На прагу Божића

Разговор са митрополитом Николајем је реализован током Божићног поста, у директном преносу емисије „Друга димензија“. Владика је, пре свега, одговарао на питања световне публике – због чега је он, научник, астрофизичар оставио научну каријеру и постао монах, зашто је сумња у Бога корисна и како у свакодневном животу пронаћи другу димензију.

Објаснити овај свет

–Ваше високопреосвештенство! Многима је познато ваше изузетно образовање: прво сте завршили физички факултет на Солунском универзитету, затим Харвард, Масачусетски технолошки институт. Бавили сте се астрофизиком, математиком, биомедицином...Да нисам нешто заборавила?

– Тако је, бавио сам се тиме. Све су то дивне професије.

– Кроз толико различите и тешке предмете ви сте у младости тражили Бога или себе?

–Мислим да сам тражио и једно и друго. Само не бих то назвао „потрагом“, већ „жудњом“. Жудњом за нечим новим, истинским, исконским, дубоким, јаким и управо мојим. Не могу вам тачно описати, како и шта је то било. Порастао сам у породици где су се скоро сви бавили физиком. Моја мајка је физичар. Тата се исто, како смо сматрали, посветио минуциозним наукама, поред образовања из хуманитарних наука. Завршио је правни факултет. Но, у кући су свима нама природне науке биле на првом месту.

– Већ сте тада осетили привлачност према Цркви и Богу?

–Не, тада сам осећао привлачност према науци, познању. Ипак, растао сам у породици која је живела истином вере, не теоријски, а истински, слободно, стварно. Управо та атмосфера је родила у мени корисну, може се рећи – „милу срцу“, сумњу. Желео сам да осетим оно што ће јасно и поуздано изаћи из моје сопствене душе, да не носим читав живот „туђу“ кошуљу, у коју су ме родитељи обукли, да не живим оним што сам инстинктивно доживљавао, услед дејства емоција или због неких спољашњих фактора.

–Код куће се нико није супротстављао слободи вашег избора?

– Мој отац је сам, у највишем степену, био човек који је волео слободу и никада, ни на који начин није спутавао избор и животни позив деце. Ипак, када се у породици један бави физиком, и други постаје физичар, један другог вуку за собом...

Околности су у породици биле такве да смо браћа, сестре, и ја долазили до свог језика изражавања кроз физику...

–Када сте први пут осетили призив?

– Призив нисам осетио, али као што сам и говорио, у студентским данима сам прошао кроз период добре унутрашње сумње (желим ово да подвучем!).

За мене је тада био врло важан моменат истраживачке истине. Док сам студирао у Америци, схватио сам: треба поставити циљ и ићи ка њему. Чинило ми се да је тај циљ нешто што се не може обухватити, нешто огромно што ме је изнутра испуњавало. Једном приликом – сећам се тог дана: 1. фебруар 1984. године – догодило се следеће: дошао сам до циља свог истраживања. За мене је то било потресно искуство! Али, како се могло и очекивати, у души сам осетио да је остало место које ничим није било испуњено. Иако сам дошао до задатог, научног циља, и више од тога: резултат је превазишао моја очекивања (тако бива у науци: поставиш циљ, истражујеш и тек после схваташ да је добијени резултат много важнији од оног који си очекивао да ћеш добити). Ето, без обзира на све то, осетио сам: остало је празно место, које чека да се испуни.

–Оно је било испуњено студирањем на богословском факултету?

– Не. Није никако било у вези са студирањем, већ са потрагом Бога и живота у Цркви. Пред мојим очима су се појавили изузетни примери стварне, праве, истинске речи вере, за које је моје срце увек било отворено. Родом сам из Солуна и у студентским данима сам током распуста посећивао Свету Гору, проводио тамо по неколико дана, упознао старце. Али је моје срце ћутало. Гледао сам на монаштво као на нешто добро, чему људи посвете живот, али мени страно. Света Гора ми је подарила лично созерцање вере, успомене, слике које су правом тренутку испливале на површину.

