Разговор са чуваром мироточиве иконе Иверске

Јосиф Муњоз са Иверском иконом

– Можете ли да испричате читаоцима наших новина историју мироточиве иконе коју сте донели у манастир Свете Тројице?

– Наравно. Скоро годину дана раније, нас тројица – два моја друга и ја, пошли смо из Канаде за Свету Гору Атонску. И тамо у једном невеликом скиту оставили смо једног нашег сапутника, који је решио да се замонаши. А одатле са мојим другим другом који добро говори грчки, почели смо да посећујемо најпознатије атонске манастире. Одавно сам веома желео да свратим у Данилову келију, у којој је иконописна школа, где се пишу иконе строго према свим обичајима древне традиције и правила[1]). Допловили смо до скита „Капоскаливија“. Тамо смо преноћили и следећи дан пешке пошли према нашем одредишту – Даниловој келији. Путовали смо по врлетима осам сати, а келију никако да да нађемо. Чак смо били изгубили сваки појам о времену али нисмо прекидали наш пут, све док ме ноге нису ужасно заболеле да више нисам мога даље па сам то рекао своме сапутнику и предложио да се ту мало одморимо! Али како смо се налазили на високој гори открили смо да се доле у долини налази један невелики скит. Спустили смо се. Сазнали смо да је он посвећен Христовом рођењу. Игуман нас је топло дочекао и на тераси угостио чајем и ратлуком. Мало доцније ушли смо у иконописну радионицу и одмах сам приметио ову икону Пресвете Дјеве Богородице. Никада нећу успети да објасним како сам се осећао када сам угледао ову икону. Добио сам утисак да ми се срце окренуло у грудима. И баш у том моменту схватио сам да сам тако чврсто везан за тај лик. А како се ту пишу иконе решио сам да замолим монахе да ми је продају. Добио сам одговор да та икона није на продају јер је једна од првих која је написана у њиховом скиту. Упорно и дуго сам молио да је купим док ми монаси нису учтиво дали до знања да је неће продати, и једино што могу да ураде је да напишу њену копију па да ми је пошаљу. Али то није помагало јер сам ето, баш према њој осећао неку необјашњиву и дубоку приврженост. Након дужег умољавања мој друг се уморио преводећи, тада сам и ја закључио да више не постоји никаква нада да је продају јер су монаси чврсто решили да је задрже.

Док смо били на ноћној литургији за време певања „Достојно јест“, пао сам ничице на под и усрдно се молио Пресветој: „Ето, урадио сам све што се може урадити: и новац предлагао, и игумана досадно умољавао, и на крају -ништа! Али Мајко Божија, ипак, хајде са нама за Америку јер си нам тамо много потребна“. После ове моје молитве осетио сам неки унутрашњи мир, који је као да ме је уверавао да ће Пресвета Дјева ипак поћи са нама. После литургије смо доручковали и полако се спремали на пут. Пред сам наш полазак почели смо да тражимо игумана за благослов, али нигде нисмо могли да га нађемо. Али када смо излазили из скита и како се он налази на узвишењу ми смо се спремали да сиђемо на обалу где нас је чекао чамац, и погледавши навише неочекивано смо приметили игумана који је носио икону замотану у хартију, и једноставно рекао да Пресвета жели да са нама пође за Америку.

Наравно, био сам врло узбуђен због свега тога што се издешавало у тим последњим тренутцима нашег одласка. Мислим да вреди приметити, да нисам на души осећао тугу што остављам место у којем се ова икона налази, када сам напуштао скит. Не могу то да објасним али никако нисам осећао безнадежност. Када сам добио икону предложио сам да је платим, али игуман је рекао да за светињу не треба узимати новац. И поред тога сам настојао да им на неки начин изразим моју благодарност, па и даље предлагао новац за скит које је веома сиромашан, али игуман није хтео ни да чује да било шта узме.

– Ко је игуман скита?

– Отац Климент.

– А ко је написао ову икону?

– Отац Хризостом. У том скиту се управљају по строгом монашком уставу где монаси пишући оконе посте, и за све време иконописања чита се Псалтир.

– Колико се сада тамо налази монаха?

– Прошле године када сам посетио скит било их је четрнаест.

– Вратимо се историји иконе.

