У чему се састоји феномен књиге архимандрита Тихона „Несвети свети“?

На свим могућим рејтинзима књига „Несвети свети“ сигурно води. И у гласању за књижевну награду Рунета и у гласању за награду „Велика књига“ и на списковима продаје. Јединствена ситуација: ова књига води у продаји већ годину дана. С времена на време се појављују нова издања која се пробијају на прва места, али брзо нестају, а она остаје.

Није заинтересован само наш читалац. Књига се преводи на српски и на румунски језик. На јесен ће бити презентација у Њујорку и Вашинтгону, на зиму – у Француској. У Грчкој су већ изашла два тиража. И све је мало: у манастиру Симона Петра на Атону монаси копирају књигу користећи притом руску реч „самиздат“. А у неким грчким манастирима књига архимандрита Тихона се чита наглас за време заједничке трпезе.

Све је то о Љубави

„Ваше Високопреподобије!“ – пише оцу Тихону протојереј Георгије Ларин из Њујорка. – Из Москве сам добио Вашу изванредну књигу. Кад је мом срцу близак протојереј Владимир Гамарис, који живи у Москви сазнао за моју ватрену жељу да ово ремек-дело поделим са својим рођацима и парохијанима прекјуче мије авионском поштом послао осам примерака... Мој давнашњи друг, отац Александар Лебедев, обрадовао ме је вешћу да је продато већ више од пола милиона и да ће бити преведена на енглески. ХВАЛА!“

То је једно од на десетине хиљада писама која стижу на адресу архимандрита Тихона, аутора књиге „Несвети свети“. Пишу му познаници – и већином – непознати људи, млади и у годинама, верујући и они који тек траже пут ка вери. Захваљују, деле утиске, постављају питања, чуде се нечувеним тиражима. Уосталом, цифре које се наводе у писму су већ застареле: недавно је изашао већ шести тираж књиге и укупан број штампаних примерака је за мање од годину дана достигао милион и сто хиљада. То је сензација на тржишту књига!

У почетку се није могло претпоставити да ће издање достићи ове размере, рекао ми је отац Тихон лично. Али, људи су одједном почели муњевито да је купују. Морало је бити доштампано још. Још, још и још. А потражња је и даље расла. Зар није чудно што се то дешава, управо сад кад напади на веру постају све јачи и кад се неки труде да на сваки начин подрију ауторитет Цркве?

Можда је то просто временска подударност? И књига је сама за себе, а ситуација у друштву је посебна? Веза, очигледно, ипак постоји. Али, она није тако једноставна. А зашто људе привлачи ова књига, шта налазе у њој, човек схвата из самих писма читалаца чији број расте као бујица. У њима су и питања, и одговори.

„Савремени свет пати од прљавштине која се накупила и не може да се опере од ње још и због тога што не зна одакле да почне, - пише Татјана Павеличева. – За многе-многе људе ова књига представља азбуку за изградњу свог спасења. Желим да живим у добром свету међу добрим људима. И због тога молим: људи, прочитајте ову књигу, замислите се над њом, осетите топлину од духовности, мудрости, чистоте и искрености православља. Што се она више буде читала биће све више добрих људи унаоколо.“

А ево врло кратког писма: „Ова књига је о Љубави“. Тако, пишући реч великим словом, људи одређују оно главно што данас недостаје.

Дивни боготражитељ

То је вероватно право мисионарење. Показивати оно што може да покаже само Црква. Кад се тако – поштено и талентовано – говори о реалном животу црквеног народа, о савременим подвижницима, о старцима као што је Јован Крестјанкин, људе то дира у душу.