Тада, 1984.године, осетио сам да је наука интересантан посао, којим сам заиста маштао да се бавим и који никако нисам планирао да напустим. Међутим, непланирано, поред науке се појавило нешто још чудесније, испуњено изванредним садржајем, истинским и потпуно другачијим. То ме је убедило. Поред тога, било ми је јасно да не могу објаснити овај свет само помоћу једне науке.

– Сада сте га објаснили?

–Сада не желим да га објашњавам. Сада сам га заволео без објашњења. Заправо, почео сам боље да разумем овај свет. Свет који чине само осећања, једнакости, докази и наше лично искуство је врло ограничен. Он не одговара ни на каква питања о познању. Али, постоји свет који може да изведе човека из оквира његових осећања, ослободи из окова ограничености његову логику. Овај други свет може побољшати научно познање првог света.

– То јест,једно помаже другом?

– Тако ја осећам. Врло сам срећан јер ми је Бог дао да интуитивно схватим да је у Цркви истина.

Ако то није загрљај, ни ово није Црква

– А одлука да постанете члан Цркве?

– Донео сам је за 23 дана. 23 дана је прошло од тренутка када ме је та мисао посетила и од када ми ништа друго није улазило у главу. Желео сам да окренем кормило живота и рескирао сам да запливам у сасвим другом смеру. Славим Бога због тога.

–За та 23 дана није ли се појавила жеља да одустанете?

– Појавила се. Вољна, рационална жеља. Одједном ми се родила следећа мисао: а шта ако то што називамо Црквом, у суштини није оно што видимо: добри свештеници са брадама, у расама, иконе, тамјан, свеће и кандила, – него је само организација религиозног типа, која постоји да би умирила психолошку несигурност људи, њихове страхове, немире, осећај неизвесности, и да ничег другог сем тога нема? Зато сам врло благодаран Богу и оним људима које сам упознао у младости: захваљујући њима размишљања о дубљим стварима у периоду мојих „благословених сумњи“ су превагнула. Када сам почео да размишљам о монаштву, одмах сам оставио науку. Прва ствар коју је требало да урадим било је да се ослободим мисли (са којом сам се тада већ сродио) о себи као научнику. Бављење науком је за мене била најукуснија храна и чинило се, неопходна за живот. У томе нема ништа лоше, и сада ми интересовање за научну хронику доноси задовољство. То боји мој живот, служи као сладак фил на моју истину.

– Шта Црква треба да симболизује данас?

–Не треба ништа да симболизује, треба да буде. „Симболизовати“ – то је нека представа, неки идол. А „бити“ је суштина.

– Писали сте да Црква треба да буде „загрљај“…

– Ако није загрљај, онда то није Црква. Него бич, реч закона, пресуда, хипербола лика. Нема ништа заједничко са истином. Црква је оно што васкрсава, просвећује, ослобађа, отвара човека. Замислите не рационално, а помоћу осећања да свет лежи у Божијем загрљају. Бог је Тај, Који предлаже Себе човеку. Није ли то прекрасно? Отићи из овог света и мало осетити други живот? Мислим да јесте. Још чудесније је на личном искуству проживљавати другу реалност. Истина, у нашим животима царује рационално схватање, које нас спутава да то чинимо. Зато Црква остаје за нас нешто што представља део културе и традиције, нешто лицемерно што скрива у себи мноштво недостатака.

Једном приликом сам, на позив школараца, гостовао у њиховој школи. Разговарали смо и тај разговор је био врло креативан. Једно дете је упитало: „Извините за питање. Кажу да су се данас многи окренули религији. По вама, да ли је то исправно?“ Одговорио сам: „Религија као таква ми је незанимљива. Шта је то религија? Религија – „долази време испитног рока, одбране дипломе или пријемних испита, није важно да ли сам се спремао али палим свећу како би ми Бог помогао да положим испит.“ Али, такав Бог не постоји! Религија још значи да сам исцедио чирић, боли ме, целе ноћи не могу да заспим, стављам на болно место уље, трчим код лекара, чиним све што је могуће, са тешкоћом трпим и замишљам Бога Који ће се сада појавити и решити мој проблем. Али ни такав Бог не постоји.“

