Срби из Италије народним кухињама на Косову и Метохији

Нама је понос и обавеза да причамо о Косову и Метохији и радимо на очувању те свете српске земље

Трећу годину за редом Срби из Италије су организовали акцију прикупљања помоћи за свој народ на Косову и Метохији. Акција је покренута у децембру месецу прошле године, а информације о акцији донатори су могли да нађу на интернет страници организатора, као и упуство за уплату прилога. Новац се прикупљао испред православне цркве у Вићенци, Парохије Светог Луке. Прикупљено је 5.059,10€, а у акцији су учествовале Хуманитарна организација ,, Корени“, организација LOVE ONLUS као и Савез Срба у Италији. Целокупан износ искоришћен је за куповину 1772кг пасуља и 1740кг конзервиране бораније за Народне кухиње на Косову и Метохији. По традицији, представници поменутих организација су средином марта, посетили Косово и Метохију, народне кухиње и лично уручили донацију из Италије.

- Ситуација на терену, како нама делује није боља већ је гора, поготово што се тиче међуљудских односа - рекао је Фабио Франческини, из организације LOVE. - То што смо видели за два, три дана на Косову и Метохији није оптимистично. Ми имамо јаку жељу да олакшамо живот Срба повратника, али и оних који желе да живе на Космету, ал тај посао није нимало лак.

По речима Фабиа Франческинија задатак људи окупљених око његове организације је да опишу ситуацију на Косову и Метохији, што у Италији није баш једноставно учинити.

У мојој земљи је Србин и даље негативац ,,лош дечко из америчких филмова“. Албанци са Косова, тзв. Косовари , како се самоназивају, су једина битна личност са ових простора, а остали народи се заборављају. Сва помоћ или 99 % помоћи иде искључиво албанском становништву, док се остали народи заборављају. Већина становника Италије мисли да су Срби овде заштићени као бели медведи, а то није истина. Зато је нама веома битно да што више Италијана упознамо са ситуацијом у којој су се нашли Срби на Космету и у том циљу сваки пут доводимо по неког новог, како би се уверио у наше приче, али и пренео даље шта је видео и чуо овде -казао је Фабио.

Фабио и његова организација су већ доказали спровођењем досадашњих пројеката, да обећања дата Србима на Косову и Метохији нису била празна, већ да су планирани пројекти остварени и да су они испратили реализовање пројеката од почетка до краја.

Приликом ове посете српско-италијанска екипа химанитараца је посетила манастире Соколицу, Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу. Обишли су једну породицу у Осојану, а потом обишли и Велику Хочу, Ораховац и Ново Брдо где су се у Народној кухињи срели са попадијом Светланом Стевић и разговарали о будућој помоћи српском народу на КиМ. У Грачаници су обишли Дом здравља и амбуланту и са докторком Соњом Ракочевић разговарали о потребама и проблемима у здравству.

По речима Фабиа сви њихови пројекти не би били остварљиви да нема Срба у Италији као што су Дејан Кусало из ХО,, Корени“ и Душан Алексић, председник Савеза Срба у Италији, али и Срба на Косову и Метохији који са њима сарађују и дају им информације.

- Сигурно не би и ми имали енергију коју имамо да није овог вашег народа српског, који је доказао да има једну снагу која је непојмљива. Јер да нисте ви то што сте, не бисмо ни ми имали ту енергију, коју имамо, да долазимо, да помажемо и ја имам респект према вашем народу вашој снази да опстане на тим територијама- казао је Франческини, Италијан који сматра да је помоћ другим људима уствари помоћ самоме себи, и да на тај начин свет постаје боље место за живљење свих људи.

         Косово и Метохија мистичне речи, као и Света Литургија

За другог члана ове, четворочлане, екипе који је на Косово и Метохију дошао у име Савеза Срба у Италији, Душана Алексића, Косово и Метохија су мистичне речи, као и Света Литургија. Душан је рођен у Пожаревцу у свештеничкој породици , а председник је удружења Слога из Вићенце, најстаријег српског удружења у Италији, и већ две године је и председник Савеза Срба у Италији.

- Од детињства Косово и Метохија су за мене биле свете и мистичне речи, као и Света Литургија, зато што потичем из свештеничке породице. Тако сам одгајан. Али од како сам отишао у иностранство тих несрећних деведесетих, па ево до данашњег дана, трудимо се да помогнемо Србима којима је помоћ потребна. Увек може више, ал некад саме прилике нису наклоњене. Уз помоћ Српске Православне Цркве смо кренули са конкретним пројектима. То су првенствено биле донације потребитим породицама у гардероби, храни, чак сам и овде долазио својим аутомобилом и доносио. А онда смо то проширили и са неким фургончићима, да би кренули са народним кухињама и за ове три године, селективно смо доносили брашно, уље, пасуљ. Како рече госпођа Светлана Стевић, приликом разговора у Новом Брду, пасуљ је добродошао, јер је пост и око 250 кг дневно се скува. То није занемарујућа чињеница.

     Удружење Слога из Вићенце заједно са парохијом Светог Луке је помогло у реализацији пројекта едукације у тамошњим болницама за докторку Соњу Ракочевић из Грачанице.

• Ми смо обезбедили смештај и још неке финансије за осмомесечну едукацију, својеврсну специјализацију докторке Соње у Италији, и овом приликом смо посетили докторку на њеном радном месту. Задовољни смо оним што смо тамо видели, јер се труд исплатио и можемо да пренесемо људима који су учествовали у тим пројектима. Знате, у овим тешким временима се губи поверење у људе, али кад се донесе материјал са терена, то се потврди и у људима се распламса та стара ватра за даљи рад. И даље ћемо помагати у сарадњи са њом и деци која у Италију долазе на лечење. Тамо им је све обезбеђено, а наша помоћ се састоји у услузи око превођења, око посете пацијентима, помоћ њиховим породицама. Трудићемо се да та деца и те породице не би имале осећај да су остављене и заборављене.

