Херој српске голготе на обалама Колубаре
- У навечерје празника Светог мученика Трифуна, у ваљевском Центру за културу премијерно је приказан документарно- играни филм «Др Аријус ван Тинховен, ваљевски Холанђанин» Слободана Раковића, познатог новинара из Ваљева и аутора филма «Ваљевска болница 1914 – 1915.». Премијери филма присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин.
Раних година минулог века, током Великог рата, у белешкама историографа Србија је била земља смрти, а Ваљево њена престоница. Умирало се из дана у дан на фронту и ван њега. Ране од пушчаног зрна, пегави тифус, глад и свакакво друго зло, које безумља оружаних сукоба доносе, сејали су смрт. Ипак, оно праисконско добро у срцима људи пркосило је. Уз храбре Ваљевце, сведочили су га са свих страна пристигли. Хипократови мисионари из Русије, Холандије, Француске, Енглеске, Америке, Белгије... У Ваљеву- граду болници, «главном стану српске војске», како је записао швајцарски форензичар др Арчибалд Рајс, свакакво зло се борило да затре живот, односећи стотине уневољених дневно. Ипак, није победило. Победиле су хуманост, пожртвованост, љубав према ближњем и све оне свевремене врлине, које су красиле борце за живот у данима патње и умирања. Било их је много, како Ваљеваца, тако и оних које су позив Краљевине Србије, љубав према медицинској науци и саосећајност према страдалима довели у варош на обалама Колубаре, тада целу претворену у болницу. Један од најистакнутијих међу њима био је др Аријус ван Тинховен , хирург из Холандије. Лекар и хроничар, неуморни прегалац на пољу спасавања живота, али и ширења истине о нечасном ратовању аустроугарске војске и пословичној хуманости српског народа. Др Аријус ван Тинховен први је обелоданио и стручно образложио употребу дум – дум метака, изнео основане сумње у вештачко изазивање пегавог тифуса и вешто фотографски забележио тешко рањене српске војнике и мучки убијену нејач. Ваљевској болници поклонио је рендген апарат и на разне начине помагао овдашњи народ. Тадашњи председник Општине Ваљево, Војислав Р. Тадић прогласио га је почасним грађанином Ваљева, пре него што је ово признање добио Војвода Живојин Мишић. Дубоко дирнут, холандски ратни хирург у свом дневнику је записао:»Тако сам ја од данас полу Србин...», открива нам филм Слободана Раковића.
Др Аријус ван Тинховен у Србију је дошао 1912. године, у време Првог балканског рата, одмах по завршетку студија медицине у Амстердаму. У време избијања Великог рата, долази у Ваљево и уз искусног хирурга, Ваљевца др Јордана Стајића, оперише по цео дан, уз асистенције медицинских сестара и двојице студената. Ваљево је онда имало свега четири хирурга, а колоне рањеника пристизале су сваког дана... «Срби су сјајни за оперисање. Јаки су и лако опорављају», записао је др ван Тинховен. Сатрудница у борби за животе свих људи, без обзира на то којој зараћеној страни припадали, била му је медицинска сестра Јакоба Марта де Хроте, којом се касније оженио и изродио петоро деце. Др Аријус ван Тинховен заволео је српски народ и свугде у свету говорио је о његовим вредностима и страшним злочинима Аустроугара над њим. Прележавши пегави тифус, др ван Тинховен одлази у Француску и прикључује се Црвеном крсту те земље. Учествовао је на Петом интернационалном конгресу хирурга у Паризу 1920. године. Награђен је Орденом легије части. Сусрет са српском војском и избеглицама имао је и 1916. у Драчу (Албанија), приликом повлачења. Као успомена на те дане, као и многе проведене у Ваљеву, остале су његове фотографије, коришћене у филму Слободана Раковића. Др Аријус ван Тинховен упокојио се 1965. године. Са супругом почива на гробљу у Нардену.
Филм «Др Аријус ван Тинховен, ваљевски Холанђанин» сниман је на аутентичним локацијама (Хотел «Гранд», Ваљевска гимназија...), на којима је лекар боравио у време своје мисије у Ваљеву. Лик др ван Тинховена у филму Слободана Раковића оживео је београдски глумац Јанко Цекић, а сестре Јакобе Марте де Хроте Ваљевка Тамара Тијанић. Редитељ филма је Душан Поповић, са којим је Раковић сарађивао и приликом рада на «Ваљевској болници». О др Аријусу ван Тинховену говоре професор др Александар Недок, проф. др Миле Игњатовић, историчар Велибор Видић и преводилац његових дневника проф.др Јелица Новаковић – Лопушина.
Ј. Ј.
