Беседа Епископа Теодосија на Академији у Грачаници поводом четрнаесте годишњице Мартовског погрома

Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену.

У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу.

Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета.

Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам.

Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији.

Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.