Велико дело старца Јефрема Аризонског

Старац Јефрем (Мораитис)

Старац Јефрем је духовно чедо великог старца Јосифа Исихасте. Постао је познат као Филотејски од 1973. године, када је изабран за игумана манастира Филотеја на Светој Гори, у ком је врло брзо оживио аскетски монашки живот. Након тога, Свештена општина Свете Горе је благословила старца Јефрема да прошири и попуни још три атонска манастира са онима који траже монашки живот и то: Ксиропотам, Констамонит и Каракал. Ови манастири су остали под духовним руководством архимандрита Јефрема, као и велики број мушких и женских манастира у Грчкој и Сјеверној Америци.

Грчки православни свештеник и теолог, протојереј Јован Романидис, написао је 1960. године: „Светогорци би требало да што пре пошаљу своје представнике у САД и оснују тамо монашке заједнице, иначе Православље на америчком континенту очекује неминовна пропаст.“ Неколико година касније ове пророчке ријечи су се оствариле, напорима само једног човека. Манастири Старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД-а и Канаде. Први међу њима је манастир Светог Антонија Великог у Аризони. Од тада се старац често назива „Аризонски“.

Представљамо нашим читаоцима разговор са његовим духовним чедом, Александром Лагос, веома занимљивом особом. Она је била духовно руковођена и од стране старице Макрине, игуманије Манастира Пресвете Богородице Одигитрије, који се налази близу грчког града Волоса, основаног са благословом великог старца Јосифа Исихасте. Александра је професор историје и археологије, и ради много година на Факултету историје Медицинског универзитета у Јањини (Северна Грчка). Са благословом свог духовног оца, она се труди да темељи свој рад на отачком предању, и да предаје на темељима православног погледа на свет. Монаси, духовни оци, старешине манастира старца Јефрема и његова световна духовна чада, често одседају у кући Александре и њеног супруга Џорџа Лагоса, који је професор неурологије на истом Медицинском универзитету.

Александра је имала ту срећу да не само ближе упозна велики број духовне деце старца Јефрема, и постане пријатељ са њима, него и да на дуже време посети његове манастире, како у Грчкој тако и у Америци. Њена породица је увек пружала помоћ старцу (и дан данас то ради) и подржавала његов рад.

Манастир Светог Антонија Великог у Аризонској пустињи

- Александра, можете ли нам рећи како је дошло до тога да будете под духовним вођством старца Јефрема?

- Мој супруг и ја смо духовна деца старца Јефрема већ тридесет година. Чули смо за старца 1986. године и милошћу Божијом он је постао духовни отац целој нашој породици. Првог дана нашег познанства старац је поделио са великим ентузијазмом своје планове у вези са „његовим великим послом“, а то је изградња манастира.

Сви знамо да је старац Јефрем изградио осамнаест манастира у Северној Америци. Паралелно са оснивањем ових нових манастира у Северној Америци, он је оживео древне грчке манастире, уништене и напуштене још од времена турске владавине. У Грчкој, као и у Русији, много предивних манастира се нашло, и још увек се налази у запустелом стању, што због недостатка средстава за њихову обнову, што због недостатка оних који би се у њима подвизавали. Тако да се прва половина старчевог „великог посла“ пројавила у Северној Америци, а друга половина у Грчкој.

- Александра, да ли је ваш духовни отац разговарао са вама о његовом старцу – Јосифу Исихасти? Да ли је било откривено великом старцу Јосифу Исихасти да ће његов духовни син градити манастире?

- Духовна деца старца Јефрема често називају старца Јосифа „Дедом“, пошто је он духовни отац њиховог духовног оца. Још док је деда Јосиф био жив он је рекао старцу Јефрему да му је Господ открио да га велики посао очекује у будућности. Деда Јосиф је водио рачуна да његов духовни син добро једе, и знао је да му каже: „Једи, једи, мали мој, имаш пред собом велики подвиг; имаћеш пуно посла.“

У свој књизи старац Јефрем наводи да му је једном старац Јосиф рекао: „Долази час када ћеш говорити усред цркве.“ Старац Јефрем је онда помислио: „Наш мали скит једва може да прими троје људи. Кад само помислим, како би то била велика ствар ако бих икад говорио усред њега.”