Без Бога је смрт бесмислена

– То је прекор, а могло би бити и питање. Ни једно, ни друго није лоше. Врло је разумљиво, људски је. Како је то мени могло да се деси?! У епилогу књиге, на коју се позивате, говорим о сусрету са девојчицом на самрти. Рекао сам јој: „Могу ли да те питам? ( тада се у мени родила сумња у Бога...) Да ли си некада постављала себи питање: „Господе, зашто се то мени десило?“?“ „Не, – каже. – Батјушка, сваки пут сам се питала: „Зашто се то није са мном десило, Господе?!“ И очекивала сам не смрт, него просвећење.“

То су врата кроз која се одвијао разговор Бога са девојчицом. Таквог Бога у Кога ми сада сумњамо, са смрћу и осталим, – нема. Зар може бити Бог, Који је допустио смрт (у оном смислу како је ми схватамо)?! За мене је смисао смрти без признавања Бога необјашњив!

Замислите наш живот. У прошлом животу сам био астрофизичар и зато знам: живимо у свету колосалних растојања. То је невероватно! Сада ћу вам рећи колико је велики свет. Светлост која има огромну брзину, оквирно за секунд стиже од Месеца до Земље, а око 8 минута је потребно да пређе растојање од Сунца до Земље. Од најудаљеније планете му треба 3,5 сата. Од „првог Сунца“, које се налази изван оквира нашег Сунца, – 3,5 године. Наша галаксија је толико велика да има 200 милијарди звезда. Дијаметар галаксије је око 100 хиљада светлосних година, то јест, светлости треба 100 хиљада година да прође кроз њу. И постоји 100 милијарди таквих галаксија у Васељени. Или, узмите време: старост Васељене је, како кажу, 13,7 милијарди година. То су недостижне величине!

– У чему је ту утеха за нас?

–Наставићу. Живите 70, 80, 100, па и 200 година, али не више! Ја такође. Сада имам 53 године, и мој животни пут се полако завршава. Мој пут је мањи од тачке. Постоји смрт коју не можемо одредити: ни када ће доћи, ни како. Знамо само једно – да ће она безусловно наступити. Па зар је могуће да је наш живот то „ништа“? Један познати физичар је говорио да смо дошли до теорије по којој смо ми резултат прерасподеле честица ни из чега. Каква трагедија! Чини ми се да помоћу таквих теорија схватамо ништавно мало у односу на то шта бисмо све могли да схватимо о свету: оваква теорија одводи од претпоставке да постоји нешто велико, сакривено од нас, што превазилази наш разум, али у чије оквире се можемо уклопити. Такав поглед би могао да нас укључи у другу логику, да успостави нашу везу са Богом!

–Како да пребродимо бол од растанка са овим животом, чак и ако верујемо у живот после смрти? Како пребродити тугу од губитка вољене особе?

–Мислим да треба да дамо себи простора да преживимо тај бол. Бол је сведочанство наше љубави. Док сам живео у Америци, често сам мењао станове. Током сваке селидбе сам осећао да ми чупају душу и корење из места на које сам навикао. Заволео сам своје зидове, намештај, собе, како су биле распоређене ствари, фотографије, књиге и предмети – био сам везан за њих. Колико јако смо тек везани за човека! Уколико је то ваше дете, које сте ви одгајили....Маштали сте о његовој будућности, планирали живот, држали га у наручју и волели – а сада он, пред вашим очима, одлази! Зар је могуће да се не осећа толики бол?!

–Још је горе ако оно пред вашим очима страда. Рећићете: искушење...

– Нећу ја рећи: искушење. Управо то и јесте оно право, огромно, врло често неиздржљиво искушење. Не бих пожелео никоме, па ни себи, да осети страдање ближњег. Међутим, то је реалност која постоји у нашим животима. Захваљујући болу видимо, макар ја видим, велику љубав према човеку који страда. Са њим се саосећам. И то је сведочанство љубави. Да ли ме разумете? Питање је како улити наду у свој бол.

– Шта нам помаже да видимо перспективу?

