Да ли данас у Енглеској и Француској „препакују” или укидају Шекспира, Дидроа или Монтескијеа? Или Руси Гогоља и Тургењева!?
Најновији испад народног посланика и коалиционог партнера ДПС Аднана Муховића да је Његош геноцидан, а Црногорци минорни, или боље рећи статистичка грешка, најбоље осликава цену опстанка на власти господара глади и његове интересне дружине. Појави какав је Муховић не треба дизати цену претераним реакцијама на његове фрустриране изливе бошњакољубља. Додуше, он је део власти чија је партија као језичак на ваги, са мало снаге добила много моћи. Бошњачка партија се не ограђује од увредљиве реторике једног од својих челника, а ДПС ћути, што говори да је Муховић својим ,,истинољубљем” бацио још једну коску коју треба да оглође гладни народ да би колико-толико ублажио желудачне сокове и сметнуо с ума виталне проблеме који трају од када су џемпераши улетели у маркирана одела, одлепивши се светлосним миљама од осиромашене и обогаљене масе. Чувари континуитета одавно су усавршили стратегију високих тензија, фабриковања конфликта, сејања страха, а као финални производ колективне психозе направљено је хронично ванредно стање духа изазвано разним ударима, од фискалних, економских, менталних до државних, и то, ако затреба у изборној ноћи.
Сви ови апсурди и неприродна стања потичу из феномена власти која има невероватну способност мутације и преживљавања.
Власт се у Црној Гори није мењала пуних седамдесет и три године. Безмало, толико је владао последњи крунисани господар пре него што је „јуначки” капитулирао и отишао у изгнанство. Добровољно се повукао, али му је забрањено да се врати. Његов актуелни наследник добровољно изгони народ, а ни добровољци му не мањкају. Некада су долазили из Америке да бране отаџбину, данас пристижу да бране господара. С арсеналом лажних личних карата и правим потерницама. Потомци су нераскидиво и добровољно везали себе и потомство за господара. Судбина господарева је равномерно распоређена на народ. Његово и богатство ближњих му јуначки на својим плећима носе одани поданици.
У тешким временима транзиције, у борби за развој и аутономност модификованих традиционалних вредности, на које су накалемљени савремени ,,хајдучки” изазови међународних размера, пређен је нимало лак пут од два ока у глави с петокракама, кокардама, крстовима, орловима на глави, хаубицама по Дубровнику, до признавања Косова и ножа у леђа брату који крвари.
У борби за идентитет, еволуција се развијала муњевито и страсно. Судбина отаџбине је и даље у рукама човека који је по угледу на непоновљивог идола маршала ЈБ успео да направи рај на земљи. Данас тај рај спасавају по ко зна који пут, судбоносније и узвишеније од оних са Граховца, Вучјег дола, Тарабоша или Мојковца... Добровољно су из колективног памћења избрисани важни историјски догађаји, укључујући и истрагу потурица. Гусле су се одрекле епа и своје суштине, у славу славе господара и његових прегнућа. Његош је данас некоректан јер је исплео венац слободе, јунаштва и части. Зар се у Француској, Енглеској, Пруској или Русији на исти начин нису обрачунавали са изродима? Да ли данас у Енглеској и Француској ,,препакују” или укидају Шекспира, Дидроа или Монтескијеа? Или Руси Гогоља и Тургењева!?
Званична Подгорица није обележила два века Његошевог рођења вероватно због чињенице да се целокупан концепт новоустановљеног идентитета спотиче управо на Његошу. Господар је уз штафетну палицу носиоца Брозовог континуитета добио ексклузивно право последњег берберина за неговање Стаљинових бркова.
Његош ће, вероватно, пасти на поправном ако неко од дукљанских академика не препева Горски вијенац и очисти га од политичке некоректности и подсећања на преверу и погане изроде, који су мултиетнички оплеменили Црну Гору, бранећи је од потомака оних који су је створили. Његош је преживео и гора времена и апсурдно је да ми овако мали и нејаки бранимо таквог горостаса као што је гротексно да га нападају слепи патуљци клепто-транзиције познатије као балканска демократија.
