Кодификовани унутрашњи свет

Циклус „Моћ књиге“. Чланак десети

    

Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку. На томе почивају криминалистика, медицина и овоземаљско искуство. Тачније – на покушајима да неко открије шта се налази у нашим тајним одајама, често скривеним и од нас самих, по рукопису, по рожњачи ока, по реакцији на ову или ону музику... То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?

Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби? Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља. Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче) данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија. Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру, па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.

Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу. Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку, чита књиге.“

У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца. А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба чедо“.

Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да наведемо целу 23. строфу седме књиге:

           Странице многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;

           И одмах су зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.

           С трепетом прате очи њене \ због какве мисли, напомене,

           Зачуђен беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;

           Ту сваке нове стране лице \ његовог пера покрет крије;

           Ту своју душу Евгеније \ испољава и нехотице

           Кроз кратке речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.

Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао, о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример, Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће. Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле, ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:

           Тај тмурни, кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?

           Тај анђео, тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,

           Јел Москов с празном душом таштом \ под Харолдовим црним плаштом,

           Ил’ празни тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...

           Јел пародија Евгеније?

Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.

Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је, лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.

Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о њему дубоко и снажно. А ево зашто.

Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

28 февраля 2017 г.

Подпишитесь на рассылку Православие.Ru

Рассылка выходит два раза в неделю:

  • В воскресенье — православный календарь на предстоящую неделю.
  • Новые книги издательства Сретенского монастыря.
  • Специальная рассылка к большим праздникам.
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту
Смотри также
Прот. Андреj Ткачов. Бегунац од света Прот. Андреj Ткачов. Бегунац од света
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Књига коју држите у рукама посебна је по томе што, на њеним страницама, један познати руски свештеник, проповедник и мисионар наступа у улози књижевног критичара.
Изабрана дела руског свештеника и мисионара оца Андреја Ткачова Изабрана дела руског свештеника и мисионара оца Андреја Ткачова
У издању издавачке куће "Бернар" на овогодишњем Београдском сајму књига појавиће се изабрана дела познатог руског свештеника и мисионара, оца Андреја Ткачова. У пет тематски потпуно одвојених књига читаоци ће моћи да открију одговоре на многа питања савременог човека - хришћанина из угла протојереја Ткачова.
Књижевност као Тројански коњ Књижевност као Тројански коњ
Циклус „Моћ књиге“. Чланак 2
Протојереј Андреј Ткачов
У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака.
Кад бих знао датум своје будуће смрти Кад бих знао датум своје будуће смрти
Протојереј Андреј Ткачов
Да ли размишљам или маштам... Да ли је грех или није... Бог зна. Ево о чему мислим: кад бих знао датум своје будуће смрти... Кад би ми заправо Бог открио овај датум, шта би било? Ух, из тога би се родило нешто занимљиво и неочекивано.
Да не би отишли Да не би отишли
Протојереј Андреј Ткачов
Из искуства знамо да много људи живи у свету са осећањем бескорисности, тј. остављене или заборављене ствари. Такви људи живе животом који као да и није њихов. Насупрот томе – осећај присуства на правом месту и у право време, осећање сопствене, макар и мале, корисности даје осећај „кључа у брави“.
Комментарии
Здесь вы можете оставить к данной статье свой комментарий, не превышающий 700 символов. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке

Осталось символов: 700

×