„Захваљујући овој књизи сазнао сам шта је промисао Божји, смирење! И уопште, шта су православље, Црква, монаси, - пише Олег Михаљов. – И много тога је у мојој души стало на своје места. Приближили сте ме Богу!“ У многобројним писмима звуче сличне речи: „прочитао сам у једном даху“, „као гутљај изворске воде“, „и смејао сам се и плакао“. Данас се ретко може наћи текст који не би био само занимљив људима различитих генерација и убеђења, већ би представљао и мостић између њих, који би их зближавао.“

„Чини се да су све похвалне речи изречене, - пише Алексеј (zodchy). – Али, желео бих да приметим: зар се сва чуда сванућа људских душа завршавају на прелазу из 80-их и 90-их година? Оче Тихоне, излијте светлост! Вероватно и данас има места за продор душе, а не за комерцијалу.“

Слична питања се свако мало срећу у одазивима. И ја сам упитао оца Тихона: да ли је његова књига историјска или савремена, да ли је отишло све оно што нас тако дира и одушевљава у књизи или још негде нешто остаје.

- Наравно да није отишло, - каже архимандрит. – То је исти свет Цркве, који живи заједно са Христом, Који је „јуче, и данас, и заувек исти“, као што је писао апостол Павле. Иако се, наравно, нешто мења, суштина остаје непромењена. То је чудо које траје. И сваки нараштај, сваки човек у различито време свог живота налази нешто своје, посебно у овом свету. Јер, црквени живот нису предања из старих времена, већ је то наш реални садашњи живот.

— А да ли су старци појава која пролази?

— Да, пролази, али и поново долази. Старчество као појава путује по свету. Некада је оно постојало у прековолшким пустињама, затим у брјанским шумама, у Оптиној пустињи, у Даниловом манастиру, у Псково-Печерском манастиру. Затим ће се још негде појавити. Ко ће то бити, какви људи? Ми ни сами н езнамо... Али је старчество такав боготражитељ у Руској Цркви. Диван.

«Жао ми је што се књига завршила!»

„Данас сам на интернету нашао негативне оцене ваше књиге, оче Тихоне, и обрадовао сам се, - пише читалац Роман, - јер, кад се чује само добро, долази до искушења, треба неко и да грди. Значи, књига је успешна, пошто има и присталица и противника.“

Критике упућене књизи су различите. Има стручних. Прилично познати књижевници који не могу ни да сањају о оваквом успеху код читалаца, покровитељски размишљају о томе да ли ова књига досеже до велике прозе или не. Упитао сам оца Тихона како се односи према таквој критици. Одговор је био кратак:

— Такве одазиве читам са занимањем и захвалношћу.

А један од читалаца, Борис Анатолијевич Бурманов, је убеђен (и у томе није усамљен): „Ово дело је права руска књижевност и са временом треба да уђе у обавезан школски програм.

И у црквеној средини поред огромног броја лепих речи има и критичких одазива. Сам отац Тихон се према овим оценама односи с разумевањем.

— Неки сматрају да није за монаха да пише о Цркви живо и чак с хумором. То је позиција. Према њој се односим с поштовањем, иако је не делим.

У скоро сваком другом писму се изражава жаљење због тога што књига има крај. Људи се тако навикавају на њене јунаке, на њихов чудесан свет за време читања да им је болно да се растану. Моле за наставак. Одговара им један од читалаца, по имену Лав:

„Књига је супер! Али не могу да схватим зашто сви вапију „напишите још“? То је књига о стварним људима! Да ли желите да аутор даље измишља нестварне догађаје?“

— То је ипак књига сећања, - рекао ми је отац Тихон. – Наравно, у њу ни из далека није ушло све, већ оно што је по мом скромном мишљењу корисно и потребно. Засад не планирам да се вратим овој теми. Имам планове о сасвим другој књизи, али је засад рано говорити о томе.

Уосталом, човек уопште не мора да се растане од оног чудесног света који се открива у књизи архимандрита Тихона. И за то није потребно само читати књигу изнова, већ и начинити корак ка томе да човек сам за себе открије ово чудо. Онај потпуно реални свет у којем данас живе и аутор и његови истинити јунаци и мноштво истих таквих као они, православних хришћана.

Превод: Марина Тодић/Православие.Ru