Да ли хришћани морају да учествују у политичком животу?

До које мере је хришћанин обавезан да учествује у политичком животу и да ли је уопште обавезан да у њему учествује? Примера ради, да ли је гласање на изборима – обавеза или право, које можемо и да не искористимо? И да ли хришћанин може да гради политичку каријеру? Уопштено говорећи, шта један православац треба да очекује од политике, а шта не? Шта је то што политка не може да нам пружи, које су њене границе?

Протојереј Александар Авдјугин:

Мера учешћа у изборном процесу, што се свештенства тиче, почевши од ипођакона па све до архијереја, утврђена је одлуком Светог Синода од 4. октобра 2012. године. Најкраће речено, ако постоји жеља, можемо бирати власт, али не можемо у њој учествовати, то јест, цару дајемо шта му припада, али се за цара не кандидујемо.

Ствари стоје другачије када говоримо о лаицима. Свако ко приступа исповести, свако кога покривамо епитрахиљем, има свој однос према власти, партијама, политичким процесима који теку око нас. Поменути односи не тичу се нечег што се дешава далеко од нас, нечег спољашњег и неважног, ради се о сасвим реалним догађајима, који утичу на наш живот, на благостање наше породице, на будућност наше деце. Људи имају право избора и право да путем свог гласачког листића утичу на резултат избора, али не дао Бог да неки свештеник људима прича за кога да гласају. Сваки човек на овом свету живи свој живот и креће се стазом која само њему припада, стога нико не сме да га лиши права на избор.

Савети попут: «Гласајте за Петра Петровића, он нам је изградио звоник!» – носе страшне духовне последице. Личност се претвара у стадо, у једнолична, мукла, сива створења која не живе по својој вољи. И тада јеванђељски поступак Пастира (Христа), који тражи једну изгубљену овчицу, постаје непотребан и нелогичан.

Политика – власт, чини једно од три искушења којима је ђаво покушао да заведе Сина Божијег. Хришћанство је показало једини пут спасења: оно преображава човека, под условом да он сам то жели. Политичка делатност је пуна искушења, али уколико политичар доноси решења која су христоцентрична, ако се његова обећања, програми и жеље подударају са његовим стварним делима, зашто онда он не би владао?

Несумњиво је да су такозвана «правила политичке утакмице» далека од постулата Божијих закона, али шта је боље: одати се површном хуманизму и хедонизму, како нам предлаже данашњи свет, или постати узор за друге и подсетити их да сте Човек?

Тако да, ако међу вашим парохијанима, православним пријатељима или познаницима, постоји неко ко може, заиста на хришћански начин, да ради на корист друштва и вас лично, онда нека буде политичар. Не да буде «свећњак» (како смо ми, не тако давно, звали функционере, који су долазили да се сликају на почасним местима у црквама за велике празнике), већ такав политичар који за свако своје дело тражи благослов од Бога.

Свештеник Роман Савчук:

Питање односа хришћана према политици је сложено и спорно. Пре свега, то питање вреди размотрити. Ми, хришћани, смо принуђени да одговоримо на њега узимајући у обзир чињеницу да политика, као део друштвеног живота, утиче на нас. Да ли је то питање важно и за наш духовни живот? Мислим да јесте. У супротном, ова тема не би била поменута у Светом Писму. Мени се чини да овде треба да спроведемо генерализацију примера које налазимо у тексту Новог Завета. Прво на шта указује реч Божија јесте да хришћани не треба да пренебрегавају своје грађанске дужности (види: Мк.12:13-17). Притом, главни циљ учешћа Христових следбеника у политичком животу једне државе треба да буде помоћ властима, чија је дужност да се брину о законитости и поретку (види: Рим. 13: 1-7). С друге стране, пример Светог Јована Крститеља, који је разобличио владара, као и примери ранохришћанских мученика, који се нису покорили заповестима власти да се поклоне идолима, сведоче о томе да на плећима хришћана почива велика дужност да у свакој сфери личног и друштвеног живота остану верни своме позиву, своме Богу. Ове две стране односа хришћана према грађанском животу налазе се у основи нашег учешћа у политици.

Када судбина отаџбине виси о концу, хришћани не смеју остати по страни. Што се учешћа у политичком животу, које превазилази наш грађански дуг, тиче (изградња политичке каријере и слично), то је већ питање на које сваки хришћанин треба самостално да одговори. Ту је важно да на прави начин оценимо своју духовну снагу, а такође и исправност својих намера.

Сматрам да је главни циљ политике, у идеалном смислу, направити такве услове грађанског живота, који барем неће сметати духовном животу сваког од нас, а у најбољем случају ће помагати развоју духовности. То можемо да прижељкујемо и томе треба да стремимо, а то треба и да захтевамо од власти, у оквирима закона. Притом, треба да држимо на уму да се, на крају крајева, спасење налази у власти Бога, Који зна како да спасе оне који Га воле, ма у каквим условима се налазили. Наш однос са Богом је много важнији од спољашњих околности у којима живимо.