– Чим сам од игумана добио икону рекао сам своме другу: „Ајде брже да се спуштамо доле и отпловимо, јер ће се овај можда и предомислити“. Тако смо сели у чамац и одмах запловили. Када смо изашли на пучину пловећи у правцу „Дафне“, неки унутрашњи глас упорно ми је говорио: „Сврати у Иверски манастир и положи ову икону на чувену чудотворну икону Богородице Иверске која се тамо налази“. Нисам могао да одолим томе и запловили смо према Иверском манастиру. Тамо нас је дочекао један старији монах и то не са неком нарочитом љубављу. Рекао нам је да сачекамо јер још није отворен храм у коме се налази чудотворна икона. И ту пред храмом начекали смо се негде око три сата док није дошао један други монах да га отвори. И када смо овог монаха замолили да нам дозволи да нашу икону ставимо на чудотворни образ био је изненађен и упитао је, зашто ми то желимо да урадимо. Објасно сам му да на тај начин желимо да је осветимо због тога што је носимо за Америку, где је сатана узео све под своје, и да нам је потребна тако освећена. Монах је пристао и ми смо ову нашу икону положили на чудотворну Иверску. Са Свете горе отишли смо у Шпанију где смо се у кући моје мајке задржали седам дана. За све то време икона је била сваршено сува и никаквих знакова влаге на њеној површини није било.

– Ви сте из Шпаније?

– Не, моји родитељи су из Шпаније. Мајка ми сада живи у Мадриду. Отац и мајка су Шпанци а ја сам рођен у Чилеу.

– Али сада живите у Канади?

– Да.

– Молим вас, продужите ову причу о икони.

– Из Шпаније сам отишао за Канаду. Купио сам кандило за икону и поставио је између моштију неких светитеља Кијево-печерске лавре, које ми је поклонио Леонтије, епископ Чилеански док сам живео у Чилеу. Прошло је три недеље и за све то време сваку ноћ читао сам акатист Пресветој Боогородици. И тако, једног јутра пробудио сам се око четири сата и осетио неко миомирисање које се ширило не само по мојој соби него по целој кући.

– Значи, прошло је три недеље како сте се вратили са Свете Горе и чудо мироточења је почело?

– Да, три недеље. У мом стану је живео и један младић па сам њега упитао да ли није случајно разбио бочицу са мирисом па се због тога осећа јак мирис. Одговорио је да није. Онда сам му реако да је то највероватније мирисање које долази од Св. Моштију кје су се налазиле на столу. Када сам другог дана устао на јутарњу молитву и тако погледао на икону, видео сам да из руку Пресвете Дјеве теку некакви млазеви који се сливају у подножје иконе. Тада сам се обратио своме подстанару и рекао да буде опрезан када поправља фитиљ на кандилу, јер сам помислио да је поправљајући фитиљ неопрезно излио уље на икону. Одговрио ми је да он кандило уопште није дотицао. Узео сам да обришем икону и осетио да то миомирисање од ње долази. И то је све било тако необично да сам посматрао, загледао и нисам могао да рзумем шта се то уствари дешава. И одједном сам схватио да се нешто велико догаћа, али шта – то још увек не могу да разумем. Убрзо је дошао јеромонах Иринеј и рекао да икону треба да однесему у цркву. То смо и урадили. Доневши икону у храм о. Иринеј ју је положио на Св. Престо и осветио је (она је већ била освећена у Иверском манастиру, као и у Протату, где су ми дали потврду са печатом да се она може извести са Атона). Када смо је положили на Св. Престо, а и касније за време Литургије, текли су млазеви мира из руку Богомладенца Христа. После тога прошло је још две недеље, а о овом новојављеном чуду нико није знао осим о. Иринеја, које ме је саветовао да о свему овоме треба да известимо Виталија, архиепископа Монтреалско-канадског. Рекао сам му да ја још увек не разумем шта се то у ствари дешава са иконом. Био сам запрепашћен, а у исто време и задивљен том дивном појавом да сам једва долазио к себи. А она је и даље мироточила. Ипак, на крају смо морали све да испричамо владици Виталију. Једне недеље о. Иринеј био је обавезан да служи у монтреалском манастиру и ми смо тамо пошли са иконом. Рекао сам о. Иринеју да ако Владика треба да данас види ову икону онда би требало сам без икаквог позива да доће (владика скоро увек прво свраћа у манастир па тек онда иде у саборну цркву). Али тога дана он уопште није дошао. Предложио сам о. Ириннеју да сачекамо још једну недељу, па да га онда о свему известимо.Убрзо после тога, владика је сазнао за ово чудо и поручио нам да дођемо у манастир. Дошли смо са иконом која је била увијена у парче платна које је потпуно било натопљено миром, и прво шта је урадио владика било је да узме парче вате и обрише сву икону, и тако је покупио све миро које се на њој налазило. Затим је узео икону и носио је кроз све просторије троспратног манастирског дома. Када се он вратио у храм она је опет била покривена миром да је чак и низ његове руке текло. Онда се он њој поклонио и рекао да се дешава валико чудо. После тога пошли смо са иконом у саборну цркву. Од тада она никада није престајала да мироточи, осим неколико дана у току Страсне седмице ове године. Све миро као и миомирисање, на Велики петак је потпуно ишчезло, и ја сам помислио да је чудо престало. Извадио сам икону из кивота зато што је мој стан врло мален, а сам кивот велики, па је окачио на зид. У уторак, среду, четвртак, петак и у суботу изјутра икона апсолутно није мироточила, није било ни капи мира. Али на Велику суботу након послеподневне службе вратио сам се кући, видео сам да је сто који је стајао испод иконе уза зид био покривен миром златасте боје које је капало са ње. То је једини пут за 10 месеци да је икона била потпуно сува.