Старац Јефрем је примио врло строго духовно образовање од свог старца. Старац Јосиф се није односио тако строго према било којем почетнику, колико према старцу Јефрему, управо зато јер је знао какав га рад очекује у будућности.

Пре него што је старац Јосиф уснуо у Господу, он је поделио своје ученике – ко ће са ким остати после његове смрти. Као послушника старца Јефрема оставио је оца Јосифа који је већ дужи низ година служио у Портарији. Старац Јосиф је такође поверио старцу Јефрему духовно руковођење женском заједницом у Волосу. У том сестринству је живела мајка старца Јефрема, као и мати Макрина (Марија у то време). Из ове заједнице ће касније израсти чувени манастир у Портарији.

Мати Макрина, старац Јефрем и отац Јосиф

- Можете ли нам рећи како је овај манастир постао „матица“ многим другим женским манастирима?

- Духовна деца старца Јефрема имају незваничан назив за манастир у Портарији – „митрополија“. Ријеч „митрополија“ (гр. μητροπολις) бисмо могли превести као „мајчински град“, јер је она сложена из две речи: μητηρ – „мајка“ и πολις – „град“. У грчким градовима то је најстарији део града из кога произилази, или фигуративно говорећи, рађа се остатак града. У случају манастира у Портарији, сматра се да је он „мајка манастира“ осталим старчевим женским манастирима. Ево како се то догодило.

Под руководством тако великих подвижника као што су старац Јефрем и мати Макрина, сестре манастира у Портарији су почеле да напредују веома брзо и биле су испуњене сваком врлином. Када је старац почео да отвара један манастир за другим, прво у Грчкој, а потом у Америци, потребне су му биле духовно искусне монахиње, добро упознате са обичајима које су он и мати Макрина усвојили од деде Јосифа. Управо такве монахиње старац Јефрем је намеравао да прве постави у својим манастирима, како би оне могле да пренесу као наследство духовно предање старца Јосифа Исихасте на следећу генерацију монаха и монахиња.

- Који манастири су били прво установљени?

- Најпре је старац Јефрем успео да убеди игуманију Макрину да пусти неколико сестара за прва два његова манастира основана у Грчкој – Св. Јована Крститеља у Сересу и Св. архангела Михаила на острву Тасос.

Почетком 80-их година старац Јефрем је преселио своју мајку, монахињу Теофанију (†1986), и друге сестре у новоотворени Филотејски метох на острву Тасос. Мати Јефремија, која је до данашњег дана настојатељица манастира на Тасосу, била је у то време млада девојка из града Волоса. Она је често посећивала манастир у Портарији и знала је старца Јефрема, мати Макрину, мати Теофанију… Може се рећи да је одрасла у њиховим рукама.

Старац Јефрем са својом мајком монахињом Теофанијом

Затим је старац Јефрем узео из Портарије четири сестре: Февронију, Маркелу, Теклу и Вриани, и отворио манастир у Сересу, поставивши монахињу Февронију за игуманију. Након тога, мати Макрина је рекла да више неће давати сестре из свог манастира. Када ју је старац Јефрем молио за то, она је одговорила: „Док сам ја жива, не могу дати више.“ Мати је била веома осетљива особа и волела је своје сестре, тако да се, као добра мајка, веома бринула видевши тешкоће које су оне трпеле након одласка из њеног манастира.

- Тих година старац Јефрем почиње да гради манастире у Америци…

- Да, тих година старац Јефрем је почео да редовно посећује Канаду и Америку. У почетку је тамо путовао једанпут-двапут годишње. Старац је видео да многим грчким емигрантским породицама треба духовна подршка – исповест, служба, реч Божија. Једанпут је један човек, старчево духовно чедо, позвао старца на Хаваје како би исповедио локалне православце. Ту је старац Јефрем имао визију. Он је видио деду Јосифа, како је изручио на његово крило обиље поморанџи уз речи: „Садићеш поморанџе, драги! Видећеш колико ће воћа бити!“, из чега је схватио да ће морати да се потруди у Америци.

У току ових десет година старчевих посета Америци, он је схватио да месец-два годишње није довољно. Било је неопходно да започне изградњу манастира у Америци. Он је такође имао откровење од Господа да је неопходна изградња манастира. Ево шта нам је старац испричао о томе. У почетку он није желео да прихвати овај „велики посао“ изградње манастира. Молио се Господу, говорећи му да он није у стању да прихвати тај посао. У једном тренутку је чуо глас Христа, Који му је рекао: „Не, бићеш ми послушан и преузећеш тај посао на себе!“ Онда је старац одговорио: „Добро, Господе, али ми само дај толико љубави која ће бити довољна за све људе који ће доћи код мене.“

Одакле баш двадесет манастира у Северној Америци? У својој књизи „Дарови пустиње“ (2005) Киријакос Мартидес је записао да је старчев задатак био да изгради онолико манастира у Америци колико их има на Светој Гори. Зашто је баш морао да гради манастире у Америци? Старац је рекао у разговору да је изградња манастира за последња времена када ће доћи „непријатељ“ (антихрист), и баш у Америци, јер ће све одавде почети и стога је људима овде потребна духовна храна и помоћ.

- Који је први манастир основан од старца Јефрем у Америци, и коју монахињу је поставио за игуманију тог манастира?

- Старчев први манастир у Америци, отворен 1989. године, био је у Пенсилванији – Рођења Пресвете Богородице. Прва игуманија старца Јефрема у Америци била је блаженог спомена мати Таксиархија († 1994). Мати Таксиархија била је света душа, Богом изабрана. Имала је тако велике духовне дарове као и мати Макрина. Након њеног упокојења мати Макрина је говорила о њој: „Никада ме није узнемирила, нити ми противречила. Била је анђео“. Мати Макрина је била много везана за њу и бринула се за њу. Мати Таксиархија је била изузетно лепа, добра, љубазна и насмејана жена. Није имала ништа од оне строгости коју често видимо код монаха.

Монахиња Макрина и Таксиархија

Иако је старац желео да узме сестре из Портарије за Америку, пошто је мати Макрина рекла: „Док сам жива, не могу дати више“, он је почео да узима сестре за Америку из манастира са Тасоса и Сереса.

Али, на дан сахране мати Таксиархије десила се својеврсна прекретница, као неко откривење свише. Мати Таксиархијa je живела мање од пет година у Америци. Боловала је од рака, и отишла је Господу 3. августа 1994. године. Практично цела духовна породица старца Јефрема се окупила на њеној сахрани у Пенсилванији: мати Макрина је долетела са неколико других сестара из Грчке, дошле су америчке игуманије, а са Свете Горе сам старац Јефрем.

Нешто пре сахране, десило се чудо: на челу упокојене мати Таксиархије појавило се миро у виду капи, које су изгледале као капљице зноја, али су испуштале чудесан мирис. Сви присутни су видели ово чудо. То је оставило снажан утисак на мати Макрину, те се она сложила да отпусти своје сестре у Америку.

У октобру 1994. старац Јефрем се договорио са мати Макрином о томе које би сестре узео, и у мају 1995. неколико монахиња је прешло из Портарије у Америку. Мати Макрина је плакала док је слала своју духовну децу у Америку. Говорила је: „Која је друга мајка толико бринула као ја? Толико деце да се подигне, васпита – и тако да их узмете право из мојих руку!“ Не да није хтела да их да Господу – њен цели живот је био предан и посвећен Господу, али је она, као мајка, била веома осетљива и јако везана за своје сестре и желела је да их заштити од опасности, видећи кроз какве потешкоће пролазе након одласка из њеног манастира. То је био њен крст.

- Са каквим потешкоћама се старац Јефрем сусретао у току изградње манастира у Америци?

- Градити манастире у Америци није било лако. Тамо, чак и међу православнима, могу се осетити тотално другачији верски обичаји – дух секуларизма. Али старац Јефрем је успео да постигне изванредне резултате, чинећи мудре одлуке – делимично захваљујући Божанском просветљењу, делимично захваљујући својој невероватној природи: он је веома паметна особа, и све што ради, ради брзо и лепо.

Старац је видео да је неопходно све радити брзо. Он би стално говорио: „Морамо да пожуримо да све завршимо на време, тешка времена долазе у свету“. Поред тога, наишао је на велики отпор од стране архиепископа Јакова Кукузиса, који испрва није давао благослов за изградњу манастира. Мати Таксиархији је било веома тешко јер је била потпуно сама, али је она била света душа и имала пуно дарова.

Старац је ускоро схватио да неће добити благослов од стране Грчке Цркве за изградњу још неколико манастира. У то вријеме он се упознао са неколико архијереја Руске заграничне Цркве и они су му понудили своју помоћ. Када је старац говорио о овој понуди у Грчкој, то је изазвало талас осуда многих његових познаника, као и званичних црквених личности и он је дошао у веома тешку ситуацију. Они су му рекли да је Руска Православна загранична Црква, неканонска црква. Многи су тада старца звали прелешћеним.

Када се све то дешавало, старац се нашао у стању богоостављености: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ У исто време, старчева духовна деца сведоче да је у овом тешком периоду старац имао толико благодати да је просто одисао неким слатким миомирисом. Све што би дотакао, почело би да слатко мирише. Када је исповедао чада, покривао њихове главе са епитрахиљом, њихова коса би мирисала по неколико дана. Ако би дотакао салвете оне би почеле да испуштају овај мирис. Његова одећа и скуфија испуштале су мирис. Што су јача била искушења, јачи се мирис осећао. Не само старац Јефрем, него и његова духовна деца су имали откривење од Господа да је то што старац ради од Бога.

На крају, после неколико месеци старац је добио благослов од Васељенске Патријаршије за изградњу манастира. Архиепископ Јаков, који је био противник изградње, у то вријеме се већ био упокојио у Господу. Његов наследник, архиепископ Спиридон (Папагеоргиу, 1996–1999), био је љубитељ монаштва. Затим је старац Јефрем почео да отвара манастире један за другим.

Старац Јефрем ради заједно са братијом

Старац је успео да све то заврши на време. Архиепископ Спиридон је поднео оставку 1999. године, и поново је наступио тежак период за старца. Ево шта је он говорио о томе: „Што више борбе имам, све више волим овај посао“; „Велики посао се достиже великим корацима. Морамо пожурити да постигнемо све“ и још: „Ко се може супротставити вољи Божијој?!“ Старчева духовна деца кажу да је он увек говорио о свом „великом послу“ са великим ентузијазмом и љубављу. Његов рад је био прожет патњама, са додатним потешкоћама, а његово лице испрано потоцима молитвених суза. У Грчкој нема другог таквог примера, друге такве особе, која би урадила све то у свом животу.

- Колико је манастира сада под духовним руководством старца Јефрема?

- Тренутно постоји осамнаест манастира у Америци, а старац је и духовни отац четири манастира на Светој Гори и осам женских манастира у Грчкој. Поред њих, постоји још неколико братстава и сестринстава који немају статус манастира (тзв. старчеви скитови).

Стога, рад старца Јефрема је јединствен. Господ га је припремио и дао му много благодати и велику смелост да заврши тај „велики посао“. И, наравно, молитву. Старац је у својим беседама говорио да никада не доноси озбиљну одлуку, ако претходно не прими поруку од Господа како да поступи. Како он прима та обавештења од Господа за нас је тајна. Ми то не можемо разумети. Али је све одлуке о томе ког ће монаха или монахињу именовати за игумана, односно игуманију, доносио након огњене молитве и неке речи од Господа. Такав велики посао никада не би могао бити остварен снагом једног човека. Како једна особа може да све то постигне у свом животу? Колико само братстава и сестринстава је настало у Америци, Грчкој, на Светој Гори, колико само мирјана и православних породица старац руководи!

Да, старац Јефрем је примио корисно и достојно образовање од деде Јосифа. Он га је научио безусловној послушности, јер је знао да ће после његове смрти старац Јефрем морати да буде послушан самом Христу, што је неупоредиво теже. Само замислите, да ли је било лако старцу Јефрему да напусти манастир Филотеј на Светој Гори, тако диван, благословен, прелепо организован? Да све то преда у руке свом ученику како би он сам лутао негде далеко од своје отаџбине?!

Онда је почео да подиже манастире, одлучујући где и како ће градити. Он је морао да одлучи не само које сестре да узме из Грчке или Америке за сваки од њих, него и да привуче помоћ локалних православних породица за куповину плаца за будући манастир. Многе породице су подизале новац са својих рачуна како би купили потребну земљу.

Сваки манастир има своју причу о томе како је старац одлучио коју парцелу треба купити и како градити. Очекујући долазак првих монаха и монахиња у сваком новом манастиру, старац би се побринуо да добро припреми њихове нове домове, да буду удобни и привлачни. Он би лично доносио букете свежег цвијећа, постављао у дворишта слатке мале скулптуре животиња, и пунио фрижидере са свежим производима уочи њиховог доласка. Старац би се побринуо да браћа или сестре имају све неопходно како би одмах започели нормалан монашки живот у свом новом месту. Међутим, неминовно је долазио тренутак када је старац морао да оде, тако да су они остајали сами да наставе оно што је старац започео. И он би одлазио, носећи на својим плећима бригу за други нови манастир.

Старац Јефрем такође казује да је увек бивао потпомогнут молитвеним заступништвом свог старца, деде Јосифа. „Никада нисам ништа урадио без благослова мог старца. Одлазим и враћам се у своју келију и сваки пут умно узимам благослов од свог старца“, речи су старца Јефрема. А деда Јосиф је велики молитвеник и помаже не само старцу Јефрему у његовом раду, него свима.

Старац Јефрем са сестрама у Северној Америци

- Јерођакон манастира Светог Антонија Великог у Аризони, отац Серафим (Молибог) понудио је мали додатак нашем разговору:

- Први манастир који је старац основао у Америци био је женски манастир Рођења Пресвете Богородице у близини Питсбурга у Пенсилванији, 1989. године. Нажалост, од стране Грчке Цркве у Северној Америци није имао разумевања, нису му дозволили да отвара и друге манастире. Чак су покушали и да га протерају из земље. Онда је он, сигуран сам по Божанском откровењу, прешао у надлежност Руске Православне заграничне Цркве (манастир Рођења Пресвете Богородице је остао у Грчкој Архиепископији). Синод РПЗЦ примио је старца Јефрема са великом љубављу и рекао му: „Старче, само напред – отварај манастире и доводи монахе и монахиње из Грчке да их насељавају.“

Старац се са великом љубављу сећа тог времена и каже да је заиста срео свете људе у Руској Цркви, како епископе тако и свештенике. Посебан утисак на старца је ставио сусрет са архиепископом Константином (Јесенским), викаром Источно-америчке епархије. Он се упокојио 31. маја 1996, а његови земни остаци су пронађени нетрулежни у децембру 2014. године. Појава владике Констанина је оставила неизбрисив траг на старца: носио је похабану скуфију, „као монах из Каруље на Светој Гори“. Старац је такође много волео побожне руске православне емигранте.

Када је вест о старчевом прелазу у РПЗЦ стигла до Атоса и васељенског патријарха, дошло је, нажалост до олује неспоразума и револта појединих. Васељенски патријарх је захтевао објашњење од старца. Грчка Архиепископија је тражила од старца да се врати и обећала му да ће му дозволити отварање манастира. Старац је схватио да би најбоље рјешење у тој тешкој ситуацији било да се врати Грцима, што је и учинио годину дана након напуштања.

До тренутка отварања манастира Светог Антонија Великог у Аризони, лета 1995, старац је успео да отвори још шест манастира. Првојерарх Грчке Цркве у Америци 1996. године постао је архиепископ Спиридон. Он је много подржавао старца, и у току његове службе (1996–1999) старац је отворио још осам манастира. Последња два манастира старац је отворио након повлачења архиепископа Спиридона.