Душан је на Косову и Метохији приметио промене, којих се, како нам је рекао, боји:

   -При ранијим посетама смо имали прилике да видимо те ,,српске енклаве“ ограђене бодљикавом жицом и то је у мени стварало неописиву тугу. Данас сам видео да нема те бодљикаве жице, да је склоњена, али синоћ шетајући Призреном разговарао сам са пар Албанаца и схватио да су тзв. Косово и европски моћници ,,променили плочу,, и почели да раде једним лукавијим планом, а то је на једној дуготрајној исцрпљујућој основи, на којој хоће да Србе или иселе или да се сами иселе. Раније док су Срби били окружени том бодљикавом жицом су били чвршћи и јачи. Данас са овом привидном слободом која се приказује овде се ради још лукавије да се Србима дође главе. И то је оно чега се бојим, ал тешко да ће то сви да препознају. Али то се осећа у ваздуху и осећа се на терену где живе Срби. Апелујем на државу Србију и на оне који могу да препознају ту опасност, да изграде национални план који ће бити јединствен за очување Срба на Косову и Метохији.

Србима и српским удружењима у Италији много значи помоћ италијанских удружења и појединаца Италијана, који се прикључују њиховим пројектима помоћи.

• У овим пројектима за Косово и Метохију, Фабио Франческини и организација LOVE конкретно помажу и раде боље од нас. Ми имамо мање искуства, зато дајемо да они са тим пројектима на државном нивоу Италије конкуришу. Ми укључујемо Италијане када је у питању прикупљање хране и средстава за народне кухиње на КиМ и пријатељи Талијани који нас познавају, које смо доводили овде, могу то да осете, виде и преносе пријатељима, рођацима. То полако мења слику у Италији, па можемо рећи да слика о Србима није иста као пре 15 и 20 година. Слика још увек није ружичаста, ал да будем искрен успели смо да је мало променимо и доведемо до неке реалности.

Слика о Србима, у Италији, по Душану Алексићу, као и Фабију Франческинију, условљена ратовима на просторима бивше Југославије и лошом сликом у медијима.

-Срби који су до деведесетих одлазили у Италију углавном су се заустављали око Трста. Стара наша реченица је била ,,Трст је наш!“, и тамо су наши људи радили као грађевинари, и слабо су ишли у централни део Италије - прича Душан Алексић. Када смо ми дошли, после ратова деведесетих година, третирали су нас врло ружно. Једноствано та слика коју су медији светски преносили о Србима, да су злотвори, да су ти који праве проблеме, уништавају друге народе, је толко била јака, да је једноставно и сама потреба за послом била тешко остварљива. Срео сам једног нашег почасног конзула у Фиренци Роналда Киорелија једном приликом и он ми је рекао: ,, Душане, ти са поносом причаш о старој Србији, о Немањићима, о Душановом царству, о Карађорђу и о независности Србије. То је врло лепо, али ми ,,вивенти Италијани“(ми живи Талијани), не познајемо Србију, не познајемо српски народ, чак и наши родитељи не познају Србију и српски народ. Ми познајемо Југославију и ви морате да схватате и да нас учите шта је Србија и српски народ. Ви имате могућност да вашим трудом, вашим доказивањем покажете вашу душу, ваш менталитет, вашу културу и да нас, који тренутно живимо у Италији, учите и научите шта је Србија и њу на прави начин да преносите овде. Али не да нас осуђујете да не знамо шта је Србија. Ми смо учили о Југославији.“ И ја сам схватио да је човек у праву. На нама је та дужност. Ми немамо притиска као што је некада било, ми можемо и имамо право да се изјашњавамо, можемо на нашим скуповима, семинарима да нешто кажемо, посведочимо. Додајем да је у Фиренци, помоћу тог нашег почасног конзула, у градској библиотеци (што је некад било незамисливо) 50 капиталних дела наших писаца из Србије: од Његоша, Антића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Јована Јовановића Змаја, Десанке Максимовић...преведених на италијански, али и на ћирилици. Треба да радимо на таквим пројектима. Ми који смо у дијаспори уз помоћ Министарства спољних послова (раније Министарство за дијаспору), да идемо тим путем да се Италијанима покажемо у правом светлу, јер имамо шта да им прикажемо.

И поред свих потешкоћа у Италији, Душан Алексић каже да је обавеза Срба да проносе причу о своме народу и о Косову и Метохији како би се допринело очувању Косова и Метохије за будућа поколења:

   -Нама је понос и обавеза да причамо о Косову и Метохији и радимо на очувању те свете српске земље. Дијаспору и Србе на Косову и Метохији веже нешто посебно. Срби на Косову и Метохији су на српској светој земљи ал малтене нису, а ми у дијаспори живимо на туђој земљи, а маштамо о нашем светом Косову и Метохији. Ако неко и оде са Косова и Метохије, то њега не треба да буде стид, (не значи да то одобравам, то показује да је човек попустио притисцима), ал то значи да ми из централне Србије нисмо урадили довољно да вама помогнемо да овде останете. Надамо се уз државну помоћ, али пре свега уз помоћ Господа нашег Исуса Христа, да опстанемо овде на нашим светињама и да ћемо моћи нашој деци то да пренесемо.