– Да ли је било таквих дана када је икона мироточила више него обично?

– Да, било их је. На пример оног дана када је била архијерејска хиротонија у Монтреалу, тада је миро текло и на под. То сам први пут видео. И још једанпут када сам био у Сент Питерсбургу на Флориди. Свештеник Тома Марета и ја, видели смо да се из руку Богомајке као и Богомладенца миро просто подизало, као да га је из унутрашњости иконе некаква сила потискивала.

– Из којих места на икони највише истаче свето миро?

– Оно никада не мења место истакања; увек, баш увек, оно истиче из руку Богомајке, и из звездице која се налази на њеном левом рамену, и понекад из руку Господа Исуса Христа. Она се стално слива низ икону. Задивљујуће је да миро истиче само са површине где су изображени Богомајка и Богомладенац, али не и са супротне стране. Са њене задње стране она је апсолутно сува. Било је људи који су тврдили да ми икону обливамо уљем и у почетку је било много сумње.

Мироточење Иверске иконе

– Да ли сте имали прилику да се сретнете са неким научником и да ли је он имао неко своје мишљење поводом овог мироточења?

– Било је сусрета и са образованим људима који су се интересовали за ово чудо. Познајем у Мајамију једног научника – верујућег хришћанина, који је темељно и са свих страна прегледао икону, после чега је и сам признао да је ово велико чудо нашег века. У недоумици се сам запитао: „Одакле се ствара оволико уље“? Желео бих да кажем, да када је тај човек дошао да види икону, није желео да је се дотиче јер се бојао да не саблазни верујуће. Рекао сам му да разгледа икону како му одговара, али под условом да не увреди Богородицу. Прво шта је урадио, окренуо је икону на задњу страну да се увери да случајно одатле не долази на предњу, али и она је била сасвим сува. И уверивши се да миро не долази са задње стране иконе, као ни са дрвета на којем је написана, рекао је да се нешто прекрасно дешава. Још су раније из горњег дела иконе узимали честицу дрвета за анализу и показало се да је она написана на обичном јеловом дрвету.

– Какве су њене размере?

– Не знам тачне мере, али мислим да је приближно 45 са 25 центиметара.

– И ви сте иконописац?

– Да. Био сам ученик Николаја Шелихова које је раније иконописао по Бугарској и Немачкој, а и радио сам са њим. Такође имам диплому из уметности и тај предмет сам осам година предавао у Чилеу.

– Колико вам је година?

– Имам тридесет и четири године.

– Да ли размишљате о томе зашто је Господ изабрао баш вас за ово чудо? – Опростите на оваквом питању, али чуо сам да је било и раније постављено.

– Узнемирен сам због тога што добро знам све моје недостатке, и ако је Бог изабрао мене, то је Његова велика милост према мени. Ипак најчешће мислим да је то Господ урадио да би ме учврстио у вери.

– Прекидам вас. Да ли сте од детињства православац?

– Нисам. Родио сам се у врло религиозној католичкој породици.

– Колико сте имали година када сте примили Православље?

