Одлазак истинске мајке

У уторак сахрањена грачаничка игуманија Ефросинија била је монахиња која је готово читав живот провела служећи у овом манастиру

Игуманија Ефросимија са патријархом Павлом (Фото Архива манастира Грачаница)

Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и бројним монаштвом служио опело

На манастирском гробљу у Грачаници сахрањена је игуманија Ефросинија, монахиња која је готово читав свој живот провела служећи у овом манастиру. Неколико стотина мештана, пријатеља и родбине присуствовало је опелу у грачаничкој цркви.

– Одрастао сам овде, играли смо се жмурке и досађивали, а она, мати Ефросинија, била је блага и смејала се нашим несташлуцима. Љутила се кад прескачемо зид. Откако знам за себе, знам и њу, и сви ми који живимо овде – каже Рале Здравковић, чија се кућа налази у непосредној близини манастирске порте.

Игуманија Ефросинија дошла је у Грачаницу 1948. године као млада двадесетогодишња искушеница Маријана Јеремић из околине Чачка и сав свој дуги живот посветила служењу Богу, цркви и своме народу.

– За њу се може с правом рећи да је била велика подвижница Христове љубави, јер је од младости себе обећала Господу и цео свој живот је посветила њему – рекао је владика рашко-призренски Теодосије, који је са свештенством и бројним монаштвом из разних епархија Српске православне цркве служио опело.

– Мати Ефросинија је имала милостиво срце, свакога да дочека и утеши, а њене сестре сведоче о њеној неизмерној благости и љубави – рекао је владика Теодосије.

– Ко хоће много, неће дуго – често је понављала проницљива и бистра старица која је седамдесет година бринула о Грачаници. Раскошни храм, монументалне фреске, светску препознатљивост, историјски значај, пратила је глад, дроњци на калуђерицама, босе ноге, одузето имање, спавање у приземном собичку, забрана одласка у башту, понижење на различитим нивоима и потпуна изолованост. У најлепшој српској цркви унутрашњи живот био је сведен на егзистенцијални минимум. Конаке је запосела војска, полиција, општина, локални сељаци заузели су њиве. Изгледало је да је само питање тренутка када ће манастир остати пуст. Међутим, рад, молитва и грчевита борба за елементарне потребе победили су намеру комунистичких власти да Грачаницу претворе у музеј. Потпуно остављена од народа, одвојена од света групица младих монахиња преживела је захваљујући ропском трпљењу, раду и чврстој вери. Њима је било потребно мало и то мало победило је оне које су желели да преузму све или да манастир прилагоде „новој реалности, идеологији и стању на терену”.

– Бог нам је помогао, све нам је дао, а и тукле смо се за своје предвођене нашом храбром игуманијом Татијаном – говорила је мати Ефросинија. Почетком деведесетих она наслеђује стару игуманију, наставља се период делимичног опоравка, враћа се део земље, долазе младе монахиње и верници. Заједно с њима, на врата мати Ефросиније куцају нови невољници.

– Унутар вртлога који нас је задесио тих година, избеглиштва из Крајине и Босне и Херцеговине, немаштине и сталних инфлација, владавине криминалних кланова и експанзије турбо-фолка, родио се на Универзитету у Приштини један тихи покрет студената без чланских књижица неке политичке странке – подсећа архимандрит Евсевије (Меанџија) и додаје да су ти млади људи, међу којима је и он, поверовали у Бога и истинске вредности, па су многи отишли у манастире. – Најближа нам је била Грачаница и тамо смо сваке године са великом радошћу ишли да помажемо сестре приликом брања грожђа. А сама прослава Видовдана није могла да прође без присуства патријарха Павла, али ни без помоћи студената на манастирским послушањима под мајчинским покровитељством игуманије Ефросиније, која нас је волела као своју децу.

Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и бројним монаштвом служио опело (Фото Горан Андрејевић)

Затим стиже бомбардовање, а игуманија и сестринство 1999. године преживљавају већину невоља свог народа. Бомбе падају близу манастира, долази Кфор и живот постаје обележен пратњом и оклопним транспортерима. У манастир се пресељава седиште епархије из Призрена, стижу дипломате, генерали, избеглице, новинари... За све њих сестринство и игуманија имају топлу реч и кров обезбеђују кров над главом. Исто је било и у погрому 17. марта 2004. године.

– Сви овде могу да стану. Има места – говорила је тада, а у Грачаници није било ниједног кревета, ниједног собичка где нису били протерани Срби из Обилића, Косова Поља, Липљана, Приштине...

Јуче су се окупили многи од њих да испрате део љубави која их је седамдесет година дочекивала иза ових зидова. Окупили су се да поздраве истинску мајку.