столу, и у исто време повећава количину молитви у богослужењу, количину „псалама, и појања, и духовних песама“. Другачије и не треба да буде, јер се тражи жртва телесних осећања, како би се уживало у умној трпези. Укусна је она, та умна трпеза, обилна је и чува сладост у сваком појединачном залогају. Али, авај, она није за оног ко се наслађује обилним оброцима. Пред такве људе не треба просипати бисере. Таква особа неће разумети лепоту драгоцених бисера, већ може гордо стати ногом на њих.

Још пре почетка поста Црква, слично мајци пуној љубави, ставља нам на тањир један за другим слатке парчиће. То су оне сладости о којима је Давид рекао: Како су слатке језику мојему ријечи твоје, слађе од меда устима мојима! (Пс. 119, 103). Међу те духовне посластице убраја се и псалам 136. Написали су га јевреји док су се налазили у вавилонском плену, тугујући за отаџбином. С обзиром да Црква није само неки историјски музеј, с обзиром да све што се дешава у њој, све речи молитви које се чују, тичу се непосредно нас, питаћемо се: где смо ми у том псалму?

Сви људи који се кају и надају на будући живот, мора да имају урођено унутрашње осећање, а управо — осећање да још ниси код куће. У туђини си, далеко, и није важно, ко те је одвео из родног краја: спољашна сила, као у историји јевреја, када су били одведени у плен, или твоја зла воља, као у случају блудног сина, када је отишао „у земљу далеку“ да проћерда очево наследство. Ниси код куће!

Кући тек треба да се вратиш, а покајање и јесте унутрашње кретање пут Очевог загрљаја. Оно, покајање, је „трепет душе пред вратима раја“, како је рекао један од светитеља.

Али, пре него што се вратимо, треба да се презаситимо досаде, на претек да се нагледамо туђег неба, да се доста исплачемо. То је потребно да се душа не би, у случају бега, окретала уназад, као Лотова жена, и да не би роптала, као јевреји, сећајући се египатских котлова са месом и луком. Зато блудни син у причи, пре него што се врати оцу, доживљава крајње понижење, толико да чак једе заједно са свињама. Јевреји у Вавилону дуго пију воду, помешану са горчином робовања, и дуго једу хлеб натопљен сузама туге.

Треба да се препознамо у овим дубоким и кратким речима. Када смо тужни, не треба да не излазимо из своје коже, да бисмо имитирали весеље. Треба да покријемо своје лице и уздишемо. Нека неко неумесно цитира Писмо и каже: „Увек се радујте, непрестано се молите“. Знамо, да смо грешници и да „ће бити плач и шкргут зуба свакоме ко чини зло“. Нисмо у рају, али путујемо ка њему. Ево и јеврејима су, исмевајући их, говорили: „Пропевајте нам из песама сионских“. Они су одговарали: „Како да певамо песму Господњу на земљи туђој?“

Постоји време плакања и време смејања, време загрљаја и време када их се ваља клонити. Ми смо ушли у дане покајања. То је време плача, време када би требало да се клонимо загрљаја. Разумљива нам је туга деце Сиона, затечених у Вавилону.

Највише пажње привлаче последњи стихови псалама, они где се чује нељудски призив на одмазду и уништење вавилонских младенаца. „Кћери Вавилона, ти што пустошиш! Блажен је ко узме и разбије младенце твоје о камење“.

Каква је то незаситна крволочност? Каква је то суровост, и шта ће нам она?

Тако изгледа дело, засновано на плоти, према речи у Писму. Ако се уздамо у такво дело, душа ће се помутити, јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир(Рим. 8, 6).

Почећемо од тога да је „камен“ један од имена Спаситеља. Ево полажем у Сиону Камен крајеугаони, изабрани, драгоцјени; и ко у њега вјерује неће се постидети. (1 Пет. 2, 6). То Петар цитира пророке, мислећи на Христа.

Камен који одбацише зидари, овај поста глава од угла; од Господа то би, и дивно је у очима нашим (Пс. 117, 22 – 23). Овај псалам прориче Христа, и пророчанство ово се много пута понавља у Јеванђељу.

Дакле, оци наши су пили духовно пиће од духовне стијене која их је слиједила, а стијена бјеше Христос (1 Кор. 10, 4). Пошто усагласимо да је камен Христос, потражимо објашњење за вавилонске младенце.

Један монах који је својим духовним искуством стекао вештину борбе са грехом, замолио је своје ученике да ишчупају из земље растиње, на које им он укаже. Млади иноци су без великог труда почупали траву и млади жбун. Теже је било иноцима са тек никлим дрвећем, и на крају, сасвим немогуће је било да ишчупају из земље дрвеће које је већ пустило корење. Ово нам је послужило као поука да не смемо дозволити да се грех укорени у нашој души. Треба чупати изданке греха — што пре, то боље. После ће бити све теже, а временом и сасвим тешко. Слаби изданци греха и јесу вавилонски младенци. Тако ћемо ми проникнути у смисао Писма, ако дух Божји живи у нама (Рим. 8,9).

Кажу да талентован писац може да надмаши самог себе. Из његовог пера излази оно што далеко надилази његову личну замисао, и што ће бити савремено и након много векова. Исто је било и са Светим Писмом. Догађаји, које су јевреји проживели, нису се односили само на њих, него и на сав остали свет. Стога, осим личних осећања, осим сопствене горчине или радости, јеврејски језик говорио је речи пророчке, које се тичу директно и нас. У својој тузи они су представили наше морење гресима, а у својој жудњи за осветом, указали су нам на непријатеља, рекавши како да се боримо са њим.

Наш непријатељ је грех. Тачније, греховне помисли, почетак греховног покрета у души, претња да ум буде заробљен. Наше оружје је име Христово. То је Камен, о Који треба ударати вавилонске младенце, док нису порасли, док нису постали горостаси, док нас нису уништили.

Ратовати именом Исусовим значи творити Исусову молитву. Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Пет речи у овој молитви. Нису ли то оних пет камена којим је Давид пошао на Голијата? Избра на потоку пет глатких камена и метну их у торбу пастирску, коју имаше (1 Цар. 17, 40). Нису ли то оних пет речи које је Павле желео да изговори умом, предпостављајући њима хиљаду речи, које су просто излазиле из њега? Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком. (1 Кор. 14, 19).

Господе Исусе Христе, помилуј ме.

Ево нашег оружја. Ево камења које лети на Голијата. И уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу (1 Цар. 17, 49).

Дакле, духовној трпези на уласку у Велики пост Црква прилаже испрва један псалам, при чему кратак. У њему је најважније оно на крају — „камен“. То је онај Камен, на који ако ко падне разбиће се; а на кога он падне, сатрће се. (Мф. 21, 44). То је Христос.

Његовим именом да побеђујемо вавилонске младенце — зле страсти, које ничу из земље нашег срца. Треба их разбијати о камен без жалости, јер ни они нас не жале, док им дозвољавамо да расту. У победи над овим „младенцима“ и састоји се залог нашег повратка кући, у Очев загрљај, у слободну земљу, духовну Отаџбину.

Читав пост је раскошна богословска трпеза. Њен укус ће осетити онај који испости утробу, сконцентрише ум и стегне срце тугом за почињене грехе. Пожуримо на онај пир, браћо, док се врата нису затворила, док весници на распућима настављају да зову, док се трпеза пуни болесницима.