– Имао сам четрнаест година када сам се упознао са епископом Леонтијем (Чилеанским).

– И он је вас крстио?

– Да.

– Молим вас наставито тамо где сам вас прекинуо.

– Као што рекох, знам за све моје недостаке и познајем моју ништавност, али мислим, да ће ме Господ ипак искористити за некакав Свој циљ. Бог се често открива кроз последње хришћане. Један сам од последњих у Православној Цркви а нисам ни руског порекла – обраћеник сам; тада ме је Бог призвао истинитој вери, а сада, ето, по Његовој милости призива ме и по други пут. Али ми Он даје сазнање да видим колико сам ја ништаван. Из дана у дан, осећам ту своју ништавност, и ја сам наравно, само грешно и нечисто оруђе у рукама Божијим. Приметио сам да ми неки људи управо таква питања постављају: а зашто је баш вас Бог изабрао? Одговарам им да се стално молим Пресветој Богородици, али да никада нисам тражио њено чудесно јављање, нити сам молио Пресвету Дјеву за било какав доказ о себи. Као што верујем у Бога тако верујем и у Богомајку. Ја веома поштујем и волим Пресвету Богородицу јер су ме родитељи томе научили још из детињства. Верујем да се Пресвета јавља тамо где она пожели. Премда је у току десет месеци било много потешкоћа око путовања, али ,ипак, Пресвета Дјева када зажели иде куда хоће.[2]

– Где сте до сада све били са иконом?

– Моје прво путовање је било у престоницу САД-а, у Вашингтон, на позив о. Виктора Потапова. Био је задивљен видевши ово чудо. А највише од свега на шта сам обраћао пажњу за време свих мојих путовања по парохијама јесте то да Пресвета залази у крање дубине човека – у душу његову. У свакој цркви где се икона налазила било је веомо много оних који су се исповедали и причешћивали.

Написао ми је једно писмо и Александар Солжењицин.

– Поводом ове иконе?

– Да. Отац Виктор му је послао фотографију иконе са парченцетом вате које је било натопљено миром. Солжењицин ми је писао да ова икона Пресвете Богородице не исцељује само од физичких болести, јер овде у Америци душа је болеснија од тела, и он каже да она исцељује људску душу, и заиста, било је много таквих исцељења.

Већ сам вам рекао да су ми неки благочестиви богомољци говорили да су за све време боравка мироточиве иконе у нашем манастиру имали осећај да се не налазе на земљи него на небу – у Богородичном присуству. Све време, све њихове мисли биле су везане само за Пресвету Богородицу. Између осталог, јуче је био наш празник Преподобног Јова Почајевског, али тај празник прошао је скоро непримећено зато што је сву нашу пажњу одвлачила мироточива икона.

Мислим да нам Преп. Јов неће замерити што се његов празник нехотимице ставља у други план. Такође сам и ја био у таком стању, не само ја, него и сви остали који су се молили пред овом иконом Богородице. Боравио сам по многим парохијама и код људи који су се молили пред иконом запазио да много плачу. И на питање зашто плачу, одговарали су, видите, без обзира што смо тако нечисти и грешни ипак нам Богородица шаље неизмерну милост. На пример, недавно када сам боравио у Лос Анђелесу, упознао сам једну жену чији је син погинуо у саобраћајној несрећи. Постепено је прикупљала таблете за смирење које је доктор преписао са намером да их све одједном узме и тако се отрује, јер како каже није могла више да живи. Али неко јој је рекао да ће њихов храм да посети мироточива икона, и када је дошла да је види, она је била тако потресена да је без оклевања пошла да исповеди свој страшни грех који је намеравала да изврши. Рекла је: „Хтела сам да се убијем само зато што сам мислила да Бог није са нама, – да нас је оставио; а такође и за Богородоцу да и она више није са нама. Ево видим да је она заиста са нама, и то овде у нашем храму“.

– Већ су забележена исцељења од ове иконе?

– Да.

– Можете ли нам испричати барем о неким таквим случајевима?