Свештеник Сергије Бегијан:

Не можемо изаћи из оквира овога света, зато нам овај пали свет и намеће учешће у политичким процесима. Али ако сви верници, под образложењем одрицања од страсти, напусте политику, онда ће тамо остати све сами безбожници. Последице такве расподеле моћи смо већ видели у 20. веку.

Па ипак, нико не може натерати хришћанина да учествује у политичким процесима. Ако му савест говори да је то штетно по његову душу, онда зашто ићи против савести?

На примерима других држава видимо да свештенство учествује у политичком процесу. У парламенту Велике Британије одавно је представљена Англиканска црква. У данашње време то су «духовни лордови» – ради се о 26 људи, који су најутицајнији прелати њихове цркве: Кантерберијски архиепископ, Јоркшки, Лондонски и други. Истовремено, примећујемо да њихово присуство у парламенту није гаранција против усвајања антихришћанских закона.

Мислим да је логично да у парламенту буду представљени интереси сваке значајне друштвене групе. Стога је неопходно да и интереси православних хришћана буду представљени. Тада ће постојати велика вероватноћа да се појаве добро осмишљени, и у границама могућности, праведни закони.

Свештеник Димитрије Видумкин:

У животу хришћанина има места за политичку, као и за сваку другу, делатност. У једном од основних докумената наше Цркве, а посебно у одељку: «Основе друштвене концепције РПЦ», у глави: «Црква и политика», налазимо аргументоване и моралне предуслове, којима треба да се руководи хришћанин који жели да учествује у политици: «V. 3. Ништа не спречава православне мирјане да учествују у раду законодавних, извршних и судских органа, те политичких организација. Тим пре, што такво учешће, уколико је оно у сагласности са учењем Цркве, њеним моралним нормама и званичном ставу о друштвеним питањима, представља једну од форми мисије Цркве у друштву. Мирјани могу и позвани су да испуњавају своју грађанску дужност, да учествују у процесима повезаним са изборима власти свих нивоа, и да учествују у свим морално оправданим подухватима државе.»

То јест, није дозвољено хришћанима само да оду на гласање, већ и да се опробају у политичкој каријери, а то морају чинити у складу са «учењем Цркве и њеним моралним нормама». Али… да ли је тако нешто могуће? То је главно питање, на које сваки хришћанин, који види себе у политици, сам треба да пружи одговор. Да ли је могуће бити политичар, а истовремено и савесни хришћанин? Ако је могуће, онда да ли баш на сваком нивоу политике? Да ли ће испасти да зарад напредовања на каријерној лествици мораш да поступиш против савести и да не можеш да одолиш том искушењу, јер си све време тежио том месту дуги низ година? Сва та питања су актуелна за сваког човека, који је макар мало упознат са светом савремене политике.

Али, с друге стране, у политици су хришћани потребни, као нигде другде. Ако је британски државник Клемент Атли био у праву када је рекао да је «политика вештина доношења важних одлука у условима непотпуних информација и недостатка времена», онда ко је други до хришћанина достојан да овлада том умешношћу, повезујући тај напор са молитвом Богу за дар мудрости у доношењу важних решења, која се тичу многих? А и када поразмислимо о томе ко је дорастао улози «слуге народа» схватамо да то може бити само савестан човек, који ће смоћи снаге да са те фразе стргне знаке навода и да са ње спере љагу ироније на коју смо толико навикли. И таквих је међу хришћанима више.

Хришћанину, који је вољом Божијом, постављен на пут политичке делатности, желим да, пре свега, не изгуби свој прави оријентир. А он може бити само један: власт ти је подарена привремено и само зато да би савесно и улажући сву своју снагу служио ближњем свом.

Свештеник Валерије Духањин:

Ма шта год пробали, политика је незаобилазна. Она умногоме решава судбину наше отаџбине, а значи и судбину нама блиских људи, наше деце и потомака. Зар ми можемо бити равнодушни према нечему што очекује наше сроднике у будућности?

Често чујемо да је политика прљава игра. Али све зависи од тога о коме се ради. У рукама неких људи, политика постаје систем манипулације над народом зарад достизања сопствених себичних циљева. У рукама других, политика представља инструмент служења Богу и ближњима. То значи да у првом случају, политика развраћује оног ко је већ био развратан. А у другом случају, политика лишава слободног времена оне, који ионако нису пуно мисли на себе.

Добро је видети да се у последње време међу руским политичарима појавило више исправних, часних људи. У одређеном смислу, политика може постати посебно жртвено служење, када том служењу приступа искрени хришћанин. Он осећа одговорност за поверење које му указује народ. А сам пример минулих двадесетак година нам показује да је верност отаџбини оправданији пут за политичара, она у већој мери доприноси његовом ауторитету, него улагивање и слепо повођење за лидерима западних држава.

