Москва, 20. фебруар 2017. г.
Увече 20. фебруара 2017. године у Переделкину се у 98. години живота, после дуге болести преставио у Господу дугогодишњи духовник Свето-Тројицке Сергијеве лавре, духовник Његове Светости патријарха Московског и целе Русије Алексија II, архимандрит Кирил (Павлов).
Архимандрит Кирил (у свету Иван Дмитријевич Павлов) рођен је 8. октобра 1919. године у Рјазанској губернији.
Отац Кирил је ретко помињао било шта из свог световног живота. Само је из једног интервјуа познато да се родио и да је одрастао у верујућој сељачкој породици. Али је, по сопственим речима „од дванаесте године живео у неверујућој средини, код брата, и изгубио је своју духовност“.
У младим годинама радио је као технолог у металуршком комбинату, а у војску је позван крајем 1930-их година. Служио је у пешадији.
Борио се у Другом светском рату у звању поручника, учествовао је у одбрани Стаљинграда (командовао је четом) и у борбама код језера Балатон у Мађарској, а крај рата га је затекао у Аустрији. Демобилисан је 1946. године.
За време рата је стекао веру. Сећао се како је служећи стражу у разрушеном Стаљинграду у априлу 1943. године у рушевинама пронашао Јеванђеље од којег се више није растајао.
По завршетку рата уписао се у Московску богословску школу која се тада налазила у Новодевичјем манастиру у Москви, а касније је завршио Московску духовну академију. Од тада је његов живот био повезан с Тројице-Сергијевом лавром.
Монашки постриг је примио 1954. године. Исте године је завршио Московску духовну академију и 8. октобра је рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха.
Био је црквењак, а после тога економ обитељи. Од 1965. године је духовник братије Лавре. Био је унапређен у звање архимандрита.
По сведочанству савременика, код њега су се својевремено исповедали патријарси Алексије I и Пимен; он је био духовник патријарха Алексија II због чега се преселио у Патријарашку резиденцију у Переделкину. И даље је духовно руководио монасима Лавре и примао је многобројне вернике.
Почетком 2000-их старац је добио мождани удар, због којег прво није могао да се креће, а затим је практично био лишен могућности општења са спољашњим светом. Прикован за постељу, храбро је трпео своју болест и није тражио помоћ и утеху, већ је у кратким тренуцима, кад би му се повратила снага, сам подржавао и тешио људе из околине.
Аутор је многобројних проповеди и поука. Наставник је младих монаха који су примили постриг у Лаври. Много је писао у епистоларном жанру, свакодневно је архијерејима, свештеницима, мирјанима, духовној деци, па чак и људима које је слабо познавао, слао до 5000 писама с честиткама, поукама и саветима.
ЦАРСТВО НЕБЕСКО АРХИМАДРИТУ КИРИЛУ!!!