– Исцелио се један малишан из Вашингтона који је био парализован. Други случај се десио у Монтреалу са господином Сидровим, који је имао рак кичме и није могао да се креће. Отишли смо код њега у болницу и тамо одслужили молебан са акатистом Пресветој Богородици. Говорио је да га је икона јако духовно раздрмусала. Наредних дана његово здравље је почело да се побољшава и он је сада пуштен из болнице. Ево још једног случаја: једна жена је имала упалу плућа најгорег степена и за време Великог поста заказала је молебан са акатистом. Њен доктор је упозорио да никуда не излази из куће зато што се болест тако може погоршати и резултовати смрћу. Али била је упорна да пође због молебана Пресветој Богородици, што је и учинила. По повратку кући она је била сасвим здрава. Али највише што ме задивљује јесте то што икона за собом носи унутрашњи мир. Када сам у једној парохији био са иконом, још до нашег доласка било је великих несугласица између неких парохијана. И када смо дошли тада су сви заборавили своје размирице и настало је потпуно примирије, које, како ми пишу, још увек траје.

– Где се икона налази када не путује?

– Она је увек код мене у кући, али за све празничне дане и недење, и увек када владика служи, она се налази у саборној цркви.

– Да ли мислите да се замонашите?

– Због тога сам пре неколико година дошао из Чилеа у Канаду, али нажалост тада ми то није пошло за руком. Али сада, како ми рече архиепископ Антоније (Женевски) о томе треба озбиљно да размислим. Сам живим, може се рећи онако како живе и монаси.

– Да ли атонски монаси знају да икона мироточи?

– Када је икона почела да мироточи ја сам им преко пријатеља јавио. Касније сам замолио мог пријатеља да пита игумана због чега ми је поклонио икону. Добио сам одговор да то уопште није потребно да знам.

– Знате ли када је икона написана?

– Не. Желим да их питам јер и мене то исто често питају.

Никада нисам тврдио да је ова икона само моја, она припада целој Православној Цркви, а ја је само чувам. Не припада само једном епископу, него целој Цркви, и у некаквом смислу сви смо ми њени власници. Икона је обишла скоро сву Америку . Била је у Лос Анћелесу, Њујорку, Бостону, овде код вас и на многим другим местима.

– Немам благослов да би се о икони писало у свакодневној штампи. Неко је у Сент Питербуршким новинама написао један мали чланак. Телевизија Мајамија је желела да направи репортажу о њој, али се нисам сложио због тога што поменута телевизија емиитује много порнографског материјала. Рекао сам им: „Како можете да дајете репортажу о Богородичиној икони у шест сати увече, а скоро одмах после тога у девет порнографске филмове“?. Предлагали су ми и новац. Рекао сам им да сам за част Пресвете Богородице, а не за новац. Ја не могу ту икону да упрљам таквим новцем. И још ми је Бог дао такво богатство. Ужасавам се када помислим на тај моменат, када будем морао да станем пред Страшни Суд, и да за све што ми је дао Господ дам одговор. Нисам светац, али имам такву одговорност баш као да сам такав.

– Како се према икони односе инославни хришћани: католици, протестанти?

– Католици према њој испољавају велику богобојажљивост. Многи долазе у наш храм. Када сам био у Вашингтону, тамо је у нашој цркви присуствовало и неколико католичких свештеника. Један римокатолички епископ из Гајте имао је катаракту и дошао је код мене кући да му миропомажем очи. Писао ми је да после тог миропомазања[3], он много боље види.

– А протестанти?

– Ево, на пример, родитељи о. Томе Марете из Сент Питерсбурга су протестанти. Они у православну цркву никада нису залазили, па чак и тамо где им син служи. О. Тома их је обавестио о доласку ове иконе. Његов отац је рекао: „Добро, хајде да погледамо“ – што је отприлике било овако: ево поћи ћемо збг тебе. Али када су видели икону и њено мироточење то их је тако задивило да су чак замолили о. Тому да за њих отслужи молебан Пресветој Богородици, јер је усто његов отац био врло болестан. После молебана питао ме је: „Шта мислите, да ли ће ми Пресвета Богородица помоћи“?. Одговорио сам: „Ако верујете да може да помогне сигуран сам да ће вам помоћи, само немојте да сумњате“! Касније ми је отац тома писао да се од тога дана његов отац опоравља и да много поштује ову икону.

– Интересантно је приметити да без обзира што је ова икона копија светогорске (Иверске), ипак се Богородичин лик разликује од оригинала. По опису једног поклоника код атонске иконе очи су крупније и строжије, а ова има благе и изливају некакав посебан мир у душу.