–Вера. Важно је не шта нам помаже, него шта нам одмаже да је видимо! Наше доба је рационално доба. Наши пријатељи су једнакост, докази. Ипак, то није једини начин спознаје. Постоји друго знање – да се човек смири пред великим и непознатим које га окружује. Навешћу вам пример. Помоћу физике данас можемо видети, схватити, објаснити само мали део свега што постоји. На пример, Васељену чини само 4 % онога што видимо захваљујући телескопима, радиотелескопима, гама зрацима. 23 % чини тамна материја, 73% тамна енергија. О тим цифрама научници говоре последњих година. Управо је овде скривена тајна: не у 4 процента које видимо, већ у 96% које не препознајемо.

Бог-слуга, Бог-психолог, Бог истински

– Знате, то је зато што имате специфично образовање. Како може обичан човек, који не влада тим знањима и нема блиског односа са Богом, осетити оно што постоји изван граница света у којем се налази?

– Одговорићу вам врло једноставно. Пре сто година грци, који су живели на месту где сада живимо, нису знали све оно о чему сам говорио, нити су имали тих препрека које стоје пред савременим човеком. Имали су веру, која им је давала много већу утеху у односу на ону коју ми поседујемо. У наше време, тешко трпимо страдања која су трпели људи пре нас.

– Због чега? Наш живот је постао лакши?

– Наш живот је постао егоистичан. Покрећу га наше жеље. Желим – и биће тако како хоћу. Ако не успева, ја то не разумем. То је резултат логике која је основана само на такозваним правима човека. Како је чудесно када човек може да се смири, да ограничи своје „ја“ и да види оно што су видели наши преци. Њихов интелект је био мање оптерећен, били су, за разлику од нас, изнутра више испуњени.

–Вероватно да би се дотле дошло, треба тражити оно унутрашње?

–То, о чему говорите је стохастички приступ: седим и мислим о проналаску Бога. Постоји нешто доступније свима, једноставно, практично и што даје резултат – имати помало филозофски склоп ума. Он ће нам дозволити да видимо ствари у својој једноставности, смирењу и истинитости. Без гордости и претензија. Попут оне девојчице... имала је велико смирење. Када кажем: „Зашто не мени, него мом ближњем?“ – гордост. Или: „Зашто је Бог са мном урадио то и то?“ Није Бог урадио! Постоје ситуације у које упадамо, и онда молимо Бога за помоћ.

– Зашто већина људи пре прилази Богу, Цркви, вери преко тешких ситуација, када је неопходно молити за помоћ, него у благостању?

– Мислим да желе оно о чему смо већ говорили. У Цркви траже Бога-психолога.

Спознао сам Бога у својој срећи, успеху који ме није испуњавао. Бог се испоставио већи него мој успех. Читајући текстове светих отаца, где описују своје искуство проживљавања Бога, свако види да постоје врата која воде ка Господу, преко радости, слободе, смирења, наде. Постоје и друга, она доводе човека путем страдања, губитака, бола. И једна, и друга воде ка Богу. Замислите сада батјушку који се нашао у тешкој ситуацији. Он се може обратити Богу само са речима: „Сам сам, наг, не могу више! Помози, потребно ми је Твоје присуство.“ И он ће кроз утеху осетити присуство Бога. Велика је то ствар!

– Обично човек осећа присуство Бога, када се испуни оно о чему је молио. Зар није тако?

– Тако је. Сусрећемо се са отвореним чудом, са испуњењем онога за шта смо се молили, када нам је Бог слуга. Имамо прохтеве, Он долази и испуњава их. Ако не, Он нас чини незадовољнима.

–Обично дајемо Богу обећање, и ако се после тога ништа не промени, позивамо се на то да Бог не постоји, а ако је молба испуњена, онда постоји...

– То је „Бог-слуга“, „наш сопствени Бог“, који је створен од људског материјала. Тај Бог није Бог Откровења. Истински Бог није нека „виша сила“, нити „виши смисао“, ни „добро“. Он је Личност, Која ме је попут магнета привукла ка Цркви. Управо Бог као Личност.

Ускоро ће наступити и Божић. Не славимо га због тога да бисмо на било који начин прошарали свој живот. О чему нам говори Божић? Бог као Личност је постао Човек! Потресно сазнање!

Божић: бајка или реалност?

