По Промислу Божијем Свети Теофан, Затворник Вишенски се упокојио 6. (19.) јануара 1984. године на празник Богојављења, који је изузетно поштовао током целог свог живота. Име Теофан, у преводу с грчког, значи «Богом јављени». Није случајно што је ово име повезано с називом црквеног празника – Крштења Господњег, који се другачије назива Теофанија, односно Богојављење, или Епифанија - јављање. У част Богојављења била је освећена и црква у келији Светог Теофана, келији у којој је у строгом затворништву провео последње дане живота служећи Литургију, при чему су му само анђели саслуживали. Значење имена наглашава се и у кондаку посвећеном Светом Теофану:
«Богојавленију тезоименитиј, свјатитељу Теофане, ученми твојими многи људи просветил јеси, со Ангели ниње предстоја Престолу Свјатија Троици, моли непрестано о всјех нас.»
(«Свети Теофане, ти који носиш име по Богојављењу, учењем својим многе си људе просветио, с Анђелима стојећи сада пред Престолом Свете Тројице моли се непрестано за све нас.»)
Преподобни Варсануфије Оптински је писао:
На велики светли Богојављења дан
Позвао је Господ изабраног слугу
У небеска и вечна насеља,
Јер, испунио је Богом дати план;
Завршио је борбу тешку и дугу!
На празник Богојављења светитељ је служио Свету Литургију, затим је попио јутарњи чај, али пред ручак дуго није давао договорени знак. Келејник, отац Евлампије завирио је у радни кабинет светитеља и, видевши да седи и нешто пише, није хтео да га узнемирава. У пола два владика је дао договорени знак за ручак, али је мало јео. Будући да у пола пет није чуо знак за вечерњи чај, келејник је поново ушао у владикину собу и видео је како лежи у кревету. Срце пуно љубави осетило је несрећу. Пришавши светитељу видео је да је заувек уснуо. Светитељева лева рука мирно је почивала на грудима, а десна је била намештена за архијерејски благослов. На сточићу поред кревета налазила се отворена књига «Душекорисно штиво».
Кад су монаси почившег облачили у погребну одежду, били су сведоци осмеха који се појавио на његовом лицу. На тај начин биле су потврђене речи које је некада сам светитељ написао: «У смртном часу у свести промичу животна дела одражавајући у очима и на лицу умирућег или радост или тугу, у зависности од дела која види.» Свети Теофан упокојио се у 79. години, четири дана пре свог 80. рођендана.
Ковчег с телом покојника стајао је три дана у црквици у келији светитеља и три дана у манастирској цркви, али га се трулежност није дотакла. Многобројни богомољци дошли су да се опросте од вишенског подвижника. Неки од њих прешли су 200, а неки чак 300 врста. О томе се говори и у поеми С. О. Никуљине «Епископ Затворник – Свети Теофан».
Богомољци на погреб кренуше...
Невиђена бујица људи!
Од тада многима утеху
Овај рајски кутак нуди.
Ради обављања погребног чина из Тамбова је дошао епископ Јероним. Наредног дана, после Свете Литургије, Свети Теофан је сахрањен у манастиру, и то у Казанској цркви. Након извесног времена на месту на којем је светитељ сахрањен подигнут је надгробни споменик од новца који је народ прикупио. На њему су уклесане слике најпознатијих светитељевих књига: «Добротољубље», «Тумачење апостолских посланица» и «Опис хришћанског морала».
Људима је често веома тешко да достојно оцене свог савременика. Треба да прође извесно време како би се његов живот и дела могли размотрити у историјском контексту. Само се за неке људе поуздано може рећи да ће заувек остати у сећању потомака. Управо такав човек је био Свети Теофан, о којем је у једном од некролога написано:
«Вишенска пустиња, у коју се у пензији повукао преосвећени Теофан, постала је извор узвишене духовне просвећености, просвећености која је далеко изнад онога што пружају високе школе, зато што ова просвећеност није потицала само од ученог ума, већ и од срца које је дубоко осећало. Из ове пустиње, у којој је утихнуо живи глас Теофана, по целој Русији су почели да се шире књиге и писма у којима је говорила сама духовна мудрост и љубав, а говорила је из дубине духовног просвећеног ума и од чистоте уистину хришћанског срца. У овој изванредној личности чудесно су били спојени они елементи који чине у пуном смислу православног човека: човека с таквом целовитошћу моралног бића, уз коју све противречности, које обавезно прате земаљски живот, уступају место дивној хармонији и трулежни, немоћни, грешни човек постаје биће које заиста оваплоћује у себи образ и подобије Божије. За њега се с правом може рећи да је заиста оваплотио у себи сав смисао Православне Цркве и да је управо због тога свака његова реч наилазила на тако жив одазив у срцу православних људи и да је свако његово писмо срцу доносило истинску сладост. Проћи ће векови и људи ће заборавити своје доброчинитеље, «генијалне људе» који су помогли у спољашњим животним успесима и сва славна имена «великих људи» постаће део историје, али све док у човековој души тиња Божија искра, све док човек буде човек људи неће заборавити оне који су у трулежном земаљском сасуду умели да одразе нетрулежну лепоту нашег рода, који су умели да надахњују и узносе душе, умове и срца људи у вишу духовну сферу, у област вечних стремљења, оне чија дела носе печат истинске духовности, Небеског Царства...»
У једном од писама Свети Феофан каже: «Ко се боји смрти? Онај коме ће она одузети све и кога на онај свет шаље празних руку. Онога ко је успео да стекне нетрулежно богатство у часу исхода душе теши нада.»
Поштовање светитеља било је заиста општенародно. Док још није био прослављен верујући људи су га поштовали, молили га за помоћ стављајући његов портрет у свештени угао заједно с иконама Божијих угодника.
Сећање на светитеља сачувало се и у доба Совјетског Савеза. Зато није случајно што је Свети Теофан канонизован, и то на Помесном Сабору Руске Православне Цркве, посвећеном хиљадугодишњици крштења Русије, који је одржан 1988. године у Тројице-Сергијевој лаври. И сад се вишенском подвижнику обраћамо као великом светитељу којем је дато посебно заступништво пред Престолом Божијим: «Православнија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, Вишенски подвижниче, свјатитељу Теофане богомудре, писанми твојими Слово Божије изјаснил јеси и всјем вјерним пут ко спасенију указал јеси, моли Христа Бога спастисја душам нашим.» («Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, Вишенски подвижниче, светитељу Теофане богомудри, делима својим Реч Божију си објаснио и свим вернима си показао пут ка спасењу, моли Христа Бога за спасење душа наших.»)