– Да, и ја сам приметио да поглед Богородице улива душевни мир. Убеђен сам да се и њен лик изменио од тренутка када је почело мироточење.

– Заиста?

– Да.

– Мислите ли да су се и боје на икони промениле?

– Боје се нису промениле, али за лик Богородице мислим да јесте, пошто је некако више проницљив. Нисам то само ја приметио него и мој пријатељ који је са мном био на Светој Гори. Он живи у Торонту, и једног дана када је дошао код мене погледао је на икону и рекао: „Јеси ли видео да се сада њен лик променио“? На неким местима боја је скинута због тога што у почетку икона није имала свој кивот. Када су људи долазили у храм непажљиво су отирали миро. Када је то било примећено, једна благочестива госпођа је одмах поклонила кивот за икону. На неким местима боја је скинута због тога што су појединци прислањали своје иконе, које су биле покривене и ризом, и тако их полагали на мироточиву. Могао бих да је рестаурирам, али нећу да дирам ту светињу. Можда ће сама Богородица да обнови своји икону…

Било је људи који су у почетку веровали у чудотворност ове иконе да би касније ту своју веру губили и порицали. Али се истина Божија прославила. Сада је сви признају, и то не само Руси него и многи људи других националности…

– Говорите ли руски?

– Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што добро знам све службе. Иако понекад неке речи не разумем осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику. Био сам мало разочаран. Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам кад се служи на црквенословенском језику…?

Гроб Јосифа Муњоза

– И не рачунајући то да сам по молби о. Владимира преко ноћи три пута мењао вату. И још једном се десило нешто необично када смо били у Торону у Канади. Тамо је дошло негде око 850 Грка да их помажу овим миром. И због тога је све скупљено миро било искоришћено. После тога, мира није било и вата је била сува. Она није мироточила ни следећег јутра. Пошли смо за канадски градић Лондон који је од Торонта удаљен два сата вожње. Владика Виталије ми је рекао: „Казаћемо људима у Лондону да мира за помазање нема и да икона понекад не мироточи“. Али када смо тамо стигли Владика је узео икону из аутомобила (налазила се на задњем седишту), и у њој је било толико мира да се још и по поду лило, и тамо су сви били миропомазани. Један владика ми је говорио да ово што икона неравномерно миотичи (некада више, а некада мање), јесте знак да није на нама да објашњавамо ову чудесну појаву; јер све што се дешава, дешава се по вољи Божијој, и Богородичиној жељи колико да мироточи.

– Мени се чини да то исто зависи и од тога како се ми пред њом молимо?

– Да, и владика Антоније такође је о томе говорио. Када је наша молитва усрднија, онда нас Богомајка благосиља изобилнијим мироточењем. Срећни су људи који су то видели.

– Ово чудо се не састоји смо у истакању мира него и у посебном мирису који се од њега шири. Могло би бити уље без икаквог мириса.

– Ово миро је слично уљу, али када га узмете на прсте оно брзо испарава. Оно тако много истиче из иконе да не успева да испари. Интересантно је и то, да када се вата сасвим осуши, овај миомирис и даље остаје.

У почетку, један свештеник је предлагао да се узме мало мира и да на анализу. Али владика Виталије је рекао да би то била велика увреда за Богомајку. Ја увек говорим људима: „Ево, пред вама је икона и ми вас не приморавамо да верујете у ово чудо; ако желите верујте, а ако не – не морате.“ Једном ми је један образовани младић рекао: „Видим шта се дешава, али својим умом не могу да поверујем – а срце верује“. А какво је ваше мишљење?

– Из свега овог што смо видели за време њеног тродневног боравка у нашем манастиру једино што могу да кажем је да смо сведоци величанственог и ретког чуда које се по милости Божијој дешава пред нама грешнима.

– Хвала вам, јер и мени је потребно мишљење других. То ме укрепљује.

– Хвала вама што сте нам донели овакву неизрециву радост.

Са руског

протојереј Љубо Милошевић

[1] Брат Јосиф је био добар иконописац и професор уметности (прим. прев.).

[2] Скоро свима у Дијсапори познато је да је брат Јосиф под потпуном влашћу иконе. На пример, дешава се често да он необјашњиво дође са иконом неком тешком болеснику, наравно без ичијег позива. Он сам то не уме да објасни али осећа да га неко води и њиме управља.

[3] Треба разликовати од Свете Тајне Миропомазања.