–Славимо тај догађај једном годишње?

–Не, славимо га сваког трена. Исто тако и сваког трена нашег живота проживљавамо Божић, Васкрсење, Распеће, Богојављање... Говорим у идеалном случају. Смирени хришћанин непрестано проживљава те тренутке.

На Божић Бог постаје Човек да би се човеку откриле божанске димензије. Да је у питању рационално умствовање, већ бисмо га оповргли. Међутим, имамо сведочанства на основу животног искуства. Стављам их раме уз раме са светским открићима у науци. То су величанствени тренуци, дати човеку да их осети.

– Али не свима, и не увек?

–Свима. Ја са тиме живим. Окружује ме. Доћи ће и до вас!

–Ваше високопреосвештенство! Две године сте провели на Светој Гори, коју називате „универзитетом срца“. Тамо је вероватно, лакше бити у Божијој близини, захваљујући самоћи и удаљавању од света?

– Самоћа много помаже! Људи који теже разговору са Богом, бирају тај пут. Када сам желео да постанем научник, изабрао сам универзитет са најбољим условима за достизање свог циља. Тако и ови људи, са призивом на монаштво, сматрали су Атос за најбоље место. Но, недавно сте изговорили мудре, животне речи о томе да и у свакодневним искушењима и недаћама човек може да се обрати Богу и да Га пронађе. И то је диван сусрет!

–Колико пута у животу човек може доживети велики тренутак сусрета са Богом?

–Једанпут, у тренутку своје сумње, рекао сам једном професору медицине који ме је инспирисао (већ је отишао са овог света): „Бога нема“. Питао је: „Зашто?“ – „Зато што нема хришћана, људи Божијих“. – „Отвори очи и погледај около! Сви људи, сваки човек, има поред недостатака и врлине, које чине образ Божији и дају могућност сусрета са Њим. У ближњима проналазимо Бога.“

– Изговорили сте да Бога нема у тренуцима сумње?

– Да, имао сам шест година корисне сумње. И дан, данас понекад могу посумњати у Бога. Допада ми се, јер знам: као резултат сумње, ближе ћу прићи Богу. Објаснићу. Долазим у болницу и видим девојку мало старију од 20 година. Видим како се мучи. Поред ње су немоћни од страдања родитељи. Уместо да дајем религиозне савете, са хладним срцем механички говорим: „Господе! Зашто тако? Какав је свет у коме живимо?!“ Не могу ништа друго да кажем. Тако ће свако реаговати у сличној ситуацији. У таквим моментима сумњам и говорим: „Где си Ти, Господе?“

– А после Га проналазите?

– Проналазе га сви људи на Божић. То и јесте сусрет са истинским Богом. Истина, ево јудеји су чекали да ће доћи Бог, да ће се спустити са небеса у слави и части, са анђелима! Али ништа слично се није догодило. Само Младенац у Витлејему. За Њега нису могли да кажу да се родио Бог.

–Одакле знамо да Божић није бајка, или лепа прича са јелком, јаслама и разнобојним лампицама? Све изгледа врло театрално...

–То о чему говорите, је погрешан доживљај Божића. Убрзо након рођења Богомладенца почела су гоњења и 11 милиона људи је дало свој живот за Њега. То се никако не може назвати „бајка“. Дали су свој живот без остататака за Њега, за Његово Васкрсење. И ја сам због Бога оставио свој светски живот. Зар мислите да сам то урадио због „бајке“? Наше доба не разуме, за њега су Божић вашари, вертепи и прјаники са Запада, нажалост! Божић је могућност сусрета са Богом. И она је важнија од нашег сусрета и беседе.

Бог, у којег не верујем

– Врло сте блиски младима. Омладина је наша будућност. Знам да вам долазе многи да се консултују са вама око питања која их муче. На ваш поглед, који су основни проблеми омладине данас?

–Прво бих желео да вас исправим. Рекли сте да сам близак младима. Не, близак сам сваком човеку! Сада говорим са вама, не познајем вас, телевизор не гледам и дошао сам са поверењем, и не због неког циља. Ево ме поред вас, као и поред тих младих људи, као и поред старице која умире. Волим да будем међу младима јер су они бунтовни део нашег друштва (и не зато што на њима лежи будућност). Сви имају будућност у перспективи вечности. За мене будућност није овоземаљска. То је могућност која проистиче из овоземаљске будућности и тече ка вечности.

