Последња молитва последње Литургије

Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице. Још на једну годину ћемо се опростити од Литургије Пређеосвећених Дарова која ће се, као и свака друга, завршити заамвоном молитвом.

Заамвона молитва је прва гласна молитва свештеника на дан његовог рукополагања. У чину Литургије Златоуста и Великог Василија у овој молитви се узноси молба за пуноту Цркве, за војнике, за оне који воле красоту дома Божијег. То је знак да од сад свештеник треба да моли Бога за многе људе и за различита стања. А у чину Пређеосвећене Литургије су другачије речи ове молитве.

Фото: Православие.ru

Тамо се о Господу прво говори као о Премудром Творцу. Затим се благодари за дане Четрдесетнице у коју нас је Бог увео „неизрецивим Промислом и многом добротом“. Пост многе плаши на почетку, али лети брзо као експресни воз и оставља осећај жалости, што „ето, нисам ни мало постио како треба“. Према посту се заиста не треба односити као према тежини, већ као према делу неизрециве Премудрости и многе доброте. И он је установљен ради „очишћења душе и тела; ради обуздавања страсти и наде у васкрсење“.

***

Пост је устремљен ка Васкрсу. Без Васкрса наш пост нема смисла. Нека неко и негде пости како хоће ради другог циља. Хришћани посте у очекивању Васкрсења и труде се да се очисте изнутра и споља како би што је могуће потпуније осетили васкршњу радост. Сећање о томе није сувишно, а подсећање није тешко.

***

Даље се свештеник сећа Мојсија којем је у току четрдесетодневног мољења Господ дао таблице – Богоначертаније писмена са заповестима. Ове камене даске Мојсије је морао да разбије зато што је сишавши с планине затекао народ како галами и клања се златном телету. И пролила се крв, и кажњени су они који су били најпомамнији и Мојсије се поново попео на гору како би поново добио заповести. Ове друге таблице су касније положене у Ковчег Завета заједно с маном и Ароновим жезлом (в. Јевр. 9, 4). Међутим, чувањем у ковчегу и читањем на сабрањима заповести на таблицама нису ограничавале своје дејство.

Пророци су у таблицама видели нешто тајанствено. Они су дејством Духа схватили да ради правилног и сталног испуњења заповести треба написати на срцу, а не просто на каменим даскама. „Метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ,“ – говори Господ кроз Јеремију (Јер. 31, 33). Односно, до полагања закона Божјих у човекову унутршањост и срце било који од народа се може називати „народом Божјим“ само натегнуто и с опаскама. Живећи телесно и мислећи телесно човек је у непријатељству с Богом. „Јер телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може“ (Рим. 8, 7).

Човеку треба дати нови дух и ново срце, јер није могуће потпуно служити Богу са старим срцем. Давид је молио за ово: „Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух прав обнови во утробје мојеј.“ („Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој.“) О овоме је пророковао и Језекиљ: „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно“ (Јез. 36, 26).

Све ово има везе с нама зато што и ми треба да ступамо у пост ради унутрашњег обнављања и како би палица Духа написала законе Божије на „месним таблицама срца“ (2 Кор. 3, 3).

И ево, поменувши ово, односно Мојсија и закон који му је дат, као и пророчанства о Новом закону који се пише на срцима, свештеник се моли речима апостола Павла: „Подажд и нам, Блаже, подвигом добрим подвизатисја, теченије поста совершити, вјеру неразделну собљусти, глави невидимиих змијев сокрушити, побједитељами же грјеха јавитисја.“ („Дај и нама, Добри, да се подвигом добрим подвизавамо, да трку поста свршимо, веру нераздељиву сачувамо, главе невидљивих змија сакрушимо, и будемо победници греха.“) Ове речи су и дословце и по општем тону преузете из апостоловог писма Тимотеју: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Само што апостол говори о ономе што је већ учињено, а ми, угледајући се на пример из његових речи, молимо да и ми остваримо добар подвиг, пређемо пут поста и сачувамо веру. Додајемо и молбу за сакрушавање невидљивих непријатеља и могућност да неосуђено достигнемо циљ поста – свето Васкрсење.

***

Као што видимо, дух црквене молитве јесте дух Писма, а многи библијски изрази су у целини, као златним нитима, уплетени у тканину црквених молитава. Пастир који не чита Библију неће схватити ни сав смисао молитава које чита, а паства оваквог пастира ће по нужности бити осуђена да гледа све што је другостепено, а „слона неће ни приметити“.

И још једном подсетимо себе на то да нам само постојање такве Литургије као што је Литургија Пређеосвећених Дарова, говори о немогућности да дуго живимо без причешћа. За хришћанина је толико неприродно да се дуго не причешћује да су истинске слуге Господње не могући да дочекају следећу суботу или недељу, стремиле ка Путиру у обичне дане поста чак и без Евхаристије. Само да се нахране бесмртном храном Тела и Крви Сина Божијег.

Ево, после читања последње заамвоне молитве на Пређеосвећеној служби остаје неколико дана пута до оне ноћи кад се Јагње, заклано за цео свет, даје под обличјем Телета угојеног за све који не одбију да дођу на Божји пир. И тада ће речима Златоуста пастири свуда објавити да „дођу на трпезу сви: и они који су постили и они који нису постили, који су радили од трећег сата дана или који су дошли у сат пре поноћи“.

Јер је добар Владика – „и дело прима, и намеру целива“.