Још једно пролеће „Српске Хирошиме”

Cрбија памти страдања у пролеће 1999. године и чува сећања на своје невине жртве. Србија и њен народ праштају, али никада неће заборавити бомбе НАТО-а – и оне прве које су пале на данашњи дан, и све остале у наредних 78 дана у новијој историји незапамћене злочиначке агресије на наше градове и села, на школе и факултете, болнице и фабрике, на телевизије и аеродроме, мостове и пруге, на наше њиве, чак и на амбасаду Народне Републике Кине. Ни то није било довољно војној алијанси најмоћнијих земаља на свету, која је са неба и мучки наставила да гађа наше куће и у кућама наше највеће благо – нашу децу.

И данас ће се Србија сетити своје несреће, евоцирати успомене на страдале грађане и бројати невине жртве. Јер Србија је преживела, Србија се издигла изнад невоља. Поново је, као што је безброј пута успевала у 20. веку, сама себе подигла из пепела.

Цела Србија биће вечерас у 20 часова у Алексинцу, градићу на југоистоку наше земље, где ће заједно бити грађани и државни врх земље са председником Александром Вучићем на челу, на централном комеморативном скупу у знак сећања на 24. март 1999 – почетак агресије НАТО-а и бомбардовања Србије .

И данас ће, као и последњих 19 пролећа, у Алексинцу на трен застати живот. Ћутке и у тишини становници градића на ушћу Моравице у Јужну Мораву, као и свих претходних година после 1999, обићи ће новосаграђене стамбене објекте у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца, здравствене, образовне и привредне центре обновљене после страдања.

У градићу који је тешко страдао у злочиначкој агресији није ни било потребно позивати грађане да присуствују званичној комеморацији. Они се спонтано, сваке године – са својим комшијама и пријатељима, преживелим страдалницима из овог градића, понајвише из двеју централних градских улица, на које су бомбардери НАТО-а за трен избацили стотине килограма смртоносног товара – окупљају поред спомен-обележја, полажу цвеће и пале свеће. У сузама се сећају невино страдалих.

У Алексинцу, „Српској Хирошими”, у једном трену кобне ноћи 5. априла, само пола сата после јаука сирена које су из сна тргле становнике градића, у крвавом пиру агресора погинуло је дванаесторо, а тешко повређено педесетак грађана. Под бомбама и ракетама НАТО-а у прах и пепео претворено је четрдесетак породичних кућа и 125 станова, уништени су Конфекција „Морава”, „Бетоњерка”, Угоститељско-туристичко предузеће, аутобуска станица, културне и образовне установе, спортска дворана... Седам разорних пројектила бачено је на град у којем није било ни војске, ни војних објеката.

И донело је прву ноћ смрти и ужаса.

Страдање цивила и рушење у Алексинцу агресор је назвао „колатералном штетом”. Када су сутрадан после тог 5. априла 1999. године у миран и питоми градић стигле стране дипломате и представници мировних и хуманитарних организација, уверили су се да никакве грешке није било. Намерно и циљано нападнути су цивили у граду познатом по својим вредним становницима и рударском насељу.

А нико, ни тада, ни касније, јер су бомбардовања и рушења настављена све до краја маја, није знао да каже – зашто.

И те априлске ноћи, али и десетак пута касније, до краја агресије, посебно у ноћи 28. маја истог пролећа, „Милосрдни анђео” огњем и бомбама засуо је Алексинац. И изазвао нова страдања и рушења.

Увек ноћу. Мучки и кукавички. Да се нападач не види. Да се не зна одакле долази. Ни где после злочина бежи.

Опет је на Алексинац просута смрт, погинуло је више грађана, срушено на десетине кућа и зграда, уништени скоро сви привредни објекти.

Зато ће и данас Алексинац, изникао небројено много пута као феникс из пепела, одати почаст својим страдалим суграђанима, рођацима и суседима, који су погинули у самом граду. И не само њима, већ и свима осталима који су као припадници војске и полиције положили животе на браник отаџбине, као и свим невино страдалима у Србији.

Становници Алексинца, опхрвани тугом, још питају ко је то „спречавао хуманитарну катастрофу на Косову” убијајући невине у њиховом комшилуку и далеко од косовских простора, ко је то од мирног и питомог градића направио „Српску Хирошиму”.

Зато се сваког пролећа понавља порука Алексинчана изречена већ оног првог јутра после петоаприлског страдања и злочина пре 19 година: „Ви, који нас бомбардујете и убијате – ви ћете бити осуђени истином”. У Алексинац, у „Српску Хирошиму”, чији становници знају „да врлина није у сили, већ у правди и истини”, стигло је још једно пролеће.

Тома Тодоровић