– Али у овоземаљској будућности ми реално живимо...

–И ја такође живим, иако проживљавам и другу, вечну. Ако погледамо те младе људе, видећемо да их сами уништавамо оним што им дајемо. Недавно ми је дошао један атеиста и човек посвећен политици. Каже: „Не знам...моје срце се отвара за веру, међутим, моја филозофија је мало другачија“. Питам га: „Ниси верник?“ – „Па, не бих тако рекао“, – „Штета“, – кажем. – „Зашто“ – „Ето, ја нисам верник“. – „У ком смислу? Не разумем...“ – „Рећи ћу ти у каквог бога не верујем. Ако је бог „та Црква раскоши, провокација, жестине, лицемерја, каријеризма, неурачунљивих реакција“, ни ја је не прихватам. Сада замисли љубав, о којој се говори у Јеванђељу! Замисли Цркву, која, попут зрака шири блаженство – Блажени чисти срцем...блажени гоњени за правду...“ – „Да, и тога тамо има...“

Дакле, ако си црквени човек, а не можеш сведочити ту љубав, та блаженства, боље ћути. Ако ми, свештеници, то не можемо, боље да „затворимо уста“. Када ми долази младић, трудим се да му улијем наду и такав поглед на свет, са којим би могао да се бави оним што му доноси радост. Тада се и ја радујем заједно са њим. Желим да открије другу димензију живота. Са младима је много лакше, него са одраслима.

Литургија: спустити Бога на земљу

–Знате младе људе који редовно долазе у храм?

– Сам не бих отишао у такву Цркву, о којој људи говоре као о нечему тужњикавом. Млади иду тамо где има наде. Пре две, три године су ме позвали да освештам школу. Деца никако нису могла да се утишају, учитељи су покушавали да их смире, грдили их. На крају су се сви умирили. Када се освештање завршило, директор је рекао: „Данас је наш гост митрополит. Он је изузетан човек, студирао је тамо и тамо, урадио у животу то и то“. Деца се нису много заитересовала. „Ако се сложи, волели бисмо да га позовемо да још једном буде наш гост и одржи вам час физике или биологије“. Кажем: „Децо, врло сам вам захвалан за пажњу и са великом радошћу ћу одржати час из физике, коју добро знам, и биологије. Али, мислим да вам могу дати нешто више. Учити вас физици и биологији могу и други учитељи. Хајде да дођем одслужим Литургију код вас. Спустићу вам Бога на земљу“. Деца су аплаудирала. Помислио сам: „Вероватно нису разумели шта сам рекао!“ Разуме се да нису поверовали да могу то учинити, али су интуитивно осетили да се ради о нечему добром, што желе и чему сами теже.

Главни проблем – одсуство истинитости у Цркви

–Ви сте против раскоши у Цркви, скупих одежди...

– Никог не осуђујем. Али, мислим да једноставност краси. Савременог човека не спутава раскош да пређе праг Цркве. Ипак је није тако пуно. Главно је одсуство истинитости у Цркви. Недостатак истинских речи. Наше Тајне су постале само обреди...

–Много пута сте говорили о томе да Тајне треба да буду бесплатне, да људи не треба да плате за венчање...

–Зар није очигледно? Ево примера: венчање. Сви поклањају младенцима поклоне: рођаци, пријатељи, комшије, браћа и сестре. Па зар Црква не може да им нешто поклони? Зашто да тог дана не рашири свој загрљај за њих?

Једном сам отпутовао на венчање једном човеку на високој функцији. Урадио је све да Тајну Венчања обавим ја. Отпутовао сам, венчао из свег срца, благословио младенце. Наша митрополија дели „Нови Завет“ у издању манастира Ватопед, лепо дизајнирани, са позлатом. Дакле, поклонио сам им један такав „Нови Завет“ и благословио их. Били су дирнути. Отац породице је све време понављао: „Какво је то било венчање!“. Служио сам као обично. Ништа више! Потом ми се обратио: „Хајдете, останите још мало, уђите у дом“. Одговорио сам: „Не могу, морам да се вратим, ускоро почиње бденије“. А он: „Ма какво бденије! Молим вас, уђите!“ Ушао сам, направили смо заједничку фотографију, како је он замислио. Прозборио сам коју реч, благословио његов дом и кренуо ка излазу. Стојим на вратима, он ми протеже коверат. Кажем: „Врло сам вам захвалан, али немам разлога да узмем тај коверат.“ – „Молим вас! Видите ли колико имам!“ Имао је свадбу за хиљаду људи, кетеринг и томе слично. „Радујте се! – кажем. – Имам више од тебе. Ти имаш новац да ми даш. А ја сам дошао да ти подарим благодат“. – „То је прилог“, – узвраћа. Одбио сам: „Хвала, није потребно“.

–Чак ни као прилог нисте узели. Због чега?

– Дошао сам на венчање, не да бих прикупио новац на дела милосрђа митрополије. Сложићете се, ви бисте поступили исто као тај отац. То је добро јер људи желе да дају. Црква поступа ружно ако жели да добија.

– Навикли смо да дајемо, а не да добијамо...

–Давно су ме позвали да одслужим помен. Био сам јеромонах. Жена је отворила торбу, прочепркала по њој и већ држала свежањ новчаница да ми преда. Нисам протегао руку ка њој да целива, како се обично ради. Кажем: „Нека Бог упокоји преминулог!“

–Знали сте шта ће се даље догодити?

–Наравно. „Благословите, оче“. Рекао сам: „Већ сте добили мој благослов“. „Молим вас, оче!“ – „Није потребно. Ушао сам у храм, за неколико минута сам одслужио помен. Такве грехе не узимам на себе.“ Она је пљеснула рукама: „Овај човек ће бити свет!“ Како је све једноставно. Рекао сам јој: „Молим вас, склоните новац“. – „Оче, у том случају молитва неће бити делотворна.“ – „Ако ми не даш новац, можда ће бити делотворна, а можда и неће. Ако ми даш, сигурно да неће“.

То је образац људског размишљања. У томе нема ништа добро. Није ли тако?

–Тако је. Међутим, и Црква прикупља са тацне новац за свеће, за требе, за једно, друго...

–Све може бити и добро, и лоше. Зависи како се реализује. У нашој митрополији смо спремни да не користимо тацну, није неопходна. Али постоје и екстремне ситуације, када су људи пострадали од пожара, на пример. Устао је народ. Да се није дигла и Црква, одмах би је окривили!

– Да, свакако.

–Ако Црква одбије тацну, поставља се питање: аха, а одакле им новац? Занимљиво, где га крију?! Постоји такав зли скептицизам...

– То је неповерење народа.

–Без обзира, у нашој митрополији, колико знам, људи су спремни да учествују у животу Цркве. Многи су нам давали пристојни новчани износ. Ти људи су прилагали и нама, и Цркви, и стављали новац на тацну. Увек постављам питање: како да распоредим тај новац? Сама чињеница њихове жртве, сведочи о томе да људи желе да жртвују. Тада је тацна добро дело!

Божанствени живот може почети овде

–Ваше високопреосвештенство! Наш циклус се назива „Друга димензија“. По вама, да ли је наш живот овде, у тој димензији у којој живимо, или је ипак негде другде, где се надамо и замишљамо да постоји?

– Нећу се сложити са вашим „замишљамо“. „Надамо се“, чини ми се нејако, „верујемо“је много боље. „Друга димензија“ није место. Мало другачије бих рекао. Природно, наш живот је у овој димензији и одатле почиње све. Међутим, наш живот није само у томе. Он је мало другачији. Моје учешће у беседи ће бити оправдано уколико сам успео да пробудим сумњу да постоји други живот, са другом логиком, различитом од „једем, учим, женим се, старим, умирем“. Да постоји нешто још осим 70 килограма, 70 година, 70 еура месечно, недељно, дневно које човек зарађује. Други доживљај живота. Божанствени живот може почети овде, на земљи.