Не прља политика човека, него човек прља политику – својом дволичношћу, обманама, користољубивошћу. Оцрковљени човек ће оцрковити и политику. Ако се присетимо историје хришћанства, онда ће нам бити јасно да су управо свети владари кардинално утицали на присуство хришћанства у држави и друштву. И император Константин, и кнез Владимир били су силни, мудри политичари, њихово обраћање Христу повукло је за собом обраћање Христу читавих народа.

Слабљење хришћанске државе, по правилу, је доводило и до осиромашења хришћанског живота. Тако да никако не смемо да игноришемо ту страну нашег овоземаљског живота. Потребна нам је снажна држава, како би Православље било снажно.

Што се избора тиче, гласање је, наравно, добровољно. Ако неко не буде учествовао на изборима неће престати да буде чедо Цркве. Али у неком смислу то је разочарање, јер се ту решава судбина наше отаџбине. Сада наступа тренутак када треба подржати јачање Русије на међународној сцени, не напуштати добијене позиције, већ супротно, утврдити наше успехе и наставити даље. Важно је да свако од нас стане у тај ред, часно испуњавајући свој дуг, и да пружи подршку онима који се налазе на челу колоне, а не да се равнодушно скрива и са подозрењем све посматра са стране. Мислим да је наступио историјски врло важан моменат. Нека нам Бог подари мудрости да не погрешимо при свом избору.

Свештеник Димитрије Шишкин:

Политички живот је неодвојиви део живота државе, повезан са програмом реализације разних националних идеја, чији је носилац, идеално говорећи, народ.

Наравно, не можемо рећи да је православац обавезан да учествује у политичком животу. Али православац не живи изолован од света. Овде, на земљи, он је син свога отачаства, грађанин, и ако свом душом навија за своју отаџбину, ако жели да наша држава постане «пријатнија Богу», онда он, разуме се, може узети учешћа и у политичком животу, у тој мери у којој он сам сматра потребном и могућом, и у том степену који је предвиђен уставом. Надасве, можемо рећи да су велики руски свеци, као што су Сергије Радоњешки и Серафим Саровски (који су у одређено време напуштали друштво не би ли достигли «велико усредсређење»), својом духовном блискошћу Богу, несумњиво утицали на формирање националне политике Русије више него неки државници и политичари највишег ранга.

Посебно ћемо попричати о људима, који се професионално занимају политиком као одвојеном облашћу друштвеног живота. Да ли је та област људске делатности иманентно грешна, неприхватљива с тачке гледишта православне вере и морала? Наравно да није! Православци могу ући и у политику, баш због тога да би испуњавали Христове заповести и учествовали у конкретном оваплоћењу моралних принципа, који су у сагласју са православном вером. Можемо то рећи и на овај начин: Православље у политици је предивно, али је политика у Православљу недопустива.

Шта имам у виду када то кажем? Циљ духовног живота је у достизању Царства Небеског и то најважније уздизање човека не остварује се нигде другде осим у Цркви, која заиста јесте «пунина Оног који све испуњава у свему» (Еф.1: 23). У том смислу Цркви не треба ништа додавати, а не може јој се ништа ни одузимати. Једини додаци су могући у виду придобијања нових чланова, а до умањења (стриктно у спољашњем смислу) једино може доћи путем отпадања од ње оних који смртно греше. Може се рећи да духовни, црквени живот претходи свим сферама људске делатности. То је пуноћа, која се може изливати, условно говорећи, «споља», то јест на све сфере људског живота, које су у сагласности са Божијим Законом. Али самој пуноћи црквеног живота нису потребне никакве «допуне».

Ако се вратимо расправи о политици, онда можемо констатовати да је тај појам вишезначан. У најмању руку можемо говорити о унутрашњој и спољашњој политици. То јест, једна је ствар штитити част отаџбине, као што се сада каже, «на међународној позорници». И то је прерогатив дипломата свих нивоа. Али постоји и друга област – то је унутрашња политика, са мноштвом институција и делатности, нарочито социјалних. Зато што постоји једна политика у сфери здравствене заштите, друга у сфери образовања, трећа у сфери културе… И ту се намеће занимљиво питање. А како се уопште формира државна политика у свим областима друштвеног живота? И одговор на све те компликације је суштински једноставан. Ту политику формирају конкретни људи. И ако се православци гнушају политике и одлазе из те сфере људске делатности, никако не утичу на дневни ред државног живота, онда не треба да се чудимо што се и државна политика у свим областима друштвеног живота све више удаљава од норми хришћанског морала.

Ако директно одговоримо на питање: шта нам не може пружити политика? – онда је одговор очигледан: политика не може дати човеку пуноћу духовног живота у хармонији са Богом. То се остварује у Цркви. Али као израз и отелотворење тога може послужити организација друштвеног живота на начелима хришћанске духовности. И то је оно чему можемо и чему треба да тежимо.