Баш то...

Плодотворан труд рађа завист. Завист или ставља човеку у руку камен (као Кајину), или присиљава на писање клевети, или... Или покреће човека на такмичарски дух. Ја, вели човек, сам то могу. Познато је да је мисионарска делатност Златоуста рађала, поред народног одушевљења, и љуту завист код неколицине високих клирика. И, док су једни желели да спале Јована, други су настојали да му подражавају. Не из љубави према проповеди као таквој, већ из зависти. Али ипак...

Патрологија аве Миње садржи у свом прилогу делима самог Јована много дела „псеудо Јована“. Тематски и стилски су врло слични, али то није оригинал. Очигледно је да нису само један или двојица, већ више црквених делатеља мислили: Исто то могу и ја. Ништа посебно он (Златоусти) не ради. Сада ћу се сам позабавити тумачењима и „превазићи“ га. И у тој такмичарској делатности било је нечег доброг. По крајњој мери, апостол Павле налази у себи снаге да хвали делатност сличних зависника. Ево, он пише у посланици Филипљанима: „Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану Јеванђеља. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа.“ (Фил. 1:15-19)

Просто и генијално! Успеси Павла у проповеди разбудили су и побудили многе. И неки су, са добрим намерама, постали настављачи Павловог дела, а други из зависти. Али је апостол био рад и једнима и другима. Лажно или искрено, али име Христово је било на устима многих и „благоуханије познања Господа“ ширило се на све стране света. Похвалићемо Павлову великодушност. Оценићемо висину мисли. Дивићемо се несебичности и умећу да се из ништавног извуче нешто велико. Велики је човек који завистнике побуђује на такмичење; који их наводи да оставе лењост, да се упашу и изађу да раде, уз речи: Зар сам ја гори? Тако се умножавају праведници и шири се сфера црквеног живота. Што се тиче тајних и трулих мотива, то (сматра Павле) није наша ствар. На крају крајева, и поезија зна за тајну да цвеће може ницати из блата: „Када бисте знали из каквог блата ниче цвеће, не познајући стида“.

Слично је било и са светим Јованом Кронштатским. Био је окружен искреном љубављу милиона простих људи, а такође и нездравим поштовањем од стране егзалтираних „јованита“. Свештенство му се дивило, односило се према њему са страхопоштовањем и учило је од њега. Али, истини за вољу, подједнако му је завидело и сумњало у њега. Једни су говорили: можеш мислити. По чему је тако посебан? Он као и ми служи, проповеда, врши молебне и требе. Једноставно свештеник као и сви. На неки начин су били у праву. У арсеналу оца Јована није било ништа што други свештеници нису имали. Требник и служебник, кропило и крст, Јеванђеље и Апостол. Разлика је у томе што су ревност и ватреност оца Јована претварали свакодневни изглед његовог духовног оружја у кључ за отварање Небеса, док се код других то није догодило. Други су се, напротив, бодрили да подражавају и...брзо изгарали. Свако може да почне, али да носи крст од краја, не може свако. Појавио се чак и израз „кронштадити“. Овај израз се односио на свештенике, који су озбиљно схватили подражавање сверуском молитвенику, и који су ризиковали да се уморе или повреде од труда који није био према њиховим снагама. Ипак, овако или онако, лик Јована Илича Сергејева променио је климу међу руским свештенством и отворио такве потенцијалне могућности обичног белог свештенства, о којима нико није ни сањао. Све је то пратила скепса једних, критика или подсмех других, слабо и само спољашње подражавање трећих, али, наравно, и успешни подвиг четвртих. Било је свега.

Треба да усвојимо Павлову мисао. Треба се трудити тако, да на твоју њиву изађу и други радници. Једни ће изаћи да дају свој допринос општем делу. Други ће изаћи да би теби показали. Али то није важно. „Ма како да проповедају Христа, лажно или искрено, ја се томе радујем и радоваћу се“. Завист, на тај начин, може да одигра помало необичну и свету улогу; да се сублимира у подвиг подражавања. А Бог ће потом сам све ставити на своје место. Тај механизам је потпуно природан. Завидиш слави неког спортисте? – Пролиј исто толико зноја на тренинзима, и још више пролиј. Завидиш слави научника? – Сазнај колико је времена и снаге он дао науци, често на уштрб личног живота и слободног времена. Завидиш туђем породичном животу? – Откриј њихове тајне. У духовном животу су исти принципи, само је предмет труда другачији. На тај начин завист, ову кајинову страст; ово унутрашње жариште, које потиче од самог сатане; ову муку због туђег успеха, могуће је претворити у извор енергије за корисни труд. Није познато, можда се током рада душа исцели, задобије непроцењиво искуство, и ослободи се од првобитних гордих мотива?

Узгред, Григорије Богослов, опраштајући се са паством у Константинопољу, питао је наглас: Какав треба да буде мој следбеник? И сам је одговарао: нека буде достојан зависти